Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Velibor Mihić

* * *

 

Članovi žirija

 

Juče sam primio nove učenike, đake-prvake. Zaređam od prve do poslednje klupe, pitam: kako se zovu, odakle su, šta su im očevi… I svako reče da mu je otac – član žirija!…
U prvi mah pomislih da sanjam.

Kako, to, da su im očevi, svi, odreda, članovi žirija?!… Ma, ne može biti!…
Želeći da se, još jednom, uverim, zaređam ispočetka… sigurno je sigurno!…

– Šta ti, malopre, reče da je tvoj tata? Reci uča-Stevi…
– Član žirija… Pa rekao sam vam!…
– A tvoj?…
– I ja sam vam, učo, rekao. I moj tata je član žirija…
– A tvoj, devojčice… vidi kako si porasla roditeljima i učitelju, šta je tvoj tatica?…
– Moj tatica je član žirija – reče i ova mala…
– I tvoj, mali?…
– Član žirija…
– Hm… A tvoj, šta je?…
– Pa, naravno, član je…
– Žirija?…
– Pa, svakako da je član žirija!… A šta ste vi mislili, da nije?!…
Odoh za katedru, sve mi se vrti, srce preskače, pritisak raste, sedoh, znoj me… A tek će ti jedan švrća, otresito dete:
– A zašto se vi, učitelju, čudite što su naši očevi članovi žirija? To je sad u modi…
– Ko kaže da je u modi?!
– Moj tata, a on nije član žirija…
Meni kao da svanu!… Ipak, uštipnem se za obraz…
– Čekaj… rekao si da nije?! – skočim ja (sa stolice) i sav se tresem (stari pisci bi rekli „ceptim k’o prut“). – Nemoj da porekneš!… Držim te za reč! Rekao si, rekao si da: nije!
– Pa nije… Nije član žirija…
– A šta je tvoj tata?! Reci, Stevči… blago uči…
– Moj tata je – predsednik žirija! – reče mali…
I srušiše se lepi snovi, moji, a, baš sam se ponadao!…
– A, tako…
– Ako vas, učitelju, interesuje rad žirija, mogu da vas povedem. Danas moj tata predsedava od 2 do 4, od 4 do 6 i od 6 do 8 sati.
– Ne razumem, je li to jedan isti žiri?
– Vidi se da niste u toku. Žiri je uvek različit, ali su članovi žirija uvek isti. Moj tata je uvek predsednik žirija. I prvog, i drugog, i trećeg. Svaki žiri dodeljuje svoju nagradu…

Odvede me đak na sastanak prvog žirija…
Čim sam ušao, predsednik mi se obrati:
– A gde si ti, bre, do sad?! Mi već zaseli pa zasedamo!…
Nikad ga u životu nisam video, a on tako…
– Sedi ovde i učestvuj u radu…
Hm, možda me je s nekim zamenio?!…
Dobih kafu.
Žiri je radio, u stvari, rečito ćutao. U vazduhu se osećala mudrost. Ćutali su i bistrili beleške.

Ipak, predsednik upita ima li ko neki predlog.
Ustade jedan mlad starac, izborana lica, videlo se da je već prekaljen član mnogih žirija, pa reče:
– Ne mislim da sam u pravu, ali, što se kaže, zaključak je jasan… Uostalom, pisao sam o tom u jubilarnom broju povodom… Tolikio od mene. Zasad.
– U redu, prihvatamo mišljenje – reče predsednik.
Ustade drugi:
– Nisam čitao njegovu knjigu, ovogodišnja produkcija je bila prevelika, ali ja bih nagradu dodelio njemu.
– Zašto?
– On nije do sad dobio nijednu nagradu, pravo bi bilo da i on jednom dobije.
– Nisam dobio ni ja pa ćutim!!! – viknuh koliko me grlo posluži…
Onaj moj mališan me povuče ispod stola za nogavicu. Svi se malo pogledaše, predsednik se, čak, ušmrknu u zelenu čoju i otpi gutljaj ustajale vode iz vaze da se osveži.
– Ja sam da se nagrada da šestom autoru – reče neki član žirija. – Prvo, broj 6 je paran broj, drugo… on je često u štampi pisao da bi rado primio nekakvu nagradu, evo, sad je prilika da ga ne zaobiđemo. Udelimo autoru da i on bude upisan u Knjigu zaslužnih pisaca!
– Taj bi mogao, zaista – počeška se po glavi predsednik – ali ima još desetak… tačnije: devet  drugih bez ikakve nagrade. A ne možemo ih sve odjednom nagraditi, već jednog po jednog kakve su propozicije koje su odredili naši dedovi (a babe?!, prim. aut.).
– A zašto smo onog – svi znate na kog mislim – dva puta nagradili?! – čuo se nečiji glas.
– Zini da ti kažem! – odbrusi predsednik i onaj zaćuta, ali ne zadugo.
Ponovo se javi:
– Ipak, dodajem… ali čovek se sam ponudio, valjda,  on najbolje zna vredi li njegova knjiga ili ne vredi. Ta nije mu drugi pisao!
– Možda i jest… jer, on je nepismen! – upade član žirija koji je do tad ćutao.
– Kako nepismen?! – reče jedan star mladić.
– Pa tako, meša ćirilicu i latinicu!…
– Ja bih, ljudi, prelomio nagradu preko kolena, k’o narod pogaču – reče jedan. – Pa pola jednom, pola drugom! Milutinu po polutinu!…
– A šta ćemo s trećim kandidatom sa spiska?
– Pa podelimo, onda, nagradu na tri polovine, biće u redu…
– Ne slažem se s predlogom. Nagradu treba dati onom čije će delo nadživeti vekove! I zbog koje se naši unuci neće stideti!…
– Polako, ljudi, ja bih da se usvoji moj predlog, ali ga, zasad, nemam… Ali, ako sačekate…
– A da nagradimo onog kog smo i prošle godine?
– Ne, nikako, taj je dibidus nepismen!
– Ali, trudio se!… Išao je, čak, i na kurs kreativnog pisanja!…

Sutradan u školi nema onog mog osnovca, đaka-prvaka koji me je vodio…
Čujem da je postao član nekog žirija! Ako, bravo, na mlađima svet ostaje!…

Dođem kući, izvadim da podgrejem rezance, posolim pa navalim na klopu… a novine raširim po stolu da zaštitim polituru.
Braćo, umalo se ne onesvestih!… Spaslo me je, to,  što sam se zagrcnuo, suvi rezanci…
Meni, razumete, meni – dodelili glavnu godišnju nagradu!!!…
Odmah sam telefonirao.
Tako i tako, ovako i ovako…
Navodno, samo da dostavim ime i prezime, nagradili su me po sećanju, to jest, po njušci, zapamtili je dok sam sedeo na onom sastanku članova žirija!…

I, svakako, vreme je radilo za mene: već u sledećem izdanju večernjih novina, pisalo je – pogodili ste! – da sam izabran za člana žirija!!! To jest – odluka o dodeljivanju nagrade meni, povučena je! – a doneta! – jednoglasno! – nova, veća, ispravnija! – izabran sam za novog, doživotnog člana! – stalnog žirija!!!…

Pošaljite, nešto, garantujem vam… čim dođete na red…  

. . .

Pilerovi – pobednici prve sezone „Ja imam Talenat“

httpv://www.youtube.com/watch?v=LWOHmguNmjI

.

Vilenjak iz šume iz serijala „Ja imam talenat Srbija“

httpv://www.youtube.com/watch?v=NjCf9NOorn0&feature=related

.

Pobednici „Ja imam talenat 2011“ – Milica i Nenad

httpv://www.youtube.com/watch?v=1UbfsGYbndM&feature=related

.

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: