Zlatko Šćepanović

* * *

 

Kadija te tuži, kadija ti sudi

 

Povod za ovaj tekst mi je bio razgovor sa jednim našim poznatim advokatom, razgovor u kome smo se dodirnuli teme Srpskog pravosudja, i nepravde koja vlada u njemu.

Bilo koga od advokata koji se bave bilo parnicom bilo krivicom, da pitate da vam da presek stanja u pravosudju, dobićete samo sliku sa puno crno sivih tonova. Posebno je svima njima tužan pojam „nezavisno sudstvo“ kada se zna koliko je sudstvo u Srbiji zavisno od jedne specifične mreže politike i moćnika iz različitih struktura, što bezbednosnih, kriminalnih, advokatskih ili tajkunskih.

Samo jednom sam imao priliku da budem na sudu i to mi je bilo dovoljno da shvatim da ne želim ikada više da se nadjem tamo. Situacija povodom koje sam se našao tamo je bila da mi je jedna strana reklamna (advertising) agencija dugovala novac na ime honorara za pružene konsultantske usluge.

Cela stvar je ispala jako ružna, iako je sve započelo na dobar način. Bio sam angažovan od strane te agencije da im pomognem da dobiju posao od strane jednog velikog internacionalnog klijenta, zastupao sam ih u pregovorima i sve je bilo uspešno. Čak su me predstavljali kao njihovog direktora za strateški marketing u pregovorima. Ni naš dogovor oko honorara nije bio sporan, jer se nije radilo ni o kakvim velikim iznosima, a tim pre što je bio dobijen veliki klijent, nije bilo nikakvih razloga za bilo kakav problem.

Potpisali smo ugovor o autorskom delu, imali prepisku na temu mog honorara, čak sam pokušao da im izadjem u susret da se ceo iznos moje naknade realizuje preko novog klijenta kojeg sam doveo, da agencija trećem licu pruži neke sitne usluga a to treće lice meni obezbedi jednu uslugu koja mi je trebala. Svi srećni.

Medjutim, tadašnja direktorka te agencije, gospodjica Dragana P. je najednom okrenula priču i negirala da smo napravili bilo kakav dogovor, i da je po njenom mišljenju jedna trećina dogovorenog iznosa, po njenom mišljenju sasvim dovoljno. Pretpostavljam da je to uradila jer joj je posao generalno loše išao sa agencijom. Pokušao sam na fin način da razjasnimo situaciju, ali je dotična gospodjica Dragana P. jednostavno izbegavala komunikaciju sa mnom i ignorisala. Nakon 6 meseci neuspelih pokušaja, obratio sam se advokatu i uradio sve po protokolu dobre poslovne prakse, poslao pismo molbu za dogovor, pa pismo pred utuženjem i na kraju pokrenuo parnicu. Ne želim ni da se sećam kakve sam samo ogavne odgovore dobijao od Dragane P., pisma puna licemerja, lažne patetike, i suludih zaključaka osobe koja nije baš pri sebi.

Onda je počela epopeja sa sudjenjem. Već na prvom ročištu, je počela da mi pada iluzija o sudstvu u Srbiji kada sam video sledeću scenu, a to je da dok smo mi izašli iz sudnice, advokat tužene, inače član jedne prestižne advokatske kancelarije, ostao je sa sudijom u više nego prijateljskom ćaskanju i dogovaranju. Dalja ročišta su samo podgrevala moje slutnje da neću da prodjem dobro na sudu i pored materijalnih dokaza i pored svedoka. Ono što me je porazilo je bilo kada je sudija celokupnu prepisku mailom u kojoj se vidi uspostavljanje obligacionog odnosa, odnosno saglasnost agencije za moj honorar, pa slanje mog računa njima i njihovo prihvatanje istog, sve je to sudija odbacio kao dokaze bez validnosti.

Druga poražavajuća situacija je bila kada je tužena gospodjica Dragana P. priznala sve stavke u optužbi osim cene rada, kao da je to jedino ostalo nedogovoreno, jer je po njoj, njena e mail potvrda bila u stvari „nisam-mislila-zapravo-tako“, a ugovor o delu koji smo potpisali nije uopšte htela da pokaže tvrdeći da nikada nije ni postojao. Taj ugovor sam inače potpisao sa njima ali nisam dobio svoj primerak, jer je ostao u agenciji da se zavede, posle je on nestao. To mi je takodje bilo poražavajuće, to skrivanje ugovora i laž da nije ni postojao, kada se u pismima video poziv da dodjem na potpisivanje i moj pristanak. Pojela cica maca.

Sve u svemu vidim sve vreme kako sudija sistematski odbacuje sve dokaze, moj advokat nešto pokušava, njihov samo statira i smeška se, a sudija samo radi po onoj narodnoj „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Bio sam u šoku, kakva nepravda. Dokazi su tu, svi priznaju da je posla bilo, da sam ja valjano odradio svoj posao, ali eto, ne za tu sumu. Sud naravno odbija veštačenje da se utvrdi cena tog rada, iako tuženi priznaje da je rad obavljen. I uvek se u sudnici oseća prijateljstvo sudije i advokata branjenika.

Epilog svega je da se moj tužbeni zahtev odbacuje iz proceduralnih razloga – e mail nije validan dokaz za sud, i da ja na pravdi Boga ne da nisam dobio nikakvu nadoknadu, nego sam bio primoran da platim sudske troškove, njihovog i svog advokata. Duplo golo.

.

Mali Pedro mora da visi, ne veliki

.

U redu, naučio sam lekciju. Platio sam troškove. Dokazao sam sebi da mogu da budem i magarac.

Postojala je pravna mogućnost da podignem novu parnicu za utvrdjivanje visine moje nadoknade i da dobijem neki deo honorara ali sam odustao. Neka im je na pravdi Boga, jer ako neće zemaljski sudovi da sude po zakonu i pravdi, onda neka Nebesa izravnaju nepravdu, novac će i onako doći na neki drugi način. To se i donekle desilo, jer je gospodjica D.P. kao direktor te reklamne agencije dobila otkaz još u toku sudjenja, a na njeno mesto došla neka grkinja.

Ipak nakon svega, meni je ostao gorak utisak u ustima i jetko saznanje da si potpuno nezaštićen u Srpskom pravosudju ako nisi u dilu sa sudijama, što inače nije moja originalna konstatacija, već tvrdnja svih koji se objektivno bave sudstvom i pravom u Srbiji, a ja sam imao samo tu priliku da u manjoj meri to osetim na svojoj koži. Bilo je to malo i bezopasno sudjenje, ali dovoljno ubedljivo da mogu da zamislim koliko je tako nesrećnih i nevinih ljudi stradalo po Srpskim sudovima, kojima su podmukle spone advokata, sudija, moćnika ili političara zagorčale život. Koliko njih godinama i decenijama ne može da dodje do presude i pravde, jer je naš sudski sistem poznat po tome što najduže u Evropi traju sudski procesi. Primer je sudski proces u zgradi u kojoj živim, gde se oko dozvole za adaptaciju potkrovlja vodi spor od 12 godina, koji do trenutka kada oovo pišem nije još završen.

Poseban problem sudstva, po rečima samih advokata, pored očiglednog uticaja centara moći na sudije je i faličan celokupni sudski sistem, počev od nejasnih i nedorečenih zakona, sudske birokratije, obrade predmeta, do stručnosti i efikasnosti samih sudija, koji su vrlo često glavna prepreka efikasnijem sistemu. Svojom nestručnošću ili zatrpanošću poslom, sudije često donose sudske odluke koje nisu potpune, obaraju se na višem sudu i vraćaju u ponovni postupak, ili jednostavno nisu pripremljeni za slučajeve koje vode, pa ih stalno odugovlače. Često to i rade u korist tuženih da bi proces zastareo. Zadnjih primera za zastarelost procesa protiv starih struktura moći i političara imate koliko hoćete, i to samo govori o podzemnim uticajima na sudstvo.

Stoga nikako nije iznenadjujuće zgražavanje Evropske unije i zapadnih političara po pitanju stanja sudstva u Srbiji i ugroženih prava gradjana. Mi jednostano pod uticajem laži i propagande iz domaćih medija nismo svesni koliko živimo u nepravednom društvu i koliko je naš društveni sistem iskvaren. A čak kada se negde i pojavi javna polemika, kao što to radi emisija Insajder ili neki drugi mediji o zloupotrebama u privatizaciji ili privredi, nailazite na zid ćutanja državnih organa i vlasti. Sve afere koje se tiču moćnika ostanu prećutane i niko ne reaguje, strada samo sitna riba, žargonski rečeno. A u zemlji koja je potopljena u korupciji i monopolima, nema nijednog tajkuna da mu pravda zakuca na vrata. „Mali Pedro mora da visi, ne veliki“.

Zato svima koji krenu da se tuže za manje stvari kažem otvoreno, ugrizi se za jezik, progutaj gubitak, iznjači se kao magarac na svoju zlehudu sudbinu i zaboravi na sud i sudjenje. Prvi put su ti nevaljalci „presudili“ time što su te prevarili, drugi put će ti „presuditi“ na samom sudu jer su se svi povezali u mrežu nepravde.

Nemoj da ti dvaput sudi kadija.

. . .