Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Otac Joil Bulatović

 

Отац Јоил и манастир Острог – чуда светог Василија Острошког Чудотворца

За више од десет година службе на Острогу поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, отац Јоил је и сам био сведок разних чуда

 

Браћо и сестре,

Манастри Острог и Отац Јоил и чуда светог Василија Острошког ЧудотворцаЕво дођох из Црне Горе да вам донесем благослове од великих чудотвораца, светог Василија Острошког, светог Кирила и Методије, светог Петра Цетињског, св. Јована Крститеља и осталих светитеља који су у нашој малој Црној Гори. Ја сам имао једну изузетну част да су ме поставили на једно најузвишеније место на Балкану и можда и даље. Од августа месеца, 1991. године, одредио ме је митрополит Амфилохије да будем чувар кивота светог Василија Острошког. За девет година које сам провео горе толико бих могао чуда да испричам како Господ велика чуда чини преко Својих слуга што је казао и већа ће чуда чињети од ових што их видите.

Ја често причам како за 2 000 година ови несрећни људи на овој планети не спознаше праву истину и праву вјеру која на сваком кораку се доказује. Да ми ништа није Господ оставио него само светога Василија Острошкога Чудотворца скоро 400 година како по оној малој пећинској цркви, физички малој, али безграничној, сливају се ријеке живих људи са свих крајева свијета. И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте.

И једно чудо, баш кад сам хтио да идем у овај манастир што смо саградили код Колашина, посвијећен Кирилу и Методију. Био је август мјесец, доводи мајка сина негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије, да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Па онда, дао му глас да говори, дао му уши да чује. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради.

А ево, 1993. године Христина Јоковић из Никшића, Зорана и Вјере Јоковић, слијепа од рођења, и рођена у седам месеци, и још болесна од леукемије и довели су је са клинике, треба за пар дана да умре и они као задње доводу је у Острог. Ја читам молитве, то није да ми је неко причао други, после два сата она је видела као онај што најбоље очи овде има. Никад јој није требало ништа да ставља, ни наочаре ни ништа, а кад су је повели на клинику да виде да ли има леукемију, леукемију није имала. То је сад здраво дијете, баш су је доводили и ја кажем свратите овамо да покажемо чудо Божије и светог Василија Острошког.

Толико бих вам причао чуда да бисмо сатима остали. За светог Василија можемо да ријечемо да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се прочисте. Две дјевојке доведу у колицима и сад једна устане и хода, а друга не. Ја размишљам зашто није свети Василије урадио за обе да устану, али после овако долазим до закључка. Она што је устала свети Василије зна да ће јој спасти душу јер неће упаднут ни у какве гријехе теже, а ова да се исцијели она би упала у гријехове јер Господ гледа на спасење душе. Господ воли светог Ђорђа и светог Димитрија и велике чудотворце, а погледај колико су муке прошли, јер он им је показао каквом ће га смрћу прославити. Зато се многи варају, а кад му дође некакво искушење он почне да хули на Бога и на цркву и на Свете, вели шта је ово мене ко да сам разрушио све цркве, а то се на њега излила Божија љубав да не оде у вјечни пакао. Не познаје да отац кара своју дјецу да буду боља.

httpv://www.youtube.com/watch?v=RBsh3wIlSls

Толико бих имао ја да причам о чудима светог Василија која сам доживео ту, да је чак свети Василије васкрснуо једну жену из Далмације. Дошао је код игумана Георгија један човек из Далмације и каже оче, (а ја сам био тада просветни радник нијесам био у монаштву), нешто ви треба да причам једно чудо. И он је испричао. Има жену и петоро дјеце, шесто дјете кад се родило жена је добила тровање крви, мучили су се око ње и лекари су рекли може да је носи кући и да умре код куће. И он је понио, вели три дана је била ту и трећега дана жена зину и умрије. Падоше она дјеца на њу, почеше да вриште, ја пао на сред куће, па завапих: „Свети Василије, чудотворче, ако ћеш икада да ми помогнеш, помози ми данас“. Оче, отварају се врата од кухиње, улази свети Василије са оном митром плавом, погледа мене, пође ка жени, дуну јој у уста и жена устаде. Ено, вели, сад чува говеда, потпуно здрава. И ја сам често помишљао, закључио сам да сигурно има толико слободу пред Господом….

У Острогу, долази хиљаде људи, буде врућ ваздух. Ја ујутро отворим кивот, мирише ми на ливадско цвијеће и на неку свежину. И сад мене прича једна жена, има 55. године била је дјевојка и била је у доњем манастиру. И сеђеле су код онога дрвета на оном зиду и каже у поноћи иде владика са жезлом, ореол му око главе, и вели, улази у цркву, проведе неколико времена, опет се врати горе уз оне окуке, ми га све посматрамо. Свети Василије је један од најчуднијих светитеља које сам ја могао до сад да упознам. Није то само било неке године, па опет неке године.

Многи мисле да је то болест некаква мождана кад ђаво ухвати човека. И оно схизофренија један степен, други степен, то су само ђаволи, нечисти духови који су ушли, јер кад човек направи неки гријех јак, велики гријех, мислим смртни гријех, тада има право сатана да уђе у особу. И то се већином после некаквога догађаја збива. Једна је била, довели су је тројица људи 40-их година, уствари донијели. Мршава једна жена, тамо негде из Источне Србије, не сјећам се одакле. Али она тројица не могу да је спутају, она хоће да прескочи преко зида, она вришти и то пада малтер цркве, како је то било опасно. И они је унијесу, ја кажем ставите је ту на тај плочник, они је легну на плочник, држаху јој руке, ноге да не побегне. Ја уђем у олтар, узмем онај босиок и оне свете воде светог Василија и унакрс окадим. Кад је завриштала од оне воде. То је ужас. Ја питам јел крштена ова жена, они кажу није. Па, како сте је довели некрштену, знате ли да у некрштене улази ђаво како хоће. И тада се крштавало доље, ја нијесам могао од гужве да је крстим. И они је однијесу доље.

И увече она долази фина смирена жена. Ја кадим, у припрати, кад видим ја изобличи се лице, зграби кадилицу, онај народ поможе, некако отворе јој руке и узму кадилицу. Опет је доводе сјутра ујутру, она дошла па каже: „Они двојица не могаше издржат, а ја остадо“. Демон говори из ње, три демона била, два отишла један остао. Да сам могао ово да забиљежим на касетофон, али кад ти се не нађе при руци. После прочитамо молитву светог Василија Великог против демона, врати јој се лик, све се умири, свети Василије отјерао га. Каже: „Оче, опростите, ја нисам ништа знала, ни шта говорим, ништа, опростите ми ако сам нешто увредила… После једно шест месеци је дошла фина здрава жена и написала је све. Ово запамтите, необично је важно да би се исцелио да се исповедиш, јер 99 од сто болести јесте гријех. Кад ти оболи душа, оболи и тијело. Значи, кад се ти исповиједаш ти очистиш душу. Један је посматрао како се људи исповједају, имао је духовне очи да то види. Кад год изговори гријех падне змија доле на патос, закопрца се и цркне. Тако редом, кад једна змија велика се појавила, ћути, па се пружа, па се врати. Вели, имаш ли брате, још нешто, немам. Био је неки велики блудни гријех и од стида није хтео да га каже.

Видео сам да неки људи не исповедају грехе него морамо ми да питамо. Тако сам питао у Острогу, а један комуњара слушао тамо и написао у новинама. Вели, ма кога су оно вели поставили код светог Василија, некаквог удбаша, све нешто испитује, поставља питања. И тако написао читави чланак.

Манастир Острог фреска на стени Отац Јоил и чуда светог Василија Острошког ЧудотворцаСад бих се укратко осврнуо сад на ове проблеме које имамо ми свештеници, то је, мислио сам да су у Србији сви људи крштени, међутим, у Србији таман је скоро као у Црној Гори као права браћа, могу слободно да поручим, ми се не разликујемо него смо права браћа. Не можемо се одвајати, Срби из Црне Горе су исто Срби. Крштење знате шта је, да се упишете у књигу вјечнога живота, потребно је да се крстите и немојте да кажете ми ћемо сјутра, па кум ми је у Швајцарску, па све тако. Не чека кума ђаво, да ли ћете погинути у саобраћајној несрећни, или срчана или мождана кап, многи су се прешли тако. Један момак у Острогу, а ја сам све до 95. сам крштавао, каже кад сам кренуо оче од Подгорице, возим онако брзо кад један старац на сред пута ми стао. Ја морам скренути, оћу ли ударит у ону тамо брезу и завршит тако. У то се сетим Острога и светог Василија и пројурим ништа, само била приказа нека ђавоља да би га спречио да се не крсти, да погине. Тако се ђаво труди да те одврати од крштења или од Христа или од нечега, то је немогуће шта он ради. Ако се не крстиш, ако си неисповијеђен, ако се ниси причешћивао, сатана има право да ти душу мучи.

Причаћу један случај код светог Арсенија, ја сам тада био просветни радник али то сам доживио. Мирко Секулић један, који је близу манастира живио, његов брат је био народни херој, тада су убијали браћу па су хероји били, умро је нагло. Док су га ставили на кола хитне помоћи и довезли у медицински центар Крушевац, установили су да је умро. У мртвачницу су га ставили, сестра код њега остала док дођу из Даниловграда да га пребаце. Кад он наједанпут се протегне дугајлија, био је висок, вели шта је ово са мном. Врате сандук у погребно и Мирка довезу кући. И сад њему каже игуман Серафим, управитељ Острога, био је четири године тамо. Много ми је послужио, тачно по Божијем промислу за мене је био. И каже њему пок. игуман Серафим, вели Мирко видиш шта си оживио, можеш ли ти да нам испричаш шта си доживио то кад си умро. Каже овако: „Оче, кад сам умро, тада сам изашао из тијела, и видио сам тијело као свучену хаљину, и видио сам читав народ и чуо сам све гласове, али овако све ми кроз руку пролази али нисам ништа осећао, али се сјећам да сам онај. И наједанпут сам прошао горе на небу кроз некакав тунел и тамо сам наишао на једно огромно поље, а тамо бијаше велика висока златна капија, а пред капијом један старац са дугом брадом и један младић са крилима и са мачем у руци. Он појма нема шта се догађало. И каже ту бијаше народа и црнаца и бијелаца и стараца и дјеце и жуте расе и свега. И вели, све нешто они одвајају овамо и онамо. Пита младић са крилима: „Шта ћемо са њим, Петре?“ А он каже: „Остави га још да живи“. Тада сам вели оживио. И игуман њему каже Мирко исповједи се, иди у цркву редовно, причешћуј се јер и светима се ретко указало тако нешто…

Међутим он није послушао савет игумана Серафима, радио је недељемо и празницима. И изненада је умро…. И ево шта су ми испричали… Овде где је он сахрањен, има једна пећина, горе само отвор горе високо само да би могао песницу да провучеш, унутра кука неко, ја кажем ко си ти тамо што тако се мучиш, кад оно јадан Мирко, па су ми убацили овамо једну огромну свињу овамо, па ме мука мучи нит могу свињу избацити, нити ја могу изаћи. Погледај шта је свиња ђаво. Значи он има право после неисповијеђену и неприпремљену душу да даље мучи и зато каже Његош обрати се душо изгубљена проли сузе покајања пред Творцем милоснијем, благи Творац многомилостив опростиће твоје заблуде и прибројит те у своје блаженство.

Види шта је нама Бог дао хришћанима православним. Највећа блага и ако после погрешимо, ако се покајемо, ако се исповедимо, ако плачемо због свога гријеха, ако чинимо жртве можемо да се очистимо. Сваки гријех може да се опрости а хулна на Светог Духа не може се опростити ни на овом ни на оном свијету.

.

Otac Joil o temama kao što su; vidovnjaci, vračare, gatare, bioenergetičari, hodže, Sai Baba

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: