Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Intervju sa Ivom Andrićem jednog žutokljunca

Velibor Mihić

* * *

 

 

Kako sam intervjuisao Andrića

.

U Sokobanji? Ne. U Beogradu. Pa, otkud, onda, on, u ovoj knjižici?!
Pa, zato, što je Andrić u Sokobanji bio i pre nego što sam, ja, u nju došao (a došao sam početkom 1944), a on je, čak, više puta boravio u Banji i posle mog odlaska iz nje (sredinom 1961). On ima, i te kako, veze sa Sokobanjom …

A taj intervju, koji sam detaljno opisao u „Priči o gospodinu Ivi“, zabeležio sam u neobjavljenoj zbirci pripovedaka „Sokobanjske priče … kraj Moravice“ koju će, možda, neko štampati. I, zato, ovde, samo kroki, skica tog mog intervjua, šta mu je prethodilo i, kako je, nažalost, neslavno završen… a sve zbog moje „lude glave“, kako, često, umem, bez ikakvog stida, da se počastim…

Pa, eto… kao mladom novinaru, „žutokljuncu“, palo mi na um da intervjuišem Ivu Andrića. Urednik mi kaže da zaboravim tu ideju.
– Zašto?
– Nikom ne daje intervjue, zašto bi dao tebi?!
– Ali ja hoću… Hoću da pokušam, neće mi „kruna“ pasti s glave… Mogu li?
Urednik me nije ni pogledao, zagnjuren u kupus-rukopise. Ponovio sam, uporan sam, to mi je mana – ali, bogami, i jedna od velikih vrlina novinara: upornost, prodornost, prečica, nastojanje pošto-poto…
– A kako misliš da to izvedeš?
– Sasaviću 10 pitanja, molim da ih, prvo, vi, pogledate…

Kao student treće godine književnosti, iz Šantićevog grada, sa savršenim jezikom, stilom i akcentuacijom, nadao sam se da ću „slomiti“ Andrića i da će mi dati intervju.
Kako sam naivan bio! Žu-to-klju-nac, kratko rečeno…
Bogami, iako dobro potkovan o Andriću (čitao sam, na Kolarcu, kod svog profesora dr Dragiše Živkovića, iz njegovog predmeta Teorija književnosti, svoj seminarski rad „Slikovitost u pripovetkama Ive Andrića“, i, bez lažne skromnosti, bio pohvaljen. Profesor je, čak, zaustavio moje čitanje da studentskom auditorijumu skrene pažnju na čistotu mog jezika, onog vukovskog, hercegovačkog govora; pa sam nastavio čitanje seminarskog rada). Baš sam, znalački, sastavio 10 pitanja, ne bih, bolje i lepše, ni za cara.

Pogleda, moja pitanja, urednik i složi se, ali i dalje ne veruje da ću intervjuisati Andrića. Sujetan, čak mi je rekao, citiram ga od reči do reči, pa nek se ljuti koliko hoće (pardon!… ne može, više… ne može… iz razumljivih razloga, hm!). Rekao je: „Andrić ni meni ne bi dao intervju, a kamoli tebi! Jer ko sam ja, a ko si, opet, ti?!“… Dobro, pustimo, sad, to, trice i… i…

Preko Udruženja novinara saznam Andrićev broj telefona, a znao sam gde stanuje, odmah do Japanske ambasade. Zovnem ga.
Javi se ljubazan ženski glas, Milica, njegova supruga. Da mi ga na telefon kao jedan i jedan su dva. Ja čekam, a noge mi drhte…
Ali sve je bilo jednostavno da jednostavnije nije moglo biti. Dogovorimo se kad da dođem i donesem deset pitanja.
Bogo, moj, kako spustih slušalicu… tek tad dobih tremu! Stotinu pitanja mi se stvoriše u trenu, ne mogu da verujem u šta sam se upustio… Kajem se, ali nema odstupanja. Ako sebe stavite u tu situaciju, onda znate kako je bilo meni! Da, da… „žutokljunac“ poželeo prevelik „zalogaj“…

U minut, u sekund (stajao sam pred njegovim vratima da se kazaljke poklope)… duboko uzdahnuo… i, šta mi Bog da i junačka sreća… zazvonio…
Otvorila mi je gospođa Babić, kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu, znao sam je iz novina.

– Vi ste!… Izvolite, Ivo vas čeka… U radnoj je sobi…
Stajao je, okrenut leđima, prebirao je po stanicama starinskog radio-aparata. Ugasio je aparat i okrenuo se, s onim karakterističnim osmehom.
– Dobro je, stigli ste, baš ste tačni, to je danas retkost… Izvolite sedite…
Pogledao je pitanja. Učinilo mi se da proverava da li sam se držao broja 10, a, možda se, i varam. Ponovo se vratio na prvo pitanje i… lice mu se smrklo… Pogledao me, dugo, pa opet nastavio da čita moja pitanja…
U tom trenutku, gospođa Milica donese dve kafe, u fildžanima, kao i dve kocke šećera, bio sam joj zahvalan na tom jer nisam znao šta ću s rukama…
Kafa je bila vrela, morao sam da srčem i zbog tog sam se stideo. U stvari, kao da sam predosećao da mu se pitanja neće svideti pa sam žurio da što pre popijem kafu, a ne, kad se budemo, rastajali, da, nepopijena, ostane u fildžanu. Glupo, ali, bilo je tako…

– Znate, šta, mladiću… Mihić, beše?… Na ova vaša pitanja ne mogu odgovoriti…
A meni dođe nekakva snaga, pa kao iz topa:
– A zašto… zašto… kako ne možete?! Pa, pitanja sam…
– Pitanja ste tako sastavili da su moji odgovori vezani za taj trenutak… a pitanje je da li bih sutra na isti način odgovorio. A to, sad, ne znam ni sam…
– Da – kratko sam rekao, sebi, u bradu…
– Nemojte se ljutiti, molim vas, ali, stvar je takva. Ja bih vam mogao odgovoriti na pitanja tipa „kako sam zaradio prvih 10 dinara“, razumete, a ne ovakva…
– Pa? – upitno sam ga pogledao želeći da mi on pruži „ruku spasa“.
– Pa, eto… Molim vas za drugih 10 pitanja, dajem vam „popust“ jer ste iz Šantićevog grada… i imate tako divan srpski jezik, prosto se topim od milina dok vas slušam… sve te vaše dužine, sva četiri akcenta, pa prenos akcenata na prefikse… bravo!… Jeste li se usmerili prema književnosti ili prema novinarstvu?
– I jedno i drugo…
– Nemojte, nikako… Jedno isključuje drugo, poslušajte me kao starijeg… Književnost i novinarstvo, ma koliko da se dodiruju, dva su sveta kao… kao…

Pridržao mi je kaput kao sinu, ispratio me, ljubazno… i ostalo je na tom da ponovo dođem s novih deset pitanja, ali drukčijih, onakvih kako mi je on sugerisao…

Urednik se, samo, smeškao. Nije hteo da troši reči…
A ja sam „prilegao“ i počeo da sastavljam nova pitanja… Da li treba da ih pokažem uredniku, ne, kaže, nije potrebno, proći ćeš kao i prvi put, „zloguk“ je prognozirao…
Sad, ovde, sledi jedan deo koji sam detaljnije obradio u onoj priči „Priča o gospodinu Ivi“ pa je ovde, zato, preskačem. Tek, stiže i taj nov dan mog odlaska kod Andrića…

I, teško je poverovati, ali, sve se ponavlja kao kroz indigo. Gospođa Milica, kafa, nova pitanja… i opet Ivo Andrić neće da odgovori na njih!
Ja očajan… Verovatno je i on primetio kako i koliko je na mene delovalo njegovo novo odbijanje pa je, stavivši mi ruku na rame, onu ruku kojom je 1942. započeo pisanje romana „Na Drini ćuprija“ u Sokobanji, a nastavio ga do kraja u Beogradu, u stanu, na Zelenom vencu…

– Slažete li se da ja sastavim 10 pitanja i na njih odgovorim? – upitao me je skrozirajući me do dna duše.
Složio sam se. Ipak ću imati njegove odgovore! Bio sam presrećan i…

Treći put nisam otišao…
Bila me je sramota…
A, ko zna, da nisam bio onoliko ponosan, da mi glava nije bila „luda“… ko zna, kažem, šta bi istorija književnosti saznala, eh…

. . .

Priča iz knjige Velibora Mihića pod naslovom Sokobanjo, milosti, puna! …  Ili: sećam se …

.

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280