Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Duhovnost Filmovi

Hirurg Sveti Luka Vojno Jasenecki od komunističkog progona do Staljinovog ordena

Sveti Luka Vojno Jasenecki

 

 

Hirurg i propovednik Sveti Luka Vojno Jasenecki

Ruski sveštenik i vrhunski lekar sa mnoštvom naučnih dostignuća i nagrada je postao svetitelj Sveti Luka Vojno Jasenecki

Ovu subotu posvećujemo jednom dokumentarnom filmu i biografiji novovekovnog Ruskog svetitelja, arhiepiskopa Krimskog. U nastavku teksta je hronološki prikaz glavnih detalja života ruskog svetitelja, medjutim mi preporučujemo da se pročita knjiga njegovih memoara i sećanja ljudi koji su bili u direktnom kontaktu sa njim, da bi se shvatio neverovatan život ovoga čoveka. 

Pomenućemo samo da je Sveti Luka Vojno Jasenecki u vreme najvećeg komunističkog terora i progona Crkve odbijao da skine monašku rizu – odeždu, i da je u njoj držao predavanjima studentima medicinskog fakulteta, što je tada bilo nezamislivo u Staljinovo doba. Iz tog razloga mu je bio i zabranjivan rad kao profesoru.

Više od 11 godina je proveo u progonstvu u Sibiru i na krajnjem severu Rusije, u najnegostoljubivijim predelima i u oštroj klimi. Kao izuzetno vešt hirurg operisao je sve što se moralo i moglo operisati, od preloma, tumora do operacija očiju, vrlo često bez adekvatne hirurške opreme i uslova, u dalekim sibirskim selima, i u tome bio vanredno uspešan. Legende koje kruže po Rusiji govore da je operacije obavljao golim rukama i običnim koncem, samo da bi nesrećnim seljacima spasao život. 

Zbog tih veština, znanje i ogromne popularnosti koje je uživao u narodu, iako proglašen za državnog neprijatelja, za vreme II svetskog rata je pozvan da vodi glavni bolnički centar za oporavak vojnika Crvene armije, koji je vodio u činu doktora generala, i za svoje zasluge u Otadžbinskom ratu dobio najviša Ruska odlikovanja. Iz tog razloga smo smatrali da je potrebno našim čitaocima predstaviti ovog čudesnog čoveka i njegovu veliku ličnu žrtvu koju je podneo za obične ljude. Još za života su se dešavala čudesna isceljenja u njegovom prisustvu a nastavila su se i posle upokojenja na njegovom grobu i pred njegovim ikonama. 

 

Biografija čuvenog hirurga i arhiepiskopa Svetog Luke Vojno Jaseneckog

 

Hirurg i propovednik Sveti Luka Vojno JaseneckiArhiepiskop Luka, u svetu Valentin Feliksovič Vojno Jasenecki, rodjen je u Kerči 27.aprila 1877. godine u porodici apotekara. Njegov otac je bio katolik, a majka – pravoslavna. Po zakonima Ruske Carevine deca iz takvih porodica su trebalo da se vaspitavaju u pravoslavnoj veri. On je bio treće od petoro dece.

U Kijevu, gde se porodica potom preselila, Valentin je završio gimnaziju i školu crtanja. Spremao se da upiše Petrogradsku Akademiju Slikarstva, ali je u razmišljanjima o izboru životnog puta odlučio, da treba da se bavi samo onim što je «korisno za stradalne ljude», te je umesto slikarstva izabrao medicinu. Medjutim, na medicinskom fakultetu Kijevskog Univerziteta sv.Vladimira, sva mesta za posao su bila popunjena, i Valentin upisuje pravni fakultet.

Na neko vreme ponovo biva veoma zainteresovan za slikarstvo, te je otputovao u Minhen i upisao privatnu školu profesora Knira, ali je posle tri nedelje počeo da tuguje za rodnim domom, te se vratio u Kijev gde je nastavio da se bavi crtanjem i slikarstvom. Na kraju je Valentin ostvario svoju plamenu želju da «bude koristan za zemljoradnike, koji imaju tako lošu medicinsku pomoć», i upisao medicinski fakultet Kijevskog univerziteta sv.Vladimira. Bio je briljantan student. «Ne trećoj godini, – piše on u «Memoarima», – došlo je do interesantne evolucije mojih sposobnosti: talenat za prefinjeno crtanje i ljubav prema formi prešli su u ljubav prema anatomiji …»

1903. godine Valentin Feliksovič je završio fakultet. Bez obzira na nagovore prijatelja da se bavi naukom, on je objavio svoju želju da će celog života biti «seljački», ovozemaljski lekar i pomagati siromašnim ljudima. Počeo je rusko-japanski rat. Valentinu Feliksoviču je predloženo služenje u odredu Crvenog Krsta na Dalekom Istoku. Tamo je rukovodio odeljenjem za hirurgiju u bolnici Kijevskog Crvenog Krsta Čiti, gde se upoznao sa sestrom milosrdja Anom Lanskom i oženio se njom. Mladi supruzi su proživeli kratko vreme u Čiti.

Od 1905. do 1917. godine V.F.Vojno-Jasenecki radi u gradskim i seoskim bolnicama Simbirske, Kurske i Saratovske gubernije, kao i u Ukrajini i Pereslavle-Zaleskom. 1908. godine prelazi u Moskvu i postaje vanredni učenik hirurške klinike profesora P.I. Djakonova.

1916. godine V.F. Vojno-Jasenecki je odbranio doktorsku disertaciju «Regionarna anestezija», za koju je njegov oponent, poznati hirurg Martinov, rekao: «Mi smo navikli na to da se doktorske disertacije obično pišu na zadatu temu, sa ciljem dobijanja viših položaja u službi, i njihova naučna vrednost nije velika. Ali kada sam čitao Vašu knjigu, imao sam osećaj pojanja ptice koja ne može a da ne peva, i visoko je ocenio». Varšavski univerzitet je nagradio Valentina Feliksoviča nagradom imena Hojnackog za najbolji rad, kojim se predlažu novi putevi u medicini.

Od 1917. do 1923. godine on radi kao hirurg u Novo-Gradskoj bolnici u Taškentu, i predaje u medicnskoj školi koja je potom pretvorena u medicinski fakultet.

1919. godine umire od tuberkoloze žena Valentina Feliksovića, ostavivši četvoro dece: Mihaila, Elenu, Alekseja i Valentina.

Na jesen 1920. godine V.F. Vojno-Jaseneckog pozivaju da postane rukovodilac katedre za operativnu hirurgiju i topografsku anatomiju, koja se otvarala u Taškentu na Državnom Turkestanskom Univerzitetu. On u to vreme aktivno učestvuje i u crkvenom životu, posećuje sednice taškentskog crkvenog bratstva. 1920. godine, na jednom od crkvenih skupova bilo mu je poručeno da napravi izveštaj o savremenom položaju u Taškentskoj eparhiji. Taškentski episkop Inokentije je ovaj izvešzaj ocenio visokom ocenom. «Doktore, vi treba da budete sveštenik», – rekao je on Vojno-Jasenesckom.

«Ja nisam ni razmišljao o sveštenstvu, – sećao se Vladika Luka, – ali sam reči Preosvećenog Inokentija primio kao Božiji priziv arhijerejskim ustima, i ne razmišljajući ni minut rekao: «Dobro, Vladiko! Biću sveštenik, ako je to ugodno Bogu!».

1921. godine Valentin Feliksovič je bio rukopoložen u djakona, a kroz nedelju dana, na praznik Sretenja Gospodnjeg, Preosvećeni Inokentije je odslužio njegovo rukopoloženje u jereja. Otac Valentin je bo odredjen za starešinu taškentske crkve, uz obavezu da propoveda. U svešteničkom činu Vojno-Jasenecki ne prestaje da operiše i predaje legacije. U oktobru 1922. godine aktivno učestvuje na prvom naučnom skupu lekara Turkestana.

Talas obnovljeništva 1923. godine dolazi i do Taškenta. Episkop Inokentije je napusti grad, ne predavši nikome katedru. Tada je otac Valentin zajedno sa protojerejem Mihailom Andrejevim prihvatio rukovodjenje eparhijom, objedinio sve preostale verne sveštenike i crkvene starešine i razrešio dozvole GPU kongres.

1923. godine otac Valnetin prima monaški postrig. Preosvećeni Andrej, episkop Uhtomski, je nameravao da ocu Valentinu pri postrigu da ime iscelitelja Pantelejmona, ali pošto je bio na Liturgiji koju je otac Valentin služio i saslušao njegovu propoved, ipak se odlučio za ime apostola, Jevandjeliste, lekara i slikara svetog Luke. 30.maja te iste godine jeromonah Luka je tajno hirotonisan u episkopa u crkvi sv.Nikolaja Mirlikijskog u gradu Pendzikentu od strane episkopa Volhovskog Danila i episkopa Suzdaljskog Vasilija. Na hirotoniji je prisustvovao pozvani sveštenik Valentin Svendicki. Preosvećeni Luka je bio naznačen za episkopa Turkestanskog.

10.juna 1923. godine episkop Luka je bio uhapšen kao sledbenik Patrijarha Tihona. Etiketirali su ga ružnom krivicom da je imao veze sa orenburškim kontrarevolucionarnim kozacima kao i sa Englezima. U zatvoru taškentskog GPU Vladika Luka je završio svoj, kasnije poznat rad, «Opisi gnojne hirurgije». U avgistu su ga uputili u moskovski GPU.

U Moskvi je Vladika dobio razrešenje da živi u odvojenom stanu. Služio je s Patrijarhom Tihonom Liturgiju u crkvi Vaskrsenja Hristovog u Kadašima. Svjatijejši je potvrdio pravo episkopa Turkestanskog Luke da nastavi da se bavi hirurgijom. U Moskvi su Vladiku ponovo uhapsili i smestli u Butirski, a potom Taganski zatvor, gde je preživeo težak grip. U decembru je bio završen istočno-sibirski deo puta, i episkop Luka je zajedno sa protojerejem Mihailom Andrejevim deportovan na Jenisej. Put je prolazio kroz Tjumen, Omsk, Novonikolajevsk (današnji Novosibirsk), Krasnojarsk. Zarobljenike su vozili do Jenisejska – 400 kilometara- u vreme ljutog januarskog mraza. Vladika je služio u stanu. Imao je dozvolu da operiše.

U maru 1924. godine episkopa Luku su uhapsili i uputili sa konvojem u Jenisejsku oblast, u selo Haja na reci Čuni. U junu se ponovo vraća u Jenisejsk, ali uskoro sledi deportacija u Turuhansk, gde Vladika služi, propoveda i operiše. U januaru 1925. godine ga šalju u Plahino – pusto mesto na Jeniseju iza Polarnog Kruga, a u aprilu ga prebacuju u Turuhansk.

Po završetju deportacija Vladika se vraža u Taškent, naseljeva u kućici u Učiteljskom ulici i služi u crkvi Prepodobnog Sergeja Radonješkog.

6.maja 1930, godine Vladiku su uhapsili pod optužbom za smrt profesora medicinskog fakulteta na katedri za fiziologiju Ivana Petroviča Mihajlovskog, koji se usmrtio u neuračunljivom stanju. 15.maja 1931. godine, posle godinu dana zatvora, donešena je odluka (bez suda): deportacija na tri godine u Arhangelsk.

Od 1931. do 1933. godine Vladika Luka živi u Arhangelsku, rukovodeći ambulatorni prijem bolesnika. Vera Mihajlovna Valjneva, kod koje je živeo, lečila je bolesnike melemima iz tla – kataplazmama. Vladiku je zainteresovao novi metod lečenja, i prmenio ga je u bolničkim uslovima lečenja, zaposlivši Veru Mihajlovnu. Naredne tri godine je proveo u mnogobrojnim istraživanjima u toj oblasti.

U novembru 1933. godine mitropolit Sergej je predložio Preosvećenom Luki da zauzme slobodnu episkopsku katedru. Medjutim, Vladika nije prihvatio predlog.

Posle kratkog boravka na Krimu, Vladika se vratio u Arhagelsk, gde je primao bolesnike ali nije operisao.

Na proleće 1934.godine Vladika Luka posećuje Taškent, zatim prelazi u Andižan, gde drži predavanja. Ovde se razboljeva od groznice papatači, zbog koje je pretila opasnost od slepila, te posle neuspešne operacije on ostaje slep na jedno oko. Iste godine mu konačno uspeva da izda «Opise gnojne hirurgije». Služi crkvene službe i rukovodi odeljenjem taškenstkog Instituta neodložne pomoći.

13.decembra 1937. godine doživljava novo hapšenje. U zatvoru Vladiku ispituju konvejerom (tekuća vrpca 13 noći bez sna), sa zahtvom da potpiše protokol. On objavljuje štrajk gladju (18 dana), a protokole ne potpisuje. Sledi nova deportacija u Sibir. Od 1937. do 1941. godine Vladika je živeo u selu Boljšaja Murta u Krasnojarskoj oblasti.

Počeo je Veliki Otadzbinski rat. U septembru 1941. godine Vladika je bio dostavljen u Krasnojarsk radi rada u lokalnom evakuacionom punktu – ustanovu za zaštitu zdravlja koju su sačinjavale oko desetak bolnica, odredjenih za lečenje ranjenika.

1943. godine Preosvećeni Luka postaje arhiepiskop Krasnojarski. Kroz godinu dana ga prebacuju u Tambov gde postaje episkop Tambovski i Mičurinski. Tamo je nastavio medicinski rad: brinuo se o 150 bolnica.

1945. godine je primećena Vladikina pastirska i lekarska delatnost: on se udostojava prava nošenja brilijantskog krsta na kamilavki i biva nagradjen medaljom «Za odvažan rad u Velikom Otadzbinskom ratu 1941-1945. godine».

U februaru 1946. godine arhiepiskop Tambovski i Mičurinski Luka postao je lauerat Staljinove nagrade I stepena za naučnu razradu novih hirurških metoda lečenja gnojnih bolesti i rana, izloženih u naučnim radovima «Opisi gnojne hirurgije» i «Kasnije rezekcije zglobova ranjenim vatrenim oružjem».

U periodu od 1945. do 1947. godine je završio rad na eseju «Duh, duša i telo», koji je započeo početkom 20-ih godina.

26.maja 1946. godine Preosvećeni Luka je prebačen u Simferopolj i nažnačen za episkopa Krimskog i Simferopoljskog.

Godine od 1946-1961. bile su u potpunosti posvećene arhipastirskom služenju. Bolest oka je progresirala, i 1958. godine je nastupilo potpuno slepilo.

Medjutim, po sećanju protojereja Evgenija Vorševskog, čak i slepilo nije smetalo Vladiki da služi Božanstvene službe. Arhiepiskop Luka je ulazio u crkvu bez dodatne pomoći, celivao ikone, čitao napamet bogoslužbene molitve i Jevandjelje, pomzivao jelejem, izgovarao pronicljive propovedi. Oslepeli arhipastir je nastavio da upravlja Simferopoljskom eparhijom tokom naredne tri godine i ponekad je primao bolesnike, zadivljujući lokalne lekare svojim nepogrešivim dijagnozama.

Preosvećeni Luka se upokojio 11.juna 1961. godine na Dan Svih Svetih, koji su se proslavili u Rusiji. Sahranjen je na gradskom groblju Simferopolja.

1966. godine Sveti Sinod Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije doneo je odluku o ubrajanju Visokopreosvećenog arhiepiskopa Luke u svete, kao svetitelja i ispovednika vere. 18.marta 1996. godine pronadjeni su sveti ostaci arhiepiskopa Luke, koji su 20.marta bili prenešeni u Sveto-Trojičku sabornu crkvu Simferopolja. Tu je 25.maja održan svečani akt ubrajanja Visokopreosvećenog Luke u lik lokalno poštovnih svetitelja.

Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Crkve je 2000. godine ubrojao arhiepiskopa Krimskog i Simferopoljskog Luku medju Ruske Novomučenike i Ispovednike.

. . .

Tekst prenesen sa sajta Manastira Lepavina – original

.

Sveti Luka Vojno Jasenecki – dokumentarni film

httpv://www.youtube.com/watch?v=92If7PvSJH8

. . .

3 komentara

  • Život ovog čoveka samo potvrdjuje pravilo da onaj ko svoje srce dovoljno otvori prema unutarnjoj ljubavi – suštini života – taj ne može a da tu ljubav ne usmeri upravo prema onima koji su najobespravljeniji i žive pod najtežim okolnostima. Takvi ljudi su kadri uzdržati mnoge životne nedaće i maltretiranja i oni se nikada ne mire sa vlašću koja redovno uzurpira prava ljudi te njihovu slobodu…. Sve to nema nikakve veze sa time da li je takva osoba rodjena u okrilju jedne druge ili treće religije. Sve je to stvar čistote srca takve osobe i velike unutarnje ljubavi budući da je suština života istovetna nezavisno od epoljašnih religijskih okolnosti…. Kada se takva osoba (Duša) u narednim inkarnacijama dodatno izdigne prepoznaće svoju pravu duhovnu prirodu i shvatiti da on (tj. Ona – Duša) ne pripada nijednoj religiji, naciji, klasi, polu… već da je Božanska iskra, večita i besmrtna i da je tu da nauči voleti ceo život…
    Tada je Duša nadrasla sve nacije, sve religije, sve boje kože, sve sekte i nauke i kao zrela vraća se na najviše svetove u Carstvo Života, odakle je i došla kao što je slučaj sa svima nama.
    Jedino pravo čudo u ovom i u bilo kom drugom svetu jeste promenjena, ekspandirana svest. To je jedino blago i bogatstvo koje zaradimo u ovom svetu…

  • Vrlo lep komentar Louise, vrlo lep, ali mislim da bi ti Sveti Luka V.J. vrlo oštro zamerio što ga smeštaš u jeretička verovanja protiv kojih se on borio 🙂

    To inače često rade razne sekte uzimajući hrišćanske svetitelje da njima objašnjavaju sopstvene vizije. Nemoj zameriti ali se ne treba mešati jedan pravoslavni svetitelj sa inkarnacijama i karmom. On u to nije verovao, već u Istinu zbog čega je i stekao svetost.

    Inače ti je lep komentar 🙂

  • Pročitao sam njegovu biografiju i moram priznati da sam bio fasciniran karakterom, celokupnom ličnošću i delima jednog istinski hrabrog i neumornog čoveka, koji nije odstupao od svojih načela ni jednog trenutka i u najtežim okolonostima, u jako opasnim vremenima.

    Knjiga o njemu se može naći u prodavnicama Srpske Pravoslavne Crkve i uz knjigu se dobije obostranu štampana ikona sa likovima svetitelja, koju sam uramio i poklonio jednoj velikoj bolnici, jer je svetitelj bio hirurg, pa se nadam da će svojim autoritetom možda uticati i na naše doktore da pokažu više požrtvovanosti za pacijente.

Ostavite komentar