Ričard Sv. Džon
* * *
Uspeh je neprekidno putovanje
Jedan od glavnih razloga je i to što mislimo da je put ka uspehu jednosmerna ulica. Zato činimo sve što nas vodi ka uspehu. Ali onda stignemo do cilja. Shvatimo da smo uspeli, zavalimo se u „udobnoj zoni“, i zapravo prestanemo raditi sve ono što nas je učinilo uspešnim. I ne treba mnogo vremena da kola krenu nadole. I mogu vam reći da se to dešava. Zato što se desilo meni.
Na putu ka uspehu radio sam naporno, davao sve od sebe. Ali onda sam prestao, jer sam shvatio, „Ok, uspeo sam. Sada mogu da se opustim.“
Na putu ka uspehu, uvek sam pokušavao da napredujem i da dobro radim. Onda sam prekinuo jer sam pomislio, „Hej, dovoljno sam dobar. Nema potrebe da budem bolji.“
Na putu ka uspehu, bio sam prilično dobar u smišljanju dobrih ideja. Radio sam sve one jednostavne stvari koje vode ka idejama. Prekinuo sam. Pomislio sam da sam velika zverka i da ne moram više da radim na idejama. One trebaju da se rađaju poput magije. I jedina stvar koju sam dobio je kreativni blok. Nisam mogao doći do ideja.
Na putu ka uspehu, uvek sam se fokusirao na klijente i projekte, i ignorisao novac. Onda je novac počeo da se sliva sa svih strana. I odvukao je moju pažnju. Odjednom sam se našao na telefonu sa mojim brokerom i mojim agentom za nekretnine, a zapravo sam trebao pričati sa klijentima.
Na putu ka uspehu, uvek sam radio ono što volim. Ali onda sam došao i do stvari koje ne volim, kao što je menadžment. Ja sam najgori menadžer na svetu. Smatrao sam da ja to treba da radim. Ipak sam, iznad svega, ja predsednik kompanije.
Uskoro se iznad moje glave formirao crni oblak, bio sam tu, spolja gledano vrlo uspešan, ali unutra u dubokoj depresiji. Ali ja sam muškarac, imao sam rešenje za to. Kupio sam brza kola. Nije pomoglo. Bio sam brži, ali jednako depresivan.
Otišao sam kod doktora i rekao „Doco, mogu da kupim šta god poželim. Ali nisam srećan. Depresivan sam. Istina je to što kažu, ni ja nisam verovao dok mi se nije desilo. Novac ne može kupiti sreću.“ On reče, „Ne. Ali može kupiti Prozak.“ I prepisao mi je Prozak anti-depresive. Crni oblak je malo posvetleo, ali zajedno sa njim i sav posao. Pošto sam prosto plivao u oblacima, uopšte me nije zanimalo da li klijenti zovu.
I oni nisu zvali. Videli su da im više nisam na usluzi, služio sam samo sebi. Zato su svoj novac i projekte odneli drugima koji će im bolje služiti.
Nije trebalo dugo da ceo biznis propadne kao kamen. Moj partner i ja smo morali otpustiti sve radnike. Ostali smo samo nas dvojica, a i mi smo ubrzano išli pod led. I to je bilo odlično. Jer bez radnika, nisam imao kime da rukovodim.
Tako da sam se vratio projektima koje sam voleo. Ponovo sam se zabavljao, radio više i da skratim dugu priču: radio sam sve ono što će me dovesti do uspeha. Ali to nije bio brz put. Trebalo mi je sedam godina.
Na kraju, firma je bila jača nego ikad. A kada sam se vratio poštovanju ovih osam principa, crni oblak iznad moje glave je potpuno nestao. Probudio sam se jednog dana i rekao sebi, „Prozak mi više ne treba.“ Bacio sam ga i nikada mi više nije zatrebao.
Naučio sam da uspeh nije jednosmerna ulica. Ne izgleda tako, zapravo izgleda više kao neprekidno putovanje. I ako želimo da izbegnemo „uspeh-propast sindrom“ treba da pratimo samo onih 8 principa. Jer oni nisu samo način da do uspeha dođemo, već i da ga zadržimo. Zato nazdravimo vašem neprekidnom uspehu.
. . .
Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.