Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Zlatko Šćepanović

* * *

 

 

Raspadanje kao sudbina

Kada zahtevi života ne odgovaraju činjenicama, nastupa rasturanja. Život kao organizovana celina, pritisnut prirodnim ograničenjima i zakonima, skrhan sopstvenom nemoćju održanja stabilne strukture, mora da se preda. Njegova predaja nije ništa drugo do sopstveni raspad, rasturanje svih njegovih činilaca.

.

Društvo je nalik pojedincu

Posmatrano iz udaljene perspektive socijalnog analitičara, svako društvo se može svesti na pojedinca, na atomizirani deo proseka. Tako mi o društvima rasudjujemo kao o pojedincima i pridajemo im lične osobine kao što su: napredna i nazadna, moderna i staromodna, progresivna i nazadna, lična i kolektivna, mirna i ratoborna, bogata i siromašna, prosevećena i primitivna, jaka i slaba društva. Kao i pojedinac, i društvo poseduje sudbinu. Radja se i umire. Menja se i sazreva. Da bi preživelo mora da se prilagodjava. Ili da se raspadne tražeći u klici želje za opstankom, šansu za novi početak.

.

Društvo je naša pozornica života

Nemamo mogućnost izbora. Društvo je pozornica naših sudbina. Bili u društvu ili van, stalno se suočavamo sa njim. Ono nas pak suočava sa životom. Sve naše želje, svi naši snovi, sva htenja i stremljenja, sve to realizujemo u njegovim okvirima. Društvo nam je podloga, sredstvo i cilj za naša stremljenja. Ono nas nagradjuje, sputava i razočarava. Ono nas čini srećnim i beskrajno unesrećuje. Ono nas stalno i iznova susreće sa životnim izazovima. Društvo jeste sam život.

.

Suočeni sa životom, okrećemo ledja društvu

Što više rastemo, što više saznajemo, što nam je život ugodniji i udobniji, sve više smo usamljeni i naizgled odbačeni. Koliko nas znanje obogaćuje i oduhovljuje, toliko smo spremniji da se povučemo iz društva. Jer, što više znamo, manje verujemo, a što manje verujemo, manje se dajemo. A društvo kao skup i celina svih nas, zahteva predavanje. Što smo više spremni da se damo drugima i predamo masi, to smo društveniji. Medjutim, kada znamo i vidimo svu bedu i nesreću jednog hromog i nedoradjenog sveta, ljude koje vodi zaslepljenost i licemerje lake zarade, uspeha, lažne duhovnosti i sebične mudrosti, tada svet postaje teško i tmurno mesto ljudske nesavršenosti. Društvo nam se čini kao tamnica za naše ideje i potrebe. Tada hoćemo da pobegnemo od svega toga, tada ulazimo u sebe.

.

Zatvrajuči se u sebe, gubimo svoju suštinu

Tražeći smisao postojanja i izlaz iz bede života koji nas okružuje, ulazimo u sebe. Živeći iz unutra i odaljujući se od društva i sveta, štitimo svoj laćni mir i duševno blaženstvo. Živimo u nebesima unutrašnjih svetova, nespremni i nejaki da život prihvatimo. Zato hoćemo da odemo u manastire i usamljene predele, zato želimo da meditiramo i kontempliramo, hoćemo da razgovaramo sa Bogom. Želimo da pobegnemo negde drugde, negde daleko, zaboravljajući sve ostalo. Ne žilom da prihvatimo surovu realnost nesavršenog sveta i društva koje ga reprezentuje. Tako i mi postajemo hromi, kao i ostali deo sveta. Naša je hromost uzvišena i poštovana. Mi smo pobedila slepe sile prirode jer ih nismo prihvatili. Odrekli smo ih se. Odrekli smo se društva kojeg se stidimo, društva kojim caruje slepilo prirodnih stihija. Isto tako, odrekli smo se i života samog. Naše je verovanje da upoznavajući život, izdižemo sebe nad njim.

.

Gomilajući znanja, radjamo sumnju

Sumnja, taj pokretački akt znanja, ona nas vodi kao moćni tornado koji vrteći se sve u krug, divljom snagom rastura sve što mu se nadje na putu. A na putu su sve sami znakovi upozorenja nekadašnjeg neznanja i bedemi tradicije. Sve ćemo to srušiti, poravnati i ispraviti, da bi dalje išli u nepoznato. I stalno ćemo pitati naše roditelje i pretke, što im stari simboli toliko znače. Zašto oni žive u prošlosti, dok nas budućnost i sumnja vode. Da li oni to nešto znaju što mi ne umemo da prepoznamo, ili je strah od promene, strah od novih simbola, činjanica njihove pasivnosti. I što smo mi neviniji u našim zahtevima za promenom sveta i starog društva, to čuvari starog nose sve dublji žig krivice. Dok su oni samozadovoljni, naše negodovanje raste.

.

Tražeći zadovoljstvo sebi u duruštvu, menjamo svet

Zadovoljni sobom, ostvarićemo i zadovoljno društvo. Ili, ne! Zadovoljno društvo ostvariće i zadovoljne pojedince. Kojoj od ove dve teze treba dati prednost? Ko će nas uputiti da budemo zadovoljni, društvo ili drugi pojedinci? Da li se to može desiti bez društvenih preduslova? Ko će pokazati zadovoljno društvo? Gde je to zadovoljno društvo? Imamo li mi obavezu da kao zadovoljni pojedinci i društvo učinimo zadovoljnim? I šta da uradimo sa sopstvenim nezadovoljstvom, da li da ga čuvamo u sebi ili podelimo sa okolinom?

.

Ne nalazeći zadovoljavajuće odgovore, rušimo stare dogme

Rasturanjem starog društva postavljamo na pozornicu novo društvo. Civilizacija i istorija faktografski stalno prikazuju nekadašnju pobedu novog i još novijeg. Nije li medjutim, staro i najstarije bilo najbolje rešenje za sve, a svako drugo vreme samo agonija saplitanja o visoke merdevine povrataka izvorištu. No, zbog čega bi ond prapokretači života i društvenih gibanja, inicirali promene ako im je sve bilo zadovoljavajuće? Iz radoznalosti, eksperimenta? Gde je greška, zbog kojih mi ne nalazimo adekvatne odgovore na naša pitanja? I zašto smo mi kao ljudska vrsta stalno nezadovoljni sadašnjošću, jer uvek nove i nove generacije teže da menjaju društvenu stvarnost.

.

Idući u novo društvo, staro društvo postaje otpadak na istorijskoj sceni

Hodajući napred u budućnost, rušimo sadašnjost. Prošlost je i onako mrtva, konzervirana u našim sećanjima i istorijskim spisima, a mi rušimo sadašnjost i sve njene atribute. Prevrednujemo sve sadašnje vrednosti. Umetnost, kultura, moral, zakonodavstvo, sve je danas na ispitu i pod znakom pitanja. Ne svidjaju nam se zakoni i pravila unutar umetnosti, smatramo da su umetnička veština i zadate proporcije i kanoni umetničkih kritičara samo talog mračne i zarobljene prošlosti. Umetnički Duh Novog Doba ne pristaje na ocenu i procenu, na novac i tržište, već traži i zahteva Apsolutnu Slobodu. Sa Kulturom je istovetno. Ne postoji trajna, već samo upotrebna vrednost kulture. Ona je sada model koji nameće veliki guru – Tržište. A moral, on je uvek onakav kakav ga većina sprovodi. A većina se uvek povodi za Veličinama. Te na kraju zakoni, koji služe pojedincima da bi vladali mnoštvom, opstaju sve dotle dok mnoštvo ne kaže: „Dosta je, stvarni život se duboko razilazi sa napisanim. Ili menjajte život, ili menjajte nas, ili menjajte Zakone!“

.

Podsvest jednog društva je Utopija

Ili kao objasniti drugačije stalnu težnju jednog društva da sitnim pokretima menja svoju fizionomiju i suštinu. Ma koliko se Čuvari poretka, politički ili verski poglavari, trudili da društvo konzerviraju, mumificiraju i sačuvaju dato stanje, oni mali i veliki nezadovoljnici, oni koji su neprilagodjeni, ili oni koji žele da menjaju svet u nekom drugom pravcu, za njih boljem, kao i oni koji žele da točak istorije vrate unazad, svi se oni nadju na zajedničkom zadatku – rasturanju i promeni društva. I ne shvataju, da društvo kao Totalitet, kao jedinstveni Duh i Biće, poseduje svoju sopstvenu vitiju napretka i sliku Utopije ka kojoj teži. Ti mali i veliki ljudi, revolucionari, konzervativci i evolucionisti imaju samo jedan i jedinstven zadatak. Potpuno nesvesni, oni treba zajedno da sprovedu promenu sadašnjeg stanja društva i krenu Utopiji. To im podsvest Društva postavlj akao cilj. Utopija ka kojoj svako pojedinčano društvo teži u svojim društvenim gibanjima, privlačna je većini ljudi. Ali ne i svima, i ne generacijama koje dolaze, generacijama koje znaju više. Zbog toga Društvo večito sanja.

.

Kada društvo sanja, radjaju je heroji

Težeći ka ispunjenju sopstvenog sna, ka opredmećenju Utopije, društvo iznedri iz svog mnoštva pojedince ili grupe, luckaset genijalce ili zle demoagoge, za koje veruje da su posebni i izuzetni pojedinci. Heroji koji treba da ispune san. Ali kako je san tek refleksija dublje podsvesne vizije, tako su i stvarni ljudi tek bleda slika društvenog sna. Ipak, neki pojedinci svojim životom i društvenim angažmanom stvaraju tomove epske lirike i društvenog romantizma. I onda mi verujemo, ne znajući ništa više od onoga što je objavljeno kroz zvaničnu, namirisanu i kitnjastu istoriju, da su nekada živeli heroji, a ne ljudi od krvi i mesa. Čitajući o herojima davnih vremena počinjemo da sanjamo svog junaka, koji će život učiniti boljim, lepšim i srećnijim. Spremni smo da verujemo njemu, heroju naših dana, ne shvatajući veliku prevaru. Pre ispunjenja društvenog sna, heroji jednog društva ispunjavaju lične snove. A koliko jeroji društva ispunjavaju viziju vladajuće generacije, toliko će društvene i istorijske važnosti dobiti.

.

Društvo svesno sebe je nesrećno društvo

Ko bi se bavio sobom, osim ako nije nezadovoljan. Zadovoljstvo je uvek praćeno dvema suprotnim kvalitetima; aktivnim izražavanjem ili pasivnim prihvatanjem zadovoljstva. U oba slučaja, zadovoljstvo je cilj sam za sebe. Setite se samo ekstatičnih vizija duhovnih ljudi. U trenutcima ekstaze, blaženstva ili ispunjenja, uvek se gubio pojam o samom sebi a osećalo se jedinstvo sa celim Kosmosom. Tako je i sa društvom. Kada je jedno društvo svesno sebe, onda je po pravilu svesno i sopstvene nesreće i problemakoji ga pritiskaju. Tada društvo misli da zna sve odgovore i da poznaje krivce. Takva društva trebaju promene. Toga vrlo često nisu ni svesna. Za tu sopstvenu nesvest i autohipnozu imaju zahvaliti svojim nekadašnjim i sadašnjim društvenim herojima koji nisu ispunili društveni san. Veruju medijima. Gledaju, a ne vide. Promene se dešavaju a pojedinac veruje da je sve isto. Veruje da će u okvirima istog stići do boljeg. Ipak, kada svest o promeni zaživi, kada se shvati da je staro neumitno otišlo u prošlost, raspalo se pred zahtevim aživota, društvo ulazi u sukob. Počinje borba.

.

Revolucija je borba društva sa samim sobom

Revolucija je borba pojedinca sa društvom. Revolucija je borba pojedinaca sa pojedincima. Revolucija je borba društva sa pojedincom. Revolucija je borba društva sa društvom. Revolucija ne jede samo svoju decu, kako kažu izreke, ona jede sve pred sobom. Ona izjeda celo društvo kao nezasita nema, da bi se nakon njenog obroka stvorili novi društveni oblici. Cela jedna društvena struktura, zakoni, propisi, moral, moda i etika se manjeju. Da bi nastalo i razvijali se novo društvo, staro valja ukloniti ili nadograditi. Da li če se to učiniti kroz transformaciju, rušilaštvo ili evoluciju zavisi od ljubavi koju pojedinac oseća prema drugom pojedincu istog društva. Ili oak od nedostatka iste. Kda je nedostatak ljubavi u jednom društvu izrazit, revolucija je spremna.

.

Društvo počiva na ljubavi

Ljubav spaja dva čoveka. Eto društva. Voleći sopstvene vizije i spostvene ciljeve, želeći svoj eutopije i ispunjenja, čovek luta životom nejak da ga savlada. Zato traži pomoć, podršku ili ljubav drugog čoveka. Zato traži društvo. Tako se društvo na ljubavi uzdiže. Da li je to zbog lične ili nesebične ljubavi, nije bitno. Suština je u tome da je društvo produkt ljubavi i da to osećanje dominira. Da li bi bilo koje društvo postojalo ako bi počivalo na mržnji na zlobi? Šta bi tu moglo da spaja dvoje ljudi, strah od smrti i odmazde, možda koristoljublje? Na šta bi onda takvo društvo ličilo i koliki bi bio njegov vek trajanja. Jer, onda bi u borbi svih protiv svih, svi postali usamljenici. Postojala bi anarhija, kao suprotnost društvu. Slepi nagoni samodržanja pojedinca, ali ne i vrste, odveli bi ljudski rod u nestanak. Zbog toga ljubav medju nama, i posle svakog rastanka i raspada koji nam kao sudbina terete život, dolazi i vraća zajedništvo. Vraća nam društvo i vraća nas sebi .

.

Kada medju ljudima nestaje ljubavi, društvo odumire

Mržnja, strah i zlovolja rastu na tlu gde nema saosećajnosti i dobrote. Gde nema dobročinstva. Na takvom tlu nema nikakvih zakona, i svako se može postaviti iznad sebe i drugih. Stavljajući se iznad drugih, postavljamo se iznad ljubavi i zakona, zakona jedne zajednice. A kada svi zakon uzmu u svoje ruke, svi elementi društva nestaju. Ljubav ustupa mesto ljudskoj pravdi. Pravdi tako surovoj i isključivoj. Histeriji pravde koja guta sve pred sobom zavezanih očiju. Kada je sve rastureno i relativizirano, kada su život i smrt izjednačeni, kada heroji ispisuju svoju istoriju, tada ljubav doživljava svoje najtužnije trenutke. Ljubav je proterana i osudjena kao slabost. A snaga koja pokreće, strast koja uništava sve pred sobom lomi i zadnju kariku starog društva, društva koje se ne voli. Mrzeći druge, mrzeći društvene okvire koji nas okružuju, mrzimo sebe. Nespremni da prihvatimo odgovornost za sopstvene postupke, nejaki da ljubav pružimo drugom, verujemo da nas društvo ne voli. Zato ga osudjujemo. Izričemo mu kaznu zaborava i nestajanja.

.

Vizija svakog društva je srećan i ispunjen pojedinac

To je jedina i potpun istina. Toga smo nesvesni. I zato je stvarnost današnjeg sveta tuga. Jer, ili je društvo zaboravilo na pojedinca, ili je pojedinac zaboravio na društvo. A žive zajedno. Zbog toga nam je raspad društva sudbina. Samo tako možemo dobiti novu šansu – mogućnost da pronadjemo ljubav za druge i za sebe i stvorimo novo, bolje društvo.

.

Kada zahetvi života naidju na prirodne prepreke koje zahtevaju nemoguće, život se rasapda i umire. Ne mireći se sa bitkom koju neumitno gubi, život nastavlja borbu i rat sa prirodom, iznedrivši iz sebe seme za novi početak. Novi podsticaj koji će se na raspadu prethodnog života, ponovo organizovati kroz živuću i delajuću strukturu, uspeće da odgovori i pobedi sadašnje zahteve prirode. A onda će se pojaviti nove okolnosti. I krenuće novi ciklus. Pokrenut ljubavlju Tvorca.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: