Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Evropska unija i Srbija – perspektive i budućnost pridruživanja i integracije EU

Konstantin

* * *

.

Pridruživanje Srbije EU je korak ka integraciji Evropskog ekonomskog i tranzitnog prostora

.

U vreme kada se Srbiji zvanično otvaraju vrata Evropske unije moramo se pitati gde sve to vodi i kakva je perspektiva Srbije u Evropi, ovakvoj kakva je ona danas i šta možemo da očekujemo od narednog perioda.

Pre toga, postavljam jedno pitanje čitaocu koje je vrlo prosto: „Da ste prinudjeni da birate gde bi živeli, u Evropskoj uniji ili u Rusiji, šta biste izabrali?“

Verujem da bi preko 60% stanovnika ove zemlje glasalo za Evropsku uniju a protiv Rusije. S druge strane, ako ih pitate kome su naklonjeniji, kom mentalitetu i duhu, veći broj gradjana ove zemlje je možda naklonjeniji Rusiji nego Evropi. Vole komfor i sredjenost Evrope i ideje Rusije. Razlozi za ovakvu podelu sklonosti kod prosečnog Srbina su mnogostrani, pre svega su to istorijski i verski činioci koji odredjuju ovakav način mišljenja, kao i želja za komforom bogatog Zapada.

Ovako paradoksalna situacija u glavama ljudi i srpskih političara odredjuje budućnost daljih pregovora i integracije Republike Srbije u Evropsku uniju. Iz ove pomalo šizofrene situacije mogu proizići samo teškoće i prepreke, kojih će po logici prirode biti, a koji nikada nisu ni prestajali, počev od demokratskih promena 2000-e godine, pa sve do sada, jer drugačije ne možemo objasniti dosadašnje mučne političke odnose izmedju EU i Srbije. Svakako je tome vrlo doprineo i napad NATO pakta i Atlantske alijanse na našu zemlju i bespravna aneksija Kosova.

Da bi razjasnili šta nam se u budućnosti sprema, odnosno šta nam se kuva sa istoka i zapada, čorba koju ćemo mi svakako začiniti sopstvenim začinima, uglavnom ljutim tipa „crvena paprika koja štipa za oči“, krenimo od ideje nastanka Evropske unije, da vidimo jel nam tamo mesto i možemo li se osećati ugodno u njoj.

.

Ideja nastanka Evropske unije kao super države

Kroz vekove je postojala ideja Sjedinjenih Evropskih Država, odnosno kontinentalne super države, imperije, koja je pokušala da se realizuje na nekoliko načina i u nekoliko pokušaja. Prvo kao Rimsko Carstvo, zatim kao Vizantija, pa kao Sveto Rimsko Carstvo, donekle i kao Turska imperija, zatim kao Austro Ugarska, delimično i kao Sovjetski Savez i na kraju Evropska unija. Logična je težnja vladajućih elita ka stvaranju velikih imperija, jer su one dobre tvorevine po mnogo osnova. Navedimo samo neke prednosti velikih, super država i imperija:

–          Odbrambena vojna snaga zemlje i moć protiv potencijalnih agresora

–          Zaštita državnih granica i miran život za većinu stanovništva – nedostatak brojnijih neprijatelja

–          Jačanje ekonomske moći naroda i moći elita – izgradnja infrastrukture

–          Mogućnost širenja granica – kolonizacija malih država u komšiluku

–          Trajniji mir, bezbednost i snažniji razvoj nauke i kultura

Sa te strane, svaka racionalna misao će vodjena logikom lako prihvatiti ideju ujedinjenja i stvaranja velikih država. Bolje Srbija i Crna Gora nego samo Srbija, a opet bolje Jugoslavija nego „srpsko crnogorske oči“, pod uslovom da narod i političke elite nisu zatrovane dezintegracionim idejama. Elitama je u interesu život u što većoj državi, a u krajnjoj liniji i narodu, do jedne odredjene granice, jer velike države pružaju velike šanse, u malim državama su svi taoci. Ta granica trpeljivosti naroda sa veličinom države se nalazi na onom mestu gde ideje i zahtevi elita počinju da se sukobljavaju sa narodnim navikama i očekivanjima, jer dok elite razmišljaju globalno, i uvek globalno, narodi mahom misle i delaju usko lokalno.

Da bi se ujedinjenje odigralo kako treba, potrebno je krenuti od suštinskih stvari koje čine moć jedne države, a to su oružje, energije i hrana. To je krvotok jedne zemlje. Otuda ne iznenadjuje da je početak savremene Evropske unije ozvaničen kroz stvaranje institucije koja se zvala Evropska zajednica za ugalj i čelik. Ugalj je bio osnov električne energije i cele industrije, a čelik je osnovni materijal za industriju naoružanja, što su glavne poluge moći savremenih zemalja. Uz to, te industrije su pod okriljem i najkrupnijih industrijalaca i pod pokroviteljstvom državne administracije, jer su od strateške važnosti. Nakon toga je došlo do stvaranja Evropske ekonomske zajednice, kako bi se distribucija dobara liberalizovala, pre svega hrane, kako bi se podstakla trgovina i stvorili globalni ekonomski igrači koji će reprezentovati Evropu u svetski ekonomskim okvirima. Evropljani su vekovima znali koliko je bitno imati što veću državu, jer su veći resursi i veća moć na raspolaganju.

Tek je treći korak bilo ujedinjenje na nivou propisa i zakona, sinhronizacija pravnih okvira i funkcionisanja institucija, kao neophodan korak ka stvaranju superdžave. Četvrta faza koja je počela krajem prošlog milenijuma odnosi se na kulturno ujedinjenje Evropskih naroda i stvaranja zajedničkog Evropskog duha. I do sada je sve to išlo dobro, relativno dobro, glavnim kreatorima nove Evrope. Poteškoće koje imaju sada sa budžetskim deficitima i fiskalnom harmonizacijom zemalja članica bili su očekivani, jer su zemlje članice vrlo različite po svim društveno ekonomskim aspektima. Kako će Evropska unija to rešiti, pitanje je njene bliske i dalje budućnosti, a delom se tiče i nas. Sigurno je svakako da će birokratija iz Brisela, kao i svaka druga birokratija velikih imperija, postati sama sebi svrha i pokušati sve da stavi pod svoju jurisdikciju, svaku nacionalnu nezavisnost i tokove novca, energije i moći.

Problem koji im se nameće je što kulturna i duhovna integracija Evropskog kontinenta nije ni blizu potrebne mere zajedništva. Postojeće razlike su duboke. Zato će Briselska birokratija nadnacionalnih evropskih činovnika biti nervozna i sa Srbijom će postupati napeto, kao sa nevaspitanim i nemirnim detetom. Dodatan pritisak na Evropu čini i posrtanje ekonomije Sjedinjenih Američkih Država, njihovog strateškog partnera na globalnom planu, jer se ritam budućeg razvoja polako seli na mnogo optimističniji i manje razmažen istok i jug planete.

.

Srbija u očima EU je istočnjačka despotija koju treba kulturno promeniti

Da se dobro razumemo, mi nismo mnogo bitan faktor ni u kom pogledu u smislu Evropskih integracija, kada pogledamo naš broj stanovnika, prirodne resurse, postojeće zaokruženje Evropskog ekonomskog tržišta, vojnog prostora i tranzitnih pravaca.  Zato se i ne trude oko nas i zato se i ne žure sa prijemom Srbije u EU. Razlozi za taj nemar prema nama su mnogostrani i mahom su geostrateškog i kulturnog karaktera. Pre svega, osim važnosti Dunava, kao rečnog koridora prvog reda, putni zemljani koridori su ulaskom Rumunije i Bugarske, a sada i Hrvatske potpuno nas zaobišli. Put na jug, prema toplim morima Grčke i prema Turskoj i Bliskom istoku ne ide više preko Srbije. Ne ide ni put prema Jadranu koji im je širom otvorila Hrvatska. Jedino što ih tera da se trude oko nas je opasnost od „Rusijizacije“ Balkanskog prostora, iako nam je otežavajuća okolnost izolovanost od Majke Rusije.

Srbija, kao i Bosna, Makedonija, Albanija, bez problema mogu ostati van Evropske unije, kao neka vrsta geta i kaznenog doma za neprilagodjene i divlje narode. Mnogo smo mali, ekonomsko i vojno nejaki, i u slučaju vanrednih okolnosti u roku od dva dana možemo biti pregaženi u bilo kom vojnom pogledu. Okruženi Evropom sa njenih skoro pola milijarde stanovnika i ogromnom vojnom i ekonomskom moći, mi smo suštinski nevažni u svakom pogledu. Jedino u čemu smo bitni je naša uverenost da smo nekakav faktor stabilnosti i istorijske predodredjenosti, te naša spremnost da pravimo probleme na svaki način. To je glavni zadatak harmonizovanja EU sa nama, to „teranje bubica“ iz naših glava i vaspitavanje u Evropskom, zapadnom duhu. Koliko je to moguće. Na primeru Grčke se vidi da je djak nestašan.

Evropa ima samo jedan cilj sa Srbijom, a to je da nas „nauči pameti“. To u praktičnom smislu znači puno pozitivnog za nas, pre svega u domenu morala, ponašanja, borbe protiv korupcije, savremenih propisa, poštovanju prava čoveka, razvoju infrastrukture i ekonomske konkurentnosti. Da bi mi ušli u Evropski dom naroda, Evropljani očekuju da se kada dodju u Srbiju osećaju približno kao kod kuće, što im za sada ne uspeva, ma kako smo mi gostoljubivi, imamo dobru i ukusnu hranu, lepe i zgodne ljude i veselimo se po kafanama. Jer, nije život samo lumpovanje, već je to političko i ekonomsko poštenje, fer sudovi, red, rad i disciplina, dobro funkcionisanje opština, javnih preduzeća i javnih usluga, odvojenost ekonomije od politike, lična bezbednost i zaštita gradjana i njihovih ustavnih prava.

Kakvu god da su ideju zamislili sa Srbijom, da li da im budemo žitnica, ekonomska zabit, kontinentalna velika vikendica za jahanje, orijentalni zabavni park, tehnološki geto crne industrije, kažem kakav god scenario da imaju Evropljani za nas, mi ipak treba da ispunimo neke osnovne preduslove. Pre svega moramo da se potrudimo oko glavnih zahteva za uredjenjem državne birokratije i njenog funkcionisanja, te našeg političkog mentaliteta bremenitog divljom korupcijom. I tu se uopšte ne radi o priznavanju ili nepriznavanju Kosova, već o lojalnosti naše nelojalne i prevrtljive političke elite. To je suštinski problem zbog čega nam teško ide spolja sa njima. Iznutra je još gora situacija, u zemlji koja je potonula u potpunu laž i dezinformisanje, tako prosečan gradjanin Srbije ima punu glavu strahova od mitova u kojima ih Zver Zapada proždire žive. Zašto Poljaci, Česi, Slovaci, Bugari, Rumuni nisu do sada „pojedeni“ to se niko i ne pita, jer čitaju i prate pogrešne informacije koje im se serviraju od domaćih elita i prijatelja sa strane.

A naša politička elita, tipična istočnjačka despotija, to nepoverenje EU prema nama samo podgreva sedeći ne na dve, nego na 4 i po stolice. Umesto da se potpuno okrenemo ka Evropskoj uniji, budemo lojalni i kooperativni, uz izričit stav da ne priznajemo Kosovo, zbog čega bi nas Evropljani samo više cenili, mi uporno očijukamo sa Rusima, Kinezima i nesvrstanima, a pomalo i sa Amerikancima. U stvari namerno i svesno izolujemo sami sebe, štiteći lokalne monopole i postojeće stanje života. Stalno pretimo EU da ćemo poslovati sa njihovim strateškim neprijateljima, pokušavajući da ojačamo neke naše zamišljene političke pozicije, a u stvari samo pravimo sebi i drugima košmar i nepoverenje. To budi podozrivost EU ka nama. Zato nam je budućnost u EU neizvesna, jer ćemo stalno biti na ispitu odanosti i lojalnosti, kao prevrtljiva žena koja je spavala sa više muškaraca, iz očiju joj viri strast da to ponovi a na rečima se neubedljivo zaklinje na vernost. Zato će sve ići sporo sa nama. I korišćenje pristupnih Evropskih fondova za rekonstrukciju infrastrukture i zemlje će biti otežano i na kašičicu, za razliku od Rumunije i Bugarske, na primer.

Pošto imamo takvu elitu, koja će u pregovorima oko opstanka na vlasti malo pa podgrevati anti evropske težnje, odnosno lansirati pro ruske ili pro kineske ideje i mitove, Evropljani će nas stalno držati na štapu i šargarepi, razočarano očekujući da nas prevaspitaju, da postanemo pouzdan i predvidljiv partner i član Evropske zajednice naroda. S druge strane, uz baš malo napora kreativni Rusi i ostali spoljni prijatelji će nas preko domaćih političkih i kulturnih elita veoma lako podbadati da budemo jogunasti i nepoverljivi prema EU, jer smo kao narod odavno naelektrisani na samoizolaciju i ksenofobiju, koju sami sebi potpuno pogrešno predstavljamo kao pitanje nacionalnog ponosa i digniteta. Uz to, mentalitet Ruskog centralističkog vladanja je mnogo prihvatljiviji srpskoj raji nego Evropska individualnost i zaštita pojedinaca od terora gomile. Jer, prosečni Srbin ne ume da se izbori za svoje pravo. Odnosno umeo bi on to kad bi imao ko da mu pomogne, kada bi postojala sabornost i solidarnost u zemlji „use i u svoje kljuse“. To rajinsko ponašanje i podaničko mišljenje je za Evropljane razočaravajuće, jer se iz Brisela lako vidi manipulativna moć domaćih političkih i drugih elita da zaludan narod obamnjuje nacionalnim mitovima i nadahnjuje izolacionizmom.

Stoga, sumnjam da ćemo ikada mirno ući u Sjedinjene Evropske Države. Na žalost, imali bi šta vredno i pametno naučiti od Evropljana. Uz naš duh, mentalitet i našu sačuvanu pravoslavnu veru, te pomoć Ruske duhovnosti i kulture, samo bi napredovali kao nacija u okrilju velike zajednice Evropskih naroda. Ovako ćemo ostati na raskršću i opet ćemo jednog dana u istorijskih udžbenicima pisati kako smo se našli na vetrometini istorijskih bura.

Sami smo to izabrali.

.

3 komentara

  • Mozda nije fer da pisem komentar na ovaj tekst koji sam letimicno pogledao ali ima onaj vic…posvadjaju se dve ribe na dnu okeana, kad eto ti ga englez….kraj vica.

    Purisa Djordjevic u Novostima, i pored nekih izrecenih misli iz neznanja, rekao je nesto sto je tacka odakle pocinje padanje temperature bolesnog srbina…

    Mi smo pobedili rat, ali je najteže pobediti mir. Video sam i rat i Nemce. Kad je bila opsada Kraljeva borili smo se zajedno sa četnicima. Ali, politika iz Londona i Moskve bacila je jabuku razdora. Apsolutno sam za pomirenje. Ne interesuje me ko je pobedio. Mene za rat vezuju samo uspomene na poginule. I četnike i partizane.

    Aj da se pomirimo ljudi jednom vec…

  • Mudri ljudi kažu: „Izmiri se sa sobom, izmiriće se ceo svet sa tobom“.

    Da smo mi mirna, bogougodna zemlja zrelih i smirenih ljudi, koji gledaju svoja posla, vredno rade i vole svoju porodicu, ceo svet bi nam došao na poklonjenje. I ne bi se usudjivao da nam otima Kosovo.

    Ali nije tako. U svadji smo sa pola sveta. Problem je u kući. Našoj. Problem je sa nama samima.

  • Zanimljiv pristup i pomalo proevropski stav, a zna se da je cilj Eu gubljenje nacionalnog identiteta. Aktuelan primer je Madjarska i atak eu medija na njihovu desno orijentisanu vladu. To i nama sledi, gubljenje srpstva!

Ostavite komentar