Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Dragana Rajblović

 

Himalaji i Mont Everest – najznačajniji podaci o planinskom vencu i usponu na najvišu planinu sveta

 

Reč «Himalaya» sanskritskog je porekla: hima – sneg, laya – mesto za stanovanje.

Himalaji su planinski venac u Aziji, koji razdvaja Indijski podkontinent od platoa Tibeta.

Pružaju se kroz pet država Pakistan, Indiju, Kinu, Butan i Nepal.

Dužine oko 2400 km, od Nanga Parbata u Pakistanu na zapadu do Namče Barva na istoku. Širine su između 250 i 300 km.

Najviši vrhovi sveta se nalaze na Himalajima i Karakorumu.

Ukupno ih je 14 koji su preko 8000 metara i prostiru se u Nepalu, Kini (Tibetu), Indiji i Pakistanu.

. . .

Najviši planinski vrhovi na svetu u mnm – metar nadmorske visine i godina prvog uspona na vrh

 

  1. Mt.Everest – 8850 m (Nepal-Kina) – prvi uspon 1953
  2. K2 – 8611 m (Pakistan- Kina) – prvi uspon – p.u. 1954
  3. Kangchenjunga – 8586 m (Nepal-Indija) – p.u. 1955.
  4. Lhotse – 8516 m (Nepal-Indija) – p.u. 1956
  5. Makalu – 8485m (Nepal –Kina) – p.u. 1955
  6. Cho Oyu – 8201m (Nepal –Kina) – p.u. 1954
  7. Dhaulagiri– 8167 (Nepal) –  p.u. 1960
  8. Manaslu – 8163 m (Nepal) –  p.u. 1956
  9. Nanga Parbat – 8126 m (Pakistan) – p.u. 1953
  10. Annapurna I – 8091m (Nepal) – p.u. 1950.
  11. Gashebrum I – 8080 m (Pakistan-Kina) – p.u. 1958
  12. Broad Peak– 8051 m (Pakistan-Kina) ­– p.u. 1957
  13. Gashebrum II – 8034 m (Pakistan –Kina) – p.u. 1956
  14. Shishapangma- 8027 m (Kina) – p.u. 1964

 

Mt. Everest – najviši vrh sveta

 

                                                                  

 

„Dovoljno je da ti kažem da Everest ima najstrmije grebene i najgroznije provalije koje sam ikada video, i da su sve priče o blagim snežnim padinama — bajke…Draga moja, sve to skupa je vrlo uzbudljiv posao. Teško je opisati koliko sam svim time opsednut i šta će od svega biti. A sva ta lepota!“

George Leigh Mallory u pismu svojoj supruzi, 28. juna 1921. godine

.

Najviši vrh planete Zemlje se nalazi na granici  Nepala i budističkog Tibeta, koji je od 1950. godine, kao autonomna pokrajina pripojen Narodnoj Republici Kini.

Ova neosporna činjenica nije oduvek bila poznata. U periodu od 1745 do 1818 godine, za najviši vrh sveta je smatran vulkan Čimborazo, visine 6287 m, koji se nalazi u Andima, na teritoriji Ekvadora. Sredinom 19. veka Britanci su vršili merenja Indije i Himalaja i u periodu  do 1848 godine za najvišu tačku Zemlje je smatran vrh Daulagiri u Nepalu, a od 1848 do 1852 godine smatralo se da je Kangčendženga u Sikimu najviši vrh sveta. Kako je pristup do himalajskih vrhova bio težak, topografi indijske geodetske službe ˝Survey of India˝ su sa nivoa niske indijske džungle ustanovili jedan vrlo visok vrh u Himalajima. On je označen kao Peak XV (Vrh XV).

Konačno, 1852-e godine, proračuni merenja zemljišta pokazuju da je Peak XV viši od bilo kog do tada poznatog vrha. Izmerena je visina od 8840 mnm. Tako je otkriven najviši vrh sveta. Niko nije znao ime ovog vrha. pa je pala odluka za ime ˝Mount Everest˝ po ser Džordžu Everestu, načelniku ˝Survey of India˝ u periodu od 1823. do 1843. godine

Istorija nazivanja nekih planina, bez obzira na njihovu visinu, često je neprirodna. Od zapadnjačkih “Velikana” pa do komunističkih diktatora.  Recimo Vrh Lenjina, Vrh Staljina (sada Vrh Komunizma), Titov vrh, Mao Cetung, Mc Kinley, Mount Wilson …

Uglavnom ni jedan od njih nije ˝svoju˝ planinu nikada ni video, pa tako ni ser Džorž Everest, koji je umro 1. decembra 1866. godine u 76. godini života u Velsu, nije nikada video Mont Everest.

Najnovija precizna satelitska merenja su 1999. godine utvrdila visinu od 8850 metara nadmorske visine koja se trenutno smatra važećom. U suštini, vrh Everesta i dalje raste oko 6 mm godišnje.

Iako britanski topografi nisu mogli da saznaju lokalno ime vrha, kasnija otkrića kineskih atlasa iz 1717. godine pokazala su da je planina tada nazvana ˝Thoumou Lancma˝ (Čomolungma). Naime, 1711. godine kineske lame, po uputstvima jezuita, vrše premeravanje Tibeta na osnovu naredbe vlade iz Pekinga i 1717. godine jezuiti u Pekingu crtaju geografsku kartu Tibeta na osnovu tih merenja. Ova karta pokazuje na južnoj granici oko 65 km dugi planinski lanac nazvan ˝Thoumou Lancma˝

1920. godine ser Čarls Bel, zastupnik Velike Britanije u Lasi, dobija službeni dopis tibetanskog ministra predsednika kojim se odobrava ekspedicija na Mont Everest. U tom dopisu stoji da sahibi žele da vide planinu ˝Čomolungma˝ što znači Božija Majka Zemlje. Odnedavno su Nepalske vlasti ozvaničile naziv Sagarmata što znači  po jednima „Štap za bućkanje okeana postojanja“ po drugima “čelo koje dodiruje nebo”

Zvao se taj vrh Pik XV, Čomolungma, Sagarmata ili Everest, stoji da je 8850 metara visoka planina najviša na svetu i da je istovremeno granica između Tibeta na severu i Nepala na jugu, 150 km severoistočno od Katmandua, glavnog grada Nepala i 450 km jugozapadno od Lase, prestonice nekada lamaističkog Tibeta. Granica vodi zapadnim grebenom preko vrha i zatim jugoistočnim grebenom. Planina se sastoji od zapadnog, jugoistočnog i dve grane severnog grebena između kojih su severna, istočna i jugozapadna stena.

Spajajući se sa nebom na 8850 metara nadmorske visine, planina je oštrougaona piramida crnih stena, belog snega i nebeski plavog leda. Sam vrh je 21/2×15 stopa prostran balkon na krovu sveta. On leži iznad 2/3 zemljine atmosfere i svake zime odoleva strašnim udarima mlazne struje vetra. U toku ovih meseci vetrovi stalno duvaju, često dostižući brzine od 209-225 km/h, a temperature padaju i ispod -50 stepeni Celzijusa. Čak i u vreme najpovoljnijih vremenskih prilika, vrh je negostoljubiv. To je planina koja alpiniste čini svesnim svoga privremenog boravka u univerzumu.

Iz stenovitog i ledenog diva izviru četiri velike ledene reke: na severu Glavni i Istočni lednik Rongbuk dužine 13 i 10 km, lednik Kangčung (14km) na istoku i lednik Kumbu (18km) na jugozapadu.

Granica večnog snega je na oko 5000 metara nadmorske visine

Okolina Everesta sa severne strane pripada Tibetu i kako su Himalaji prirodna barijera za oblake koji dolaze sa juga, sa Indijskog okeana, tibetanska visoravan nema mnogo padavina tako da nema ni mnogo rastinja. Drveća uopšte nema, nego se u Tibetu prostiru samo planinske stepe.

Južna, nepalska strana je bogata biljnim i životinjskim svetom. Granica šumskog rastinja je skoro na 4000 m nadmorske visine. Sa južne strane je mnogo plodnih dolina i kotlina kroz koje teku brze himalajske reke. Na obroncima Himalaja su brojna sela u kojima ljudi žive tokom cele godine i do visine od 4000 m. Ova pokrajina se zove Kumbu a najveća naselja su Kumdžung i Namče Bazar. U mestu Tjanboče je čuveni manastir koji je stecište tibetanskog budizma za ovaj deo Nepala.

Predeo ispod Everesta je proglašen nacionalnim parkom  “Sagarmatha” i svake godine ga posećuje sve više i više turista iz celog sveta.

Za geologe je zanimljivo otkriće da su Everest i ostale planine glavnog himalajskog lanca znatno mlađe od evropskih Alpa. Nepalski vrhovi viši od 8000 m su rasli takoreći pred očima davnih predaka ljudskog roda pre nekih 600.000 godina. U tom periodu prvog ledenog doba je živeo poznati ˝pekinški čovek˝ čije ostatke su našli južno od Pekinga u nekoj jami; njih je otkrio švedski geolog Andersen 1921.godine. Iste godine su planinari otkrili – i zbog tog otkrića nisu bili nimalo radosni – da su delom žute, delom sive stene, pomešani krečnjak i škriljac sve drugo nego sigurne za penjanje, štaviše, jako su opasne.

To je u grubim crtama najviša planina sveta, ta planina kojoj već više od 90 godina ne daju mira alpinisti i planinari  iz celog sveta, koja je udelila srećne sate ali i donela razočarenja, tragedije i smrt.

Mnogi su sanjali o penjanju na najvišu planinu sveta još od vremena kada su britanski kolonisti započeli sa planinarenjem na ovim prostorima sredinom devetnaestog veka. Slobodno se može reći da oni koji se nisu penjali na planine neće nikada u potpunosti razumeti one koji jesu. Džordž Melori (George Mallory), alpinista koji je zauvek nestao 1924.godine u blizini Everesta pojasnio je ovu nedoumicu kada je napisao: „Ako ne možete razumeti da postoji nešto u čoveku što ga tera da se suoči sa planinom, da se izlaže naporima, da ide stalno napred, sve više i više, onda ne možete uočiti što mi idemo. Ono što dobijamo iz ove avanture je čist užitak. A užitak je, nakon svega, kraj života.“

Nakon što je američki istraživač Robert Peri (Robert Peary) 1909-e osvojio Severni pol (barem je tako tvrdio), a Roald Amundsen 1911. doveo norvešku ekspediciju na Južni pol, Mont Everest  (koga  često nazivaju Trećim polom) je postao najpoželjniji cilj na Zemlji.

Nepal i Tibet su bile zatvorene zemlje, ali 1921 godine je Tibet dao dozvolu, te su krenule i prve ekspedicije na Everest. Džordž Melori je bio jedan od najsposobnijih mladih engleskih alpinista. U prvim pokušajima stigli su do Čang La – severnog sedla visine 6990 metara i izbliza ispitali severoistočni greben. Ovi pokušaji nisu prošli bez ljudskih žrtava, pa su sledeće godine Edvard Feliks Norton, Havars Somervil i Džordž Melori dosegli, do tada rekordnu visinu, od 8170 metara i to bez kiseonika, ali su takođe morali da se vrate. Sa kiseonikom su tada do 8326 m došli Finč i Brus, ali nemajući rezerve za dalje morali su da obustave i drugi pokušaj koji je takođe uzeo svoj danak kada je sedam Šerpasa na padinama pod Severnim sedlom  pokopala lavina.

Posle velikih priprema 1924. godine je usledio treći pokušaj i velika ekspedicija je krenula sa teškom opremom koju je nosilo više od 350 nosača. Norton i Somervil su prvi krenuli kada je na 8540 metara Somervil odustao zbog velikog kašlja od kog se umalo nije ugušio. Norton je nastavio po kamenitim stepenicama prema Velikom  kuloaru, međutim za 30 visinskih metara trebalo mu je sat vremena. Iscrpljeni i na kraju snaga  Norton i Somervil  su obustavili dalje pokušaje. Par dana kasnije Melori i Andri Irvin su se opremljeni kiseonikom uputili prema vrhu samo ne po Nortonovim tragovima, nego pravo gore prema severoistočnom grebenu. Međutim nastala je snežna vejavica. Iz visinskog kampa, jedan od članova ekspedicije je kroz rupu u magli ugledao dve tačke na snegu pod grebenom, da bi se zavesa magle ponovo spustila. Nastali su dani čekanja, ali ni traga ni glasa od njih.

Devet godina kasnije, jedan od učesnika sledeće ekspedicije je na visini od 8450 metara našao cepin. Bio je Melorijev ili Irvinov.

Maja 1999-e godine, britansko-američka ekspedicija je vršila uspon severnom stranom Everesta sa namerom da potraži dokaze o dvojici legendarnih penjača koji su nestali 1924 godine. Trebalo je razotkriti misteriju dugu 75 godina.  Da li su Melori i Irvin prvi penjači koji su stigli na najviši vrh sveta. Melori je bio jedini koji je učestvovao u sve tri ekspedicije na Everest, bio je član jake ekipe, pri usponu su koristili kiseonik i imao je velike izglede da je uspeo da se popne na vrh.

Jedan od glavnih zadataka istraživačkog tima je bio da nađu fotoaparat koji je Melori poneo sa sobom. Ako bi našli negativ moglo bi da se utvrdi da li su se popeli i u silasku stradali ili su ipak na putu ka vrhu nestali.

1975 godine članovi kineske ekspedicije su visoko na severnoj strani Everesta na 8150 metara ugledali mrtvo telo koje je ležalo po strani. Odeća mu je bila vrlo stara. Po tim informacijama i opisima mesta gde je telo viđeno, istraživački tim je 1999 godine našao i ustanovio da je to telo Georgea Mallorya, na osnovu toga što je na okovratniku njegove košulje bilo izvezeno njegovo ime.

Položaj njegovog tela je ukazivalo na to da se pri padu okrenuo na stomak i pokušao rukama i cepinom da smanji brzinu pada. Najverovatnije Irvin nije padao istovremeno jer ne postoji znak da su bili povezani užetom. Ovaj scenario ostavlja Irvina samog na planini kako posmatra pad svog prijatelja niz severnu stenu. Irvin nije mogao da preživi noć na planini na otvorenom i morao je da umre kad tad u toku noći. Njegovo telo nije do dan danas nađeno, kao ni foto aparat.

Već delimično mumificirano telo Melorija su na istom mestu sahranili tako što su ga prekrili kamenjem. Ali, još uvek ostaje otvoreno pitanje: Da li su Mellori i Irvin izveli prvi uspon na vrh sveta.

Posle 1924. godine bilo je još nekoliko bezuspešnih pokušaja, sve do početka drugog svetskog rata i potom kineske okupacije Tibeta. Granice Tibeta su zatvorene, a prilaz sa severna strane Everestu zabranjen.

Nepal je otvorio svoje granice čime su počeli pokušaji prilaza južnom stranom koja je bila do tada nepoznata i sve je trebalo počinjati ispočetka. Trebalo je prvenstveno savladati Kumbu lednik. 1951. godine, engleska ekspedicija u kojoj je bio Novozelađanin Edmund Hilari (Edmund Hillary) je savladala ovaj lednik i videla južno sedlo, cilj svih sledećih pohoda. Već sledeće godine Švajcarci su savladali jugoistočni greben, odnosno član ekspedicije Rejmond Lambert (Raymond Lambert) i  Šerpas Norgaj Tensing (Norgay Tensing) su dosegli 8500 metara. U jesen iste godine Švajcarci su posle tragične pogibije Šerpasa Mingme Dorjea na Ženevskom rebru otvorili put preko padine Lotsea do južnog sedla, ali sa 8100 metara su morali da posustanu pred orkanom i arktičkom hladnoćom.

1953. godine krenula je velika, dobro organizovana britanska ekspedicija, kojoj je ostalo da savlada još 350 metara visinske razlike. Uz 300 nosača, od kojih je Šerpas Tensing Norgaj predvodio ekipu od 34 šerpasa, postavili su bazni logor na 5300 metara na ledniku Kumbu i lanac visinskih logora. Tom Burdilion (Tom Bourdillion) i Čarls Ivans (Charles Evans) su utrli stazu čak do 8760 metara, a dan kasnije su drugi članovi ekipe postavili visinski logor 9 na  jugoistočnom grebenu na 8504 metara.

29. Maja 1953,  Šerpas Norgaj Tensing i Novozelanđanin Edmund Hilari su krenuli ka vrhu. Svet je mogao da odahne, konačno su se našli na navišoj tački naše planete. Euforija koja je nakon tog događaja vladala svetom bila je uporediva sa spuštanjem ljudi na Mesec.

Zbog udaljenosti planine i okrutnosti njenih vrhova protekle su 32 godine u toku kojih je 8 ekspedicija pokušalo da se popne na vrh do uspeha Tensinga Norgaja i  Edmunda Hilarija koji su posrćući sišli sa planine objavljujući svoj uspeh. „Nokautirali smo đubre“, klicao je Hilari, komentarišući pun ushićenja. Kasnije, Hilari je izjavio, donekle neobično, uzimajući u obzir i njegovu prethodnu izjavu, da Everest ne poznaje pobednike, a da su oni koji su uspeli da se domognu vrha učinili to samo voljom planine.

Iz ovoga možemo videti da se većina ekspedicija gradi na iskustvima prethodnih i da je svaki prvi veliki uspon bio indukcija prethodnih neuspeha. Dok su jedni utirali put, drugi su ga dovršavali.

Kasniji uspesi uspona na najvišu planinu sveta su usledili i sa njenih težih strana

. . .

Dragana Rajblović je prva žena na Balkanu koja se popela na Mont Everest, najviši vrh na svetu. Planinar, alpinista, edukator, predavač i vlasnik sportskog kluba „Alti“ iz Beograda za rekreaciju, timske aktivnosti (team building) i fitnes.

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: