Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Mračni brutalni Orijent i svirepa Srbija na Balkanu u očima i pisanju Zapada

Sanja Lazarević Radak

.

Orijentalizovani užas: Otomanska imperija kao preteći Drugi

.

Opisi orijentalizovane brutalnosti simbolišu važnost kulturnog i političkog antagonizma između Orijenta i Okcidenta i otkrivaju strepnju od Drugosti, njenog konstruisano opasnog i negativnog „mentaliteta”. Stoga, povod za očuđavanje Balkana i kreiranje atmosfere stravičnog, postaje otomanska vladavina.

Opisi nabijanja na kolac, odsecanja glava, kanibalizam, oholost, gordost i arogancija otomanskih vladara, uz pojačavanje napetosti naglašavanjem njihovih hedonističkih sklonosti, od uživanja u duvanu i slatkišima, do seksualne moći koja se neretko manifestuje na brutalan način, mahom silovanjima porobljenih mladića i devojaka, neodvojivi su od zapadnih predstava o Otomanskoj imperiji.[1] Bilo je tu stalnih skrnavljenja svetinja, pretnji otimanjem, zarobljavanjem, učitavanjem novih identiteta kroz instituciju janičara, ali i lekcija koje su od Turaka, čuvenih osvajača i moćnih figura, učili oni porobljeni, počevši od odsecanja glava i prelazeći na trofeje poput odsečenih ušiju i noseva ( Jezernik, 2007, 136).

Detaljni opisi odrubljivanja glava i implicitna fascinacija tim običajem prepoznaju se kao fascinacija brutalnošću prošlosti, dok se poreklo ovih običaja pripisuje uticaju Otomanske imperije, Turcima koji su sistematski poistovećivani sa nasiljem, brutalnošću, tiranijom, razbojnišvom i snažnije od svega navedenog, širenjem neevropskih, necivilizovanih običaja po rubovima Evrope. Ono što su činili Turci, sada je preneto na hrišćansko stanovništvo koje je živelo pod vladavinom Otomanske imperije, negujući stare tradicije odsecanja ekstremiteta, ubijajući na neevropski način i šireći opasnost izvan granica svog poluostrva.

Krajem četrdesetih godina devetnaestog veka, Aleksadner Kinglejk posle više uzastopnih prizora kojima sugeriše „mračnost“ Balkana, poput karantina u kojima su smešteni oboleli i bez razloga kažnjeni, daje prikaz Ćele kule u mraku, kao piramide od ljudskih lobanja, nečemu sasvim „karkterističnom“ za Balkan ( Kinglake 1849, 142). Više od sedamdeset godina kasnije, isti prizor koristi i Demetra Vaka u „Srcu Balkana“ kako bi jednim objektom sažela značenja čitavog poluostrva (Vaka, 1917, 126). Ovako počinju refleksije o nasilju koje proizvodi drugo nasilje.

Dok je konzervativna britanska javnost držala da je svo nasilje na Balkanu rezultat kombinovanja genetskog materijala, liberali su isticali da je reč o „istočnjačkom“ kulturnom uticaju. Oba stanovišta bila su funkcionalna u proizvodnji argumenata kojima su se objašnjavale političke borbe (Berber, 2009, 37). Tomas Knoks početkom dvadesetog veka upozorava na običaje koji se šire simboličkim granicama Evrope, objašnjavajući poreklo „morbidnih institucija“ kakvo je „slanje uva žrtve“ porodici kao oblik „varvarskog obaveštenja o tome da je ubijen član porodice“[2]. Takvi običaji dolaze iz drugih „varvaskih“ krajeva kakva je Sicilija, uključujući je u simboličke okvire Balkana i pridružujući „strašne običaje iz jednog dela Evrope“ drugima kako bi formirao celovit balkanski prostor.

Dvadesetak godina kasnije, Herbert Vivijan, sa očiglednom namerom da šokira čitaoca, u svom delu „Srpska tragedija“, poglavlje ilustruje fotografijom komita ispred koga su dve odsečene glave.[3] Božidar Jezernik navodi Ostena Lejarda koji u prvoj polovini devetnaestog veka, na Cetinju opisuje „krvave glave sa dugačkim perčinima koje se se njišu na vetru.“ Lejard vidi: „gnusan i jeziv prizor glava prekrivenih usirenom krvlju“ (Jezernik 2007, 136). Od kraja osamnaestog do početka dvadesetog veka, Meri Daram kroz uzastopna poglavlja opisuje načine ubijanja i odnošenja prema telu žrtve na Balkanu, aludirajući na te običaje kao odraz „civilizacijskog kašnjenja“. Naročito mesto zauzimaju opasna mesta na kojima je svako ugrožen od svakoga, pa i vladari kojima se šalju pretnje kasapljenjem sa „divljačkim detaljima ubistva“[4].

Jedno od nasleđa direktne orijentalizacije brutalnosti Srbije reflektovano je na 1903. godinu, na predstave o ubistvu kraljevskog para Obrenović, događaju koji pokazuje kako je recepcija političkih problema uslovljena aktuelnom društvenom situacijom i kako dobija različit karakter u promenljivim međunarodnim odnosima. Moguće je da ovaj atentat ne bi probudio toliko interesovanje da viktorijanski nemir u vreme najvećeg imperijalnog uspona nije rezultirao opsesivnim pisanjem novela o misterioznim ubistvima, iskasapljenim telima i mrtvima koji ustaju. Ubistvo vladara u maloj balkanskoj kraljevini, pretočeno je u trač o Džeku Trboseku koji, umesto u mračnim i zabačenim ulicama, kasapi u osvetljenom dvoru i za žrtvu, umesto prostitutke, bira kraljicu. Čak je ime organizacije Crna ruka, zvučalo dovoljno gotski da privuče pažnju čitalaca dnevne štampe. Sve od čega su viktorijanska, a potom i edvardijanska Engleska strepele, osvanulo je jednog majskog jutra u dnevnoj štampi dostupnoj svima, od najnižih do najviših socijalnih slojeva. Godine 1903. engleska javnost je otkrila da Evropa ima svog kasapina i geosimboličkog Džeka Trboseka. Za putnike, to nije tek atentat, već nešto mnogo složenije, horor, krvoproliće, čin suštinski drugačiji od onoga što nalaže kulturno nasleđe Zapada. „Nema potrebe da ponavljam detalje te jezive priče. Horor majske noći je dovoljan da svakome ko nije odrastao pod turskom kulturom pozli“. piše britanski kapetan Malkolm Ber (Burr 1935, 279).

Ta sklonost ka prolivanju krvi, pripisuje se otomanskom nasleđu, kao izvoru izopačenih načina odnošenja prema telu ubijenog neprijatelja. Devijantnost, markirana je opisivanjem detalja atentanta i pojačana daljim podsećanjima na praksu nabadanja na kolac, i drugim predstavama koje su kasnije uobličene kao „kulturno nasleđe Istočne Evrope“. Za Meri Daram, ovaj zločin je puko svedočanstvo da je Srbija „orijentalna despotovina“ u kojoj se loših vladara oslobađa onako kako to nalaže  „afrički  kulturni  stil“.  Kao orijentalizovano područje, Afrika ovde služi kao paradigma divljašva, a Balkan se predstavlja kao unutrašnji crni potkontinent. Tako Afrika u Evropi i Dahomej na Balkanu naglašavaju odsustvo uređenosti, što uvodi u desakralizaciju koja može biti samo odraz „divljaštva“. „Jedan od oficira je mom prijatelju pokazao komad tela koji je čuvao u džepu. Ovaj čin ni u Dahomeju ne bi bio izvršen tako odvratno i divljački“ (Durham, 1920, 172). Rebeka Vest tome dodaje: „kasapili su ih mačevima sekući ih po licu i rasporivši im stomake“(Vest, 2004, 431). Za Rebeku Vest, akteri tog atentata više nisu bezbrižni podsetnici na aktuelnost homerovskog doba na rubovima Evrope, nego svesni i opasni zaverenici: „Užasno svesni, zaverenici koji su kidali odeću i kasapili tela, gurnuli su gole leševe s prozora u baštu“ (Ibid, 432).

Tako će se sve do početka Prvog svetskog rata kada se, na Zapadu, budi interesovanje za nova, još šokantnija zbivanja, ubistvo kraljevskog para pominjati, postepeno gubeći prvobitnu formu. Između dva rata, ono iznova zatvara balkanskog ratnika u oklop orijentalizovanog kasapina, a agresija i krvožednost tretiraju se kao jedan od glavnih zaostataka otomanskog nasleđa. Vekovima su u Englesku stizali artefakti kao materijalna manifestacija različitosti Evrope i drugih kontinenata. Dovođenje robova, priče o strasti za ljudskim mesom, i Kukove beleške o lobanjama i rukama koje su bile u kontaktu sa vatrom, ili sa kojih je oguljeno meso, rasplamsavale su maštu o kanibalima u udaljenim delovima sveta, legitimišući kolonizaciju. Ali, slučaj Balkana bio je nešto drugačiji – evropsko poluostrvo koje je realno i diskurzivno obeležavano nasiljem i konfliktima označeno je kao zaostalo i stoga, izmešteno van civilizacije.

Paradigmatično buđenje asocijacija na geografski udaljene kontinente iz kojih su stizali šokantni artefakti ima za cilj upravo izmeštanje sa evropskog kontinenta ne koliko u svrhu kazne zbog neposlošnosti koliko potrebe za kulturnim odbacivanjem koje je podstaknuto „neprirodnim“ mešanjem Orijenta sa Okcidentom. Upravo tu se prepoznavao pogranični rad u kojem se preklapaju i izmeštaju domeni razlike (Baba 2004, 22) pa umesto konkretnijih objekata koji mogu da probude asocijacije na mešavinu, poput stepeništa i vezivnih tkiva, Balkan postaje između prostor na kojem se mešaju dve kulture proizvodeći neku vrstu destruktivne egzotike. Osnova za pretopstavku da brutalnost Balkana proizilazi iz otomanskog nasleđa postavljena je još početkom devetnaestog veka, međutim u obliku strepnje od imperije koja ugrožava Okcident ono jača sa razvijanjem problema u vezi sa Istočnim Pitanjem. Dok je Turska slabila i propadala, Velike sile su  nastojale da prigrabe ono što je za njom ostajalo.[5] Kompleksan i dug politički proces okončan je britanskim i francuskim preuzimanjem turskih poseda.  Kao problem Otomanskog nasleđa u Evropi ono je reflektovano na balkanske narode i posle uzastopnih dijaloga između imperija, Britanije uspeva da zadrži posede u vezi sa kojima je strepela (Popović, 1996, 27). Kompleksan i dug politički proces okončan je britanskim i francuskim preuzimanjem turskih poseda. Realna opasnost po Britaniju i njene kolonijalne posede na Istoku prestaje, ali predstava o prisutvu orijentalnog nasleđa u Evropi traje i izaziva nemir. [6]

   U telu Evrope je Drugi oblikovan otomanskim uticajima, on je podsetnik da identiteti nisu stabilni, da kategorije nisu jasne i da ništa ne može biti sigurno. Hibridnost suočava sa prelaznim, ambivalentnim, paradoksalnim, ističući, na opštem nivou problem kategorizacije. Anksioznost proizilazi iz hibridnosti, iz kontinuiranog i dinamičkog mešanja na način koji ne dopušta nastanak jedne harmonične i produktivne celine: Okcident je kontaminiran jezičkom i rasnom razlikom. Proizvodnja straha rezultat je nesigurnosti koliko i potencijalnog izmeštanja dojučerašnjih „varvara“ sa perifrenog sve bliže centralnom prostoru (Young 1996, 27).


[1] Ove reprezentacije su kompleksne a zavisile su od aktuelnih međunarodnih odnosa. Ne postoji jedna ključna reprezentacija Turčina u zapadnoj književnosti, niti se stereotipi o Turcima mogu svoditi na nekoliko dominantnih. Nedret Kuran-Burčoglu smatra da je postojalo devet faza u formiranju slike o Turcima i da se one kreću od 11 do 21 veka. Videti: Kuran-Burčoglu, Nedret 2006. „Slikata za Turčinot vo Evropa, vo minatoto i denes“, Balkanska slika na svetot, MANU: 117-134.

[2] Knox, Tomas. 1875. Baksheesh or Life and Adventures in the Orient, Hartford, CONN

4 Vivijan, Herbert.1904. The Sevian Tragedy, Leichester Square, W. C: 262-264.

[4] Durham Mary Edith. 2007. Twenty Years of Balkan Tangle, Dostupno na: http://www.gutenberg.org/files/19669/19669.txt

[5] Najjaču poziciju zauzima Rusija, čiji car i daje nadimak Turskoj – Bolesnik na Bosforu. Britanijom se počinje širiti strah da bi politička ekspanzija sa Istoka mogla odigrati ključnu ekonomsku ulogu u preuzimanju kolonijalnih poseda. Rusija je želela Bosfor i Dardanele i u tom nastojanju izveden je ulazak u Vlašku i Moldaviju. Zato Britanija, Francuska i Sardinija ulaze u rat na strani Turske, a kada je Rusija pobeđena, zajedno sa Turskom je morala napustiti prostor oko Crnog mora.

7 Najšire gledano, Istočno Pitanje je obuhvatalo sve borbe za vlast na evropskom jugoistoku i prednjoazijskom zapadu, po nekima one koje su se protezale od srednjeg veka nadalje, dok se u nekim slučajevima ono smatra diplomatskom borbom između Rusije i evropskih velikih sila, za osmanlijsku baštinu posle 1774. godine. Više o ovome u: Vasilj Popović (1966), Istočno pitanje: Istorijski pregled borbe oko opstanka Osmanlijske carevine u Levantu i na Balkanu. Beograd, Službeni list SRJ i  Balkanološki institut SANU

. . .

Tekst je deo naučne studije autora Sanja Lazarević Radak, „Unutrašnja Drugost kao izvor straha: elementi horora u putopisnom izveštaju sa Balkana“, objavljen u časopisu „Etnoantropološki problemi“, n. s. god. 6. sv. 4 (2011) str. 951-953

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter