Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Младен Станковић

 

Цариград

Путовање у Цариград – Мој сусрет са Византијом

 

Халил Иналџик (95), најпознатији турски историчар, једном приликом  је рекао да се његов метод састоји између осталог у томе што воли да отпутује и лично види области чији се називи појављују у историјским изворима. Ако може да пронађе место које се у изворима спомиње и изврши топографска истраживања, онда његова прича о том месту постаје непосреднија и самим тим вреднија.

Не знајући још за Иналџиков метод, претпрошле године, док сам радио на три књиге које су блиско повезане са византијском престоницом и њеном историјом, осетио сам потребу да посетим места о којима се у тим књигама говори. Прва од те три књиге је ауторска и објављена је пре годину дана. Она прича о српској принцези Јелени која је шест деценија седела на цариградском престолу и била мајка двојице последњих византијских царева. Друга је превод мемоара Георгија Сфранцеса, јединог византијског историчара који је био очевидац турског освајања Цариграда 1453. године, и под насловом „Хроника – Пад Византијског царства“ управо ових дана је изашла из штампе. Трећа књига је такође превод: Библиотека“ Фотија Великог, најистакнутијег интелектуалца свога доба (IX век). Реч је о збирци есеја о хеленској и ромејској књижевности која слови за главно дело византијске учене литературе. Замислите човека који уместо књиге напише библиотеку! Пре него што је постао Васељенски патријарх Фотије је био професор на Цариградском универзитет где су изучаване граматика и поезија, филозофија и реторика, аритметика и геометрија, као и лекарска вештина. Колеге професори били су му двојица учених солунаца, знаменити Лав Математичар као ректор и Константин Филозоф, будући монах Кирило који ће касније постати просветитељ Словена заједно са својим братом Методијем.

Constantinople Konstantinopolj

Универзитет шест векова пре Болоње

Ми данас говоримо о Болоњској декларацији, донетој у спомен на први европски Универзитет, основан у Болоњи у 12. веку, а заборављамо да је Цариградски универзитет у време оснивања Болоњског постојао већ више од шест векова. Тај универзитет је готово без прекида функционисао од 6. до 15. века! Први том Фотијеве „Библиотеке“ би на српском требало да се појави крајем идуће године.

Дакле, поменуте књиге одвеле су ме на пут и тако сам се са супругом Јеленом једног кишовитог фебруарског преподнева обрео испред аеродрома „Ататурк“ у Истамбулу. Током вожње од аеродрома до хотела пред нама су с леве стране аутопута искрсавале древне Теодосијеве зидине (с почетка петог века), док са десне стране видело Мраморно море са многим великим бродовима који упловљавају у луке или испловљавају из њих. На пловним путевима око Цариграда одувек влада таква живост. Град у који улазимо на основу онога што сам прочитао добро сам познавао од младости. Пре двадесет пет година у Карловачкој гимназији мој матурски рад из предмета Историја Средњег века носио је наслов „Пад Константинопоља 1453. године“.

У потрази за Константиновим Градом

У наредне две недеље Јелена и ја смо покушали да таксијем, трамвајем, аутобусом, возом или пешке пронађемо што више остатака некадашњег Константиновог града – палате, цркве и манастире, зидине и куле, остатке хиподрома, водовода, цистерни – све што данас још може да се види. Главни приручник у том трагању била ми је књига проф. Александра ван Милингена „Византијске цркве и манастири Константинопоља“ из 1912. године.

Осећао сам узбуђење човека који креће у потрагу за изгубљеним благом. Узгред, Византинци су веровали да се у ризницама њихове престонице похрањене две трећине укупног светског богатства, док је преостала трећина расута у остатку света.

Једна од три поменуте књиге на којима сам у то време радио, она ауторска, „Последња византијска царица“, представља условно речено роман о Јелени Драгаш Палеолог, праунуци светог Стефана Дечанског и правој српској принцези од Немањиног рода којој је био посвећен и мој чланак у „Водичу за живот“ од пре годину дана (бр. 2). Ту сам покушао да опишем колико је особу која долази из средњевековне Србије могао да фасцинира Цариград. А особама које долазе из савремене Србије и претходно су посетиле готово све европске престонице сусрет са древним Константиновим градом био је једнако фасцинантан.

Центар света

Када је 330. године основао нову престоницу Римског царства, Константин Велики јој је дао име Нови Рим. Тек после његове смрти прихваћен је назив Константинополис (Константинопољ –Константинов Град). Грци су га звали Царица градова или једноставно Град, са великим „Г“. Персијанци и Арапи употребљавали су назив Велики град Римљана. За Словене то је био Цариград, како га и до данас углавном зову. Званичан назив града као престонице Турског царства био је Константинија, али је неформално коришћен и назив Истанбул, од грчких речи „Ис тин поли“, што значи „у граду“. Срби су осим назива Цариград користили још и Стамбол или Истамбул. За место на коме ће подићи свој Град Константин није случајно одабрао стару грчку колонију Византион (одатле назив Византија који се усталио онда када је Царство увелико престало да постоји). Јер то место било је географски центар ондашњег света: мост између Европе и Азије, на пролазу из Средоземног у Црно море. Ако убодете шестар на мапи тамо где је Константин далековидо основао Нови Рим и опишете пун круг, видећете да се унутар тог круга налази већи део Европе, Северна Африка укључујући и Египат, Блиски Исток, Месопотамија и Црноморска област – дакле сва она подручја на којима је поникла наша цивилизација, за коју обично кажемо да је пореклом хеленско-римска и хришћанска. Унутар тог пространог круга поред историје старог Египта, Месопотамских држава, Грчке и Рима, одвијала се и целокупна Библијска историја, ту су настале све три велике монотеистичке религије. После пада Рима у руке варвара, током хиљаду година Константинопољ је чувао оно најбоље што су сви поменути цивилизацијски токови дали. „Византија је – вели Георгије Острогорски – сачувала културна блага Антике и тиме испунила једну светско-историјску мисију. Сачувала је римско право, грчко песништво, философију и науку и предала их у наслеђе европским народима кад су ови сазрели за њихово примање“. Да не заборавимо ни већ поменуту браћу Кирила и Методија које је управо Фотије Велики, аутор „Библиотеке“, из Цариграда послао у мисију међу Словене. Захваљујући томе византијски утицај је поготово у словенским државама и данас тако снажан и дубок. „На Балкану и у Русији Византија никада није умрла“ – написао је Димитрије Оболенски, аутор студије „Византијски комонвелт“. Србима је, осим тога, Цариград битан и зато што је био њихова престоница током векова када су се српске земље налазиле у саставу Византијског царства, као и касније, у столећима под турском влашћу. У сваком случају, ни један град, па ни Београд, није Србима ни близу толико дуго био престоница као Цариград.

Тек након пропасти Ромејског царства 1453. године, са проналаском нових поморских путева и открићем дотле непознатих континената, географски положај светске метрополе на Босфору изгубио је нешто од свог ранијег значаја. Али у узвишеном и тајанственом смислу, пре свега  као духовна одредница, Цариград има значај који је немерљив и непролазан.

На стази тријумфа

Наш хотел се налазио на некадашњој главној улици Константинопоља званој Месе (данас Орду), којом су се кретале тријумфалне поворке Римских царева. Тријумфатор би ујахао кроз Златну капију па би овом улицом прошао кроз читав град, преко великих форума попут Теодосијевог и Константиновог, да би на крају стигао на главни трг Августеон где су се налазили Царска палата, Хиподром и Велика црква божанске Премудрости, Света Софија, готово хиљаду година највећи хришћански храм на свету.

Како бисмо другачије могли да започнемо боравак у Царици градова, ако не одласком у мистични храм Премудрости Божије? Успут смо видели остатке Теодосијевог форума чија је изградња завршена 393. године. Данас туда пролазе трамваји, аутобуси и аутомобили, а делови Теодосијевог славолука, они који нису искоришћени за градњу Бајазитовог купатила, још се могу видети између тротоара и ивице коловоза са обе стране ове прометне улице.

Мало даље стоји Константинов стуб. Када је 330. године Град постао нова престоница Римског царства, у цареву част, на његовом форуму – великом тргу овалног облика окруженом стубовима у два нивоа који су формирали галерије, подигнут је овај споменик од порфирних блокова. Могао се видети из читавог града и околине, као и са палуба бродова који се приближавају престоничким лукама. На врху стуба налазила се скулптура Константина Великог, али се 1106. године срушила, заједно са капителом на коме је стајала. За владе Манојла I (1143-1180) направљен је нови капител. Пошто су камени блокови временом почели да пуцају, ојачани су гвозденим обручима. У старини је иначе постојало веровање да се у подножју стуба налази одаја у коју су похрањене древне хришћанске светиње. Посебно је интересантна чињеница да се стуб и данас налази на истом оном месту где га је пре готово седамнаест векова поставио Константин Велики. И ту сам први пут наишао на проблем са којим човек у Цариграду мора да се помири – поимање времена и временских одредница. На крају крајева, Константинов град је 1.123 године био престоница универзалног (од латинске речи универзум), тј. екуменског или васељенског Римског царства. Сам Рим то није био ни у упола краћем периоду.

Змијски стуб

Киша и ветар су нас и даље досадно пратили, мада то није представљало никакву препреку за истинске љубитеље византијских старина. Стижемо и до Хиподрома, централне тачке јавног живота Константинопоља. Првобитно хиподром је подигнут 203. године за владавине Септимија Севера, а цар Константин га је 324. обновио и проширио, како по монументалности не би заостајао за римским (Циркус Максимус). Био је 450 метара дугачак и 130 метара широк, а трибине су примале око 100.000 гледалаца. Налазио се уз саму царску палату, тако да је император до своје ложе могао да стигне кроз пролаз директно из двора.

Хиподром је током векова неколико пута поправљан, да би за време латинске окупације Цариграда (1204-1261) коначно био препуштен пропадању, мада су трке повремено одржаване и током последња два столећа Ромејског царства. Данас је у виду рушевина остало нешто од југозападних зидина хиподрома, као и три обелиска која стоје на месту где је била средина тркачке стазе и око којих су заправо кружили такмичари у својим колима. Први од њих је Теодосијев обелиск који је стајао испред једнога од храмова у Карнаку у Египту, а израђен је 1490. године пре Христовог рођења, у спомен на победе фараона Тутмозиса III у Месопотамији. Начињен је од розе гранита изузетног квалитета. У четвртом веку донет је у Константинопољ где је годинама лежао на хиподрому, све док 390. у време Теодосија I градоначелнику Проклу није пошло за руком да га уз велике тешкоће усправи. Сматра се да је ово најстарије уметничко дело у Цариграду. Обелиск стоји на четири бронзана блока, на римском постољу са исклесаним рељефним фигурама.

У замишљеној правој линији која је по средини уздужно пресецала овални облик хиподрома, полазећи од улаза на чијем се месту данас налази тзв. Немачка фонтана, на средини тркалишта се, после Теодосијевог обелиска, налазио Змијски стуб: три бронзане змије испреплитаних тела са главама које гледају на различите стране. Када су грчки полиси у петом веку пре Христа поразили Персијанце, од њиховог оружја изливено је ово јединствено уметничко дело. Змијски стуб висок 8 метара био је постављен у Аполоновом храму у Делфима, одакле је пренет у новоосновану римску престоницу. Змијске главе су поломљене крајем осамнаестог века. Једна од њих се налази у Археолошком музеју у Истамбулу.

Порекло коња светог Марка

Иза Теодосијевог обелиска и змијског стуба налази се још и Обелиск од цигала који се везује за име Константина Порфирогенита јер га је овај обновио у десетом веку. Не зна се тачно када је подигнут, а био је покривен позлаћеним плочама које су половином тринаестог века скинули (читај: опљачкали) крсташи и однели на Запад.

Са места  где се налазио улаз у хиподром пружа се диван поглед на Свету Софију, цркву у којој су обављана крунисања византијских царева, а коју је на месту старе цркве 537. године подигао цар Јустинијан. На улазу у Хиподром налазила се и бронзана скулптура тркачког четворопрега (квадрига) која се  приписује се грчком вајару Лисипу из 4. века пре Христовог рођења. И ову скулптуру су крсташи, уз остало опљачкано благо, однели из Константинопоља и од тада се налази на цркви Св. Марка у Венецији (заправо на тераси фасаде цркве Св. Марка од пре тридесетак година налази се верна реплика скулптуре, док су сами бронзани коњи са Цариградског хиподрома премештени у њену унутрашњост, како не би били изложени ваздушном загађењу).

Стуб Милион остатак је споменика којим је почињала улица Месе, а налази се на такође на главном градском тргу званом Августеон, између Свете Софије и Хиподрома. За Византинце ово место представљало је центар света и одатле су мерили сва растојања. Не знам колико је миља од овог стуба била удаљена провинција Египат, из које се престоница вековима снабдевала житом, или провинција Британија којом је управљао Констанције Хлор, отац Константина Великог, али знам да је копнени пут до ове острвске провинције на крајњем западу Царства водио преко Наисуса, данашњег Ниша, родног места Константина Великог. А што се Египта тиче, осим жита он је Византији давао и монахе. Први хришћански манастири настали су у египатској пустињи већ у Константиново доба и од четвртог века шире се одатле по читавом Царству. Аскетска монашка духовност извршиће снажан утицај на целокупну византијску културу. Сећам се са каквим сам одушевљењем својевремено преводио изреке оснивача египатског монаштва Антонија Великог (IV век), попут ове: „Бог није узрочник зла. Он је човеку даровао разум и слободу воље, способност да разликује добро и зло, и аутономију. А зле страсти рађају се од људског немара и лакомислености. Бог никако није крив за њих“. Или мудре мисли његовог млађег савременика Макарија Египатског: „Одлучност је полазна тачка нашег спасења“. Или изреке стараца Варсануфија и Јована (VI век), пуне љубави према човеку и разумевања за његову природу: „Зло је болест душе, лишене здравља које јој је својствено и по природи јој припада, то јест – врлине“.

На тргу Августеон, поред Хиподрома а преко пута Свете Софије, налазио се и Царски дворац, такозвана Велика палата. На том месту данас стоји џамија Султан Ахмет, позната још и као Плава џамија.

Премудрост Божија

Коначно, стајемо у ред да купимо улазнице за Свету Софију. Читав миленијум то је била највећа црква на свету. На истом месту и под истим именом постојале су заправо три цркве. Прву је подигао цар Константин (324-337). Она је имала облик базилике и дрвени кров, а изгорела је током немира 404. године који су избили поводом свргавања Јована Златоустог. Други пут је Свету Софију подигао цар Теодосије II и отворио је за богослужења 415. године. Ова црква, која је такође имала облик базилике, изгорела је током побуне „Ника“ 532. године. Неки остаци те базилике откривени су током ископавања 1936. године и данас су изложени у порти Свете Софије. Коначно, да би подигао цркву у данашњем облику, цар Јустинијан је ангажовао архитекте Антемија из Тралеса и Исидора из Милета. Градња је завршена 537. године. Црква има скоро квадратну основу и стубовима је подељена на три брода. Изнад бочних бродова дижу се широке галерије. Купола, висине 55 метара и пречника 30,31 метар, при дну има 40 лукова и 40 прозора кроз које пролази светлост што је чини некако лаком и ваздушастом. Сачувани мозаици потичу из периода од IX до XII века. Света Софија је десет векова била црква, после пада Цариграда готово пет векова била је џамија, а од 1935. године претворена је у музеј.

Тешко је описати осећај приликом сусрета са Светом Софијом: све је тако пространо и нестварно лако, почев од куполе. И све тако чудесно, од димензија царских врата кроз која се из припрате улази у брод цркве, па до огромних галерија на којима су током богослужења стајале жене и где су се налазиле просторије за црквене саборе. Ту су познати мозаици попут Деизиса из 12. века са представама Христа, Богородице и Јована Крститеља. Негде уочи овог путовања приредио сам зборник са делима Марка Ефеског, једнога од најугледнијих духовних писаца позне Византије који је у младости био професор у школи која је постојала при Светој Софији а коју су похађали младићи из свих крајева Царства. Тек под куполама Свете Софије човеку у потпуности може да буде јасно зашто је овај храм описиван речима  „небеса на земљи“ или „други рај“, као и оно одушевљење које је кроз историју обузимало све путнике који су из разних крајева света долазили у Константинов град. Руски летописац нам саопштава како су изасланици руског Великог кнеза Владимира доживели Свету Софију: „Тамо видесмо такву красоту и славу, да наш језик то не може исказати. Њихове одежде беху најчудесније, богослужења веома дивна, држање свих људи достојанствено, појање толико слатко какво нигде не чусмо; и обузе нас некаква радост да више нисмо осећали себе, нити смо знали да ли смо на земљи или на небу. И нема нигде под небом такве лепоте… Зато смо убеђени да је њихова вера истинита и да само код тих људи живи истинити Бог“. По предању, након овог њиховог извештаја донета је одлука да Руси, који су дотле били пагани, прихвате хришћанство и то из Византије а не са Запада. Света Софија ће до данас остати идеал хришћанске цркве, а и неке од најлепших џамија подигнуте се управо у покушају да се достигне недостижни узор Свете Софије.

За говорницом Јована Златоустог

У непосредној близини храма Божанске Премудрости налази се и храм Светог Мира (Агиа Ирини), најстарија црква у Цариграду. Подигао ју је цар Константин и у њој је одржан Други Васељенски сабор. Пре но што је за богослужења отворена Св. Софија, управо је црква Св. Мира била саборни храм Константиновог града, Новог Рима. Отуда вероватно и име које јој се понекад даје: „Патријаршија“. Ту су говорили чувени беседници и васељенски патријарси Григорије Богослов и Јован Златоуст, као и њихови пријатељи браћа Василије Велики и Григорије Ниски. Имао сам срећу да се са њиховим делима такође добро упознам када сам добијао да их преводим на српски. С правом их сматрају највећим хришћанским писцима који су својим делом поставили темељ онога што данас зовемо православље. Животни пут им је био сличан, добили су најбоље класично филозофско и беседничко образовање, углавном у Атини и Константинопољу. Литургија коју данас слушамо у црквама, са својим предивним  надахнутим песмама и молитвама, дело је Јована Златоустог. Црква Агиа Ирини ни након подизања Свете Софије није изгубила на значају. Напротив, ова два храма сматрана су за једну целину – имали су заједничку порту, у њима су служили исти свештенослужитељи, а биле су познате и под истим именом: „Велика Црква“. Каква симболика: мудрост и спокојство као јединствена целина. Након пада Цариграда под турску власт Агиа Ирини је остала једина црква која никада није претварана у џамију. Будући да је представљала део дворског комплекса турских султана, имала је различите намене. Пред крај Отоманског царства у њој се налазио јаничарски арсенал. Потом је неко време служила и као војни музеј. Данас ова црква као и Св. Софија представља део музејског комплекса и у њој се одржавају концерти класичне музике.

На обалама Мраморног мора

Следећег дана спустили смо се јужно од Хиподрома до обале Мраморног мора. Покрај ретких остатака поморских бедема ту се налази црква Светих Сергија и Ваха (данас џамија коју зову Кучук Аја Софија – Мала Аја Софија). Саградили су је цар Јустинијан и царица Теодора и посветили двојици хришћанских мученика које је цар сматрао заслужнима за своје избављење од сигурне смрти. Наиме, за владе цара Анастасија Јустинијан је, заједно са својим ујаком и претходником на престолу Јустином, осуђен на смрт због наводног учешћа у завери против императора. Но, цару Анастасију су се вече уочи погубљења оптужених у сну јавили свети Сергије и Вахо, и посведочили да су завереници заправо невини. Зато је Јустинијан темељ ове цркве положио одмах по свом ступању на престо 527. године. Са 34 мермерна стуба црвене и зелене боје распоређена у два нивоа и куполом постављеном на луковима, високом 19 метара, ова црква представља бисер рановизантијске архитектуре. Посебан значај имало је и место на коме се црква налазила – покрај луке Велике Палате, где су пристајали царски бродови или бродови високих страних изасланстава. Стога је вероватно још из Јустинијановог времена потицао обичај да се управо црква Светих Сергија и Ваха уступа за служење латинском клиру у Константинопољу, посебно када су због црквених сабора или других важних послова долазили папски изасланици, или када је сам папа долазио у Константинопољ.

Сквотери у царској резиденцији

Када се од цркве Светих Сергија и Ваха пође уз обалу Мраморног мора на исток, после неколико стотина метара наилази се на остатке палате Буколеон. Прву грађевину на овом месту подигао је вероватно још Теодосије II у петом веку, као летњиковац на обали. Цар Јустинијан, који је такође користио ову резиденцију, изградио је луку Буколеон, названу по скулптурама бика и лава које су красиле дворско пристаниште. Касније је по пристаништу назван и сам дворац, који је још тада, у Јустинијаново време (VI век), укључен у дворски комплекс Велике Палате. Касније, у IX веку, на темељима ових старих грађевина, у склопу морског бедема, подигнута је палата у којој се све до XII века налазило главно пребивалиште византијских царева. Треба још рећи да се у то време дворац Буколеон налазио на самој обали Мраморног мора, које је запљускивало његове спољашње зидове, тако да се у величанствене пријемне дворане ове палате могло ући право из лађе која би пристала уз мермерне степенике, на којима су се налазиле две скулптуре лавова у природној величини и иза њих велика врата палате. У XII веку царски двор је премештен на други крај града, у Влахерну. Крајем XIII века Букелеон је коначно напуштен као царска резиденција и од тада је изложен постепеном пропадању. Коначно, 1873. године већи део палате је порушен због изградње пруге Оријент експрес. Том приликом насута је земља па је обала померена неколико десетина метара даље него што је била у старини. Импозантни мермерни прозорски оквири и огромна врата и даље сведоче о некадашњој лепоти ове грађевине. Рушевина Буколеона одавно настању сквотери који су прилично неповерљиво расположени према ретким посетиоцима.

Подземни водени свет

Наредног дана посетили смо Цистерну Базилику, која се налази између Хиподрома и Св. Софије, као и Археолошки музеј, који се, као и црква Св. Ирине, налази у склопу Музеја Топкапи палате.
Цистерна Базилика, која је била највећи подземни резервоар за воду у Константинопољу, саграђена је 532. године. Дуга је 170, а широка 70 метара. Њен свод носе стубови древних паганских храмова донети са различитих места и високи по 9 метара. Распоређени су у 12 редова по 28 и има их укупно 336. Капители су им углавном јонски и коринтски, мада има и неколико дорских. Зидови цистерне су од ватросталне цигле дебљине 4 метра, са посебним слојем за изолацију воде. Њен капацитет је 80.000 кубних метара воде. Ниво воде мењао се у зависности од временских прилика, а дистрибуирана је системом цеви. Намена јој је била да водом снабдева Царску Палату и њену околину, тј. центар византијског Цариграда. Назив је добила по базилици у чијој се близини налазила (мисли се највероватније на Св. Софију).

Четири миленијума историје

Археолошки музеј поседује изузетно богате збирке које покривају временски период дужи од четири миленијума и просторе некадашњег Источног Римског царства, Месопотамије и Египта. Тешко је набројати чак и најважније предмете који су овде изложени. Мени је на пример било интересантно да видим главу змије са бронзаног стуба који се налази на Хиподрому, или тзв. саркофаг Александра Македонског, или део ланца којим је затваран улаз у залив Златни Рог… Испред зграде музеја може се видети неколико порфирних саркофага великих димензија који су се некада налазили у Константиновој цркви Светих Апостола где су сахрањивани византијски цареви.

Током боравка у Цариграду користили смо све врсте превоза, али наредни дан је протекао је у знаку пешачења. Од хотела смо пошли до Валенсовог аквадукта, а одатле до манастира Пантократор, задужбине владарске породице Комнин из XII века. Најпре је царица Ирина Комнина подигла цркву и манастир за 700 монаха, заједно са библиотеком, болницом и старачким домом, посветивши их Христу Сведржитељу. Али пошто је подизање таквог манастира превазилазило царичине могућности, она је одвела свог супруга да види величанствено здање у изградњи, па је пала пред његове ноге и са сузама га замолила да доврши њен подухват. После смрти супруге, око 1124. године, император Јован II Комнин је испунио дато обећање, па је северно од прве подигао и другу цркву, посвећену Богородици (Елеуса). Коначно, око 1136. године спојио је две цркве капелом посвећеном Светом Архангелу Михаилу, која је од тада постала царски маузолеј династија Комнина и Палеолога. Купола цркве споља је била прекривена златним мозаиком који је блистао на сунцу. Један од игумана манастира Пантократор био је и Генадије Схоларије, ученик поменутог Марка Ефеског. Генадије је изабран за првог патријарха након што су Турци заузели Цариград. За Србе је манастир Пантократор значајан и због тога што је у њему неколико година боравио свети Стефан Дечански, као ослепљени и прогнани српски престолонаследник. Манастир се налази високо изнад обале Златног Рога, са лепим погледом на сам залив. Ово је друга по величини црква из византијског периода која и данас постоји у Цариграду (после Св. Софије). Непосредно након освајања града Турци су манастир Пантократор претворили у џамију и до данас га тако употребљавају (званичан назив је Зејрек џамија). Ипак, у време наше посете били су у току рестаураторски радови након којих би део некадашњег манастирског комплекса требало да буде претворен у музеј, док ће други остати џамија. Пошто сам се изуо на улазу, допуштено ми је да погледам некадашњу манастирску цркву изнутра. Успео сам да направим и једну фотографију пре него што су ме упозорили да је фотографисање забрањено. Понудио сам да платим како би ми то било омогућено, али нељубазни домаћин је понуду глатко одбио.

Улични обрачуни

Из манастира Пантократор пошли смо даље кроз сиротињске квартове са једноспратним или двоспратним страћарама од дасака, у потрагу за црквом Свевидећег Спаситеља (данас Ески Имарет џамија). У туристичким водичима постоје савети да ове квартове треба избегавати и ми смо заиста имали једну мању непријатност. Но, то се не може ни упоредити са мојим доживљајем с краја осамдесетих кад ми је у Алфами у Лисабону цев пиштоља била уперена у нос. Уосталом, за Србина који је деведесетих година учествовао у рату и који на телу још носи успомену на то време, блиски сусрет са двојицом насртљивих уличних превараната једва да представља доживљај који заслужује помињање. Није нам нажалост пошло за руком да пронађемо цркву коју смо тражили, па смо се спустили до обале залива Златни Рог која нам је била путоказ ка кварту Фанар где је седиште Васељенске патријаршије. Из Фанара смо се запутили, опет пешке, узбрдо ка цркви Богородице Памахаристос и манастиру Хора. Богородица Памахаристос (данас Фетије џамија) била је седиште Васељенске патријаршије од 1456. до 1587. године. Данас је њен већи део џамија, а мањи део музеј са изванредним мозаицима насталим између XI и XIII векa, за који се плаћа улазница 5 турских лира (око 250 динара). Црква је подигнута на врху Петог цариградског брда, одакле се пружао диван поглед на залив Златни Рог. По освајању Цариграда султан Мехмед је патријарху Генадију Схоларију уместо Свете Софије за патријаршијску цркву уступио Свете Апостоле. Патријарх је у цркви Светих Апостола Светих Апостола столовао свега три године, од 1453. до 1456, да би се потом Васељенска патријаршија преселила у цркву Богородице Памахаристос. Разлог за то је била чињеница да је домаће становништво избегавало централне градске четврти и да је управо у околини ове цркве живела велика грчка заједница. Монахиње које су дотле боравиле у манастиру коме је припадао овај храм пресељене су том приликом у оближњу цркву Св. Јована у Трулу (данас Ахмед Пашина џамија), те је тако Богородица Памахаристос током више од 130 година остала Патријаршијска црква, да би одлуком турских власти 1590. године била претворена у џамију.

Ефекат пешчаног сата

Одавде смо се полагано, најпре низбрдо а затим узбрдо, тј. са петог на шесто брдо, упутили ка манастиру Хора (Кахри џамија), данас најрепрезентативнијем музеју византијског мозаика и фресака, међу којима је и славни Силазак Христов у Ад. Развијене уметничке технике мозаика и фрескосликарства веома су карактеристичне за византијску уметност. Будући да су у периоду иконоборства готово сва дела визуелних уметности у Цариграду уништена, о византијском мозаику пре VIII века можемо да судимо на пример на основу мозаика из цркве Сан Витале у Равени коју је подигао цар Јустинијан по узору на константинопољску цркву Светих Сергија и Ваха. Сликарство манастира Хора представља добар пример такозване „ренесансе Палеолога“. Ови мозаици и фреске настали су отприлике у Ђотово време, када се у Италији полако зачиње Ренесанса. А све до XII или XIII века у италијанском сликарству преовлађује византијска традиција. Високи домети византијске уметности оставиће неизбрисивог трага и у средњевековном сликарству балканских Словена или Руса. Слично ствар стоји и са архитектуром. О томе смо већ понешто рекли када смо говорили о Светој Софији. Византијска музика ће трајно одредити правце развоја духовне музике код православних народа и тако посредно утицати на неке од највећих светских композитора попут Чајковског или Рахмањинова.

Византијској цивилизацији често је неправедно пребацивано да је била статична, конзервативна, затворена. Али она је у себи достигла и заокружила сва најбоља постигнућа људског духа. За њу је вертикално напредовање имало већи значај од хоризонталног. Мени се чини да је после пада Константинопоља људски род почео све брже да напредује у материјалном погледу и у сваком другом погледу, осим у духовном где је још од времена позне Византије почело опадање.

И као што се време својим протицањем убрзава (ефекат пешчаног сата) па нам се увек чини да живимо брже него пре, тако и духовно пропадање наше цивилизације, које је тада почело полако, сад постаје све брже и брже.

Даћу вам један пример: да ли се наш живот квалитативно променио са проналаском мобилног телефона? Сећате ли се, ви који сте отприлике моји вршњаци, како смо некада ноћу развлачили телефонски кабл у своју собу да бисмо кришом од родитеља могли да разговарамо са девојком, момком или пријатељима? А у доба младости наших родитеља, или дедова и бака, није било ни телефона него су млади љубавници, када су раздвојени, комуницирали писмима или порукама, усменим и писаним, које су им преносили поверљиви људи. Да ли мислите да је наш живот заиста лепши и бољи зато што имамо СМС поруке и Фејсбук? Нама је данас свакако до крајности олакшана комуникација, но да ли смо тиме постали ближи једни другима? Не, чини се да никада нисмо били отуђенији. Византијска цивилизација почивала је на сасвим другим, духовним вредностима и на чудесан начин је вековима одолевала променама које су се у остатку света ипак полако дешавале. Култура Византије била је дубоко духовна јер се у средишту њених стремљења налазио Бог. Цар је представљао спону између Бога и света (васељене, тј. васионе). Он је аутократор-самодржац који се непосредно обраћа Богу. Приликом крунисања патријарх му приноси круну, али Цар је сам ставља на своју главу. У олтар цркве он улази на централне двери (које се зато и данас зову „царске“) и причешће узима сам, а не од патријарха. Његов живот од рођења протиче у свештеном ритуалу, у својеврсној „царској литургији“ која треба да симболизује божанску природу државе као одраза небеског поретка у људском свету.

Пијачне теолошке расправе

Путнике са Запада чудило је то што у Цариграду чак и продавци на пијацама воде жучне и замршене теолошке расправе. Византијски философи размишљају о Богу на теолошки начин, а теолози се посвећују медитацији која за циљ има сједињење са Богом у очишћеном човековом срцу. Све силе људског ума устремљене су ка духовној сфери. Очишћење срца и постизање хармоније са собом, са ближњима и са Богом вековима се сматра за најузвишенији циљ људског постојања.

То не значи да су Византинци били незаинтересовани на пример за техничке иновације. Али сва та напредна техничка решења њима су била важна само у контексту њиховог погледа на свет, тј. уколико могу да буду од користи узвишеној, духовној мисији њиховог царства. Дакле, проналасци и иновативна решења нису били сами себи циљ. Царство је користило најсавременије ондашње технологије у изградњи утврђења, што доказују и цариградски бедеми, затим у бродоградњи и у области војне технике. Моћно оружје звано „грчка ватра“ дуго времена обезбеђивало је Византији војну надмоћ у источном Средоземљу. У остваривању смелих архитектонских решења коришћене су напредне грађевинске машине (у византијском Цариграду постојао је пропис којим је висина зграде била ограничена на десет спратова). Византинци су били мајстори за градњу сложених механизама који су у другим деловима света били непознати, попут јавних часовника или оргуља које су имале важну улогу у дворском церемонијалу. На западу Европе оргуље су се појавиле тек када их је византијски цар Константин Копроним поклонио франачком краљу Пипину Малом. Потом их франачки владари постепено уводе у црквену употребу. Прве оргуље у некој западноевропској цркви постављене су у Ахену 812. године. У књизи „Хроника – Пад византијског царства“ Георгије Сфранцес описује како је на своју дипломатску мисију у Грузију понео и оргуље: „Четрнаестог октобра те године био сам послан у Ивирију, то јест код цара Георгија са вредним даровима и богатом и дивно опремљеном пратњом, са властелинчићима и војницима, са јеромонасима и појцима, са лекарима и мајсторима који су пратили оргуље. Јер Ивирци су знали за њих али их нису чули и није им било познато како изгледају па су хтели да их виде и чују. Зато су долазили из свих крајева Ивирије да би их слушали“.

На бедемима

Остављамо Хору и пешачимо до Теодосијевих копнених бедема који су нам путоказ ка најсевернијем кварту Константинопоља – Влахерни, и рушевинама истоимене палате која је служила као царски двор од краја XI века па до последњег дана Византијског царства. Сам кварт Влахерна лежи на обали залива Златни Рог и првобитно се налазио изван Теодосијевих зидина. Будући да је на простору Влахерне изграђено много цркава и капела, углавном заслугом Пулхерије и Јустинијана, међу којима се посебно истицала Богородица Влахернска, као и царски летњиковац, читав кварт је још у VII веку заштићен градским зидинама. Мада су бедеми на Влахерни додатно ојачани након што је ту пресељен царски двор, они су ипак представљали најслабију тачку одбране Цариграда. За разлику од троструких Теодосијевих бедема – који су имали водени шанац, спољашњи зид и виши унутрашњи зид – бедеми Влахерне састојали само од једног реда зидина. Цариград је током дванаест векова много пута опседале велике армије, али су његове бедеме пробили само крсташи 1204. (на превару) и Турци 1453. године. Оба пута то се догодило управо на зидинама Влахерне. Једини остатак палате Влахерна је такозвани Такфур сарај. Овај дворац се налази баш на месту где се Теодосијеви бедеми спајају са Влахернским, покрај некадашње капије Керкопорта (Циркуска врата) кроз коју су се турски одреди пробили у византијску престоницу. Последњи византијски цар Константин XI Драгаш Палеолог, иначе чукунунук Стефана Дечанског, до последњег дана опсаде Цариграда боравио је у палати Влахерна, иако је тај део града био изложен непрестаној топовској ватри и најжешћим нападима.

Теодосијеви копнени бедеми пружају се од Влахерне па до Златне капије и до Мраморног мора. На повратку у град кретали смо се час са њихове спољашње час са унутрашње стране. Прошли смо покрај Адријанопољске (Једренске) капије кроз коју је увече 29. маја 1453. године у Град ујахао султан Мехмед II Освајач, што је обележено натписом на великој мермерној плочи, као и покрај капије Св. Романа где су у мају 1453. вођене најжешће борбе. Одатле смо се пешке вратили до Аксараја где смо ухватили трамвај и одвезли се натраг у центар древног Константинопоља. До тог места смо по мојој слободној процени препешачили најмање десет километара. Било је заиста исцрпљујуће, али и права прилика за боље упознавање Града.

Златна капија

У недељу, на покладе, кренули смо да обиђемо Златну Капију и манастире Студион и Мирелеон. Златна капија се налази на јужном делу Теодосијевих копнених бедема, изнад Мраморног мора. До ње смо стигли возом. Ова капија коришћена је у свечаним приликама, када су цареви после успешних војних похода тријумфално улазили у град. Подигнута је 413. године и смештена између две велике мермерне куле. Испред ње налазили су се пропилеји, тј. монументални трем који је представљао неку врсту предворја. Капија је добила име по томе што је била прекривена позлаћеним плочама, а пошто је била огромних димензија, лако се видела издалека. Украшавао ју је велики број скулптура, међу којима су се, на централном месту изнад улаза, посебно истицали упрегнути слонови који вуку кола са човеком који управља. Претпоставља се да је цар Теодосије на тај начин ушао у град. Од Златне капије водила је дванаестак километара дуга главна улица која је пролазила поред манастира Студион, преко Аркадијевог форума до Филаделфиона, где се спајала са другом по важности улицом која је почињала од Адријанопољске капије, да би одатле та главна улица (Месе, „средишња“) ишла преко Теодосијевог и Константиновог форума до Августеона, главног трга окруженог Великом Палатом, Светом Софијом и Хиподромом. По освајању Цариграда Турци су зазидали Златну капију јер су се појавила пророштва да ће на њу ући хришћански ослободилац Града.

Цар је ко влада над чулима

Манастир Студион удаљен је непун километар од Златне капије, када се пође улицом којом данас иду аутобуси а која се у том делу отприлике поклапа са древном улицом која је водила ка Августеону. Пешачећи у правцу овог знаменитог манастира оријентисали смо се пратећи обалу Мраморног мора која се повремено видела кад бисмо погледали низ споредне улице са наше десне стране. Главни оријентир била нам је новија грчка црква (која изгледа прилично запуштено, а налази се у самој улици којом смо се кретали). Манастир Студион се данас налази у рушевинама (Имрахор џамија). Подигао га је конзул Студије педесетих година V века у кварту Псаматија. У првим деценијама IX века њиме је као игуман управљао Теодор Студит, аскета, бранилац икона и аутор тзв. Студитског типика којим су за сва времена уређена богослужења Православне цркве. Од тог доба овај манастир је постао највећи у Константинопољу. У њему се налазило и седиште Патријаршијске школе, друге велике просветне установе Царства после Цариградског универзитета. Неко време ту је као монах живео црквени писац и песник Симеон Нови Богослов, још један од аутора чија сам дела преводио. Он нам даје савете непролазног значаја: „Цар је онај ко влада над својих пет чула“, или: „Ко хоће да буде мудар зато што је прошао све науке и упућен је у спољашњу мудрост, никада се неће удостојити да проникне у тајне Божије и да их спозна, осим ако се претходно не смири одбацујући заједно са умишљеношћу и тако добијену ученост“. Студитски манастир спада међу оне материјалне остатке византијског Цариграда који се не налазе у туристичким водичима. Али има још пуно таквих прелепих здања са богатом историјом.

Манастир међу небодерима

После обиласка остатака Студитског манастира ушли смо у локални аутобус који води ка центру града. Пре повратка у хотел отишли смо да видимо још манастир Мирелеон. И ранијих дана смо га тражили али без успеха. Овога пута имали смо више среће. Проблем је био у томе што се он данас налази окружен модерним зградама, практично у њиховом дворишту, до кога води једно степениште које са улице изгледа прилично неупадљиво.

Манастир Мирелеон (сада Бодрум џамија) подигнут је у VII веку или раније, недалеко од Теодосијеве луке на Мраморном мору. Монаси овог манастира иступали су у заштиту икона, па је цар Константин Копроним, ватрени иконоборац, половином VIII века наредио да буду избачени из манастира, а сам манастир је, да би показао презир према монаштву, преименовао из Мирелеон (од речи „миро“ и „уље“, тј. место миомирисног уља, „мира“) у Псарелеон (место рибљег уља).
Монашки живот у Мирелеону обновљен је половином X века, у време цара Романа I Лакапина, који је у непосредној близини направио и своју резиденцију, па се зато за овај манастир понекад каже да се налази „у палати Мирелеон“. Цар је у манастиру и сахрањен, као и многи чланови његове породице.

Наредних дана видели смо и друге знаменитости Константиновог града, а било је и изненађења. Тако на пример, када смо се покрај Валенсовог аквадукта упутили ка Фатих Султан Мехмед џамији, на чијем се месту некад налазио царски маузолеј – црква Светих Апостола, и када смо код Фатих џамије скренули лево, тј. на југ, у потрази за манастиром Константина Липса, на једном малом тргу угледали смо на стуб на чијем постољу стоји да га је подигао император Маркијан (450-457). Маркијанов стуб представљао је део трга Леонтес (Лавови) који се налазио на том месту. Стуб је готово у потпуности сачуван (изузев скулптуре императора на врху). Манастир Богородице Панахрантос (касније Фенари Иса џамија) познат је и под именом свог ктитора великог адмирала и победника многих поморских битака Константина Липса који је 907. године подигао северну цркву и посветио је Богородици Панахрантос (Пречиста). Манастир се налази у долини реке Ликус, јужно од цркве Светих Апостола, другог по величини храма у Цариграду (од кога данас ништа није остало и на чијем се месту налази Султан Мехмед џамија). Јужну цркву је 1280. године дозидала царица Теодора, жена цара Михаила VIII Палеолога и посветила је Светом Јовану Крститељу. Од тада је манастир добио на значају, па је током XIV и почетком XV века ту сахрањено неколико чланова царске породице, попут младе царице Ане Васиљевне, унуке руског Великог кнеза Димитрија Донског и супруге цара Јована VIII Палеолога.

Током боравка у Цариграду хотел смо увек напуштали ујутро после доручка и читав дан бисмо провели у граду. Ручали смо углавном у обичним ресторанима са домаћом турском кухињом. Увече сам читао о местима која ћемо обићи сутра. Понекад бих открио и нешто неочекивано. Када смо се тако једном запутили ка манастиру Пантократор, пролазили смо испод Валенсовог аквадукта са његове источне стране, неком споредном уличицом, и на том месту видео сам џамију која ме је по својој архитектури одмах подсетила на византијску цркву. По повратку из града, уместо да одем до хотелског базена, теретане или турског купатила, узео сам поново да читам књигу „Византијске цркве Константинопоља“ и наишао на следеће речи: „близу источног краја Валенсовог аквадукта, са његове јужне стране, у четврти џамије Шахзаде, налази се дивна византијска црква, данас позната као Календер Ханех џамија“. Величина и богата декорација сугерисали су да је реч о важној цркви, па се са великом вероватноћом може претпоставити да је у питању црква Богородице Ђаконисе, код које су се заустављале царске поворке на путу од Велике палате до цркве Светих Апостола, како би цар могао да упали свећу и постави је на олтар у крипти. Зато смо решили да наредног дана поново посетимо ту цркву и да је пажљивије погледамо. Црква Марија Ђакониса по свему судећи подигнута је на самом крају шестог века, за владавине цара Маврикија.

Ланац преко мора

Један дан одвојили смо за посету Галати. Трамвајем смо преко моста прешли залив Златни Рог и стрмим степеништем се попели до куле Галата која представља један од главних симбола Цариграда. Реч је о кули која чини део древног утврђења које је опасивало ову знамениту цариградску четврт са друге стране Златног Рога (сама реч „Галата“ долази од италијанског „калата“ – степениште). Стари грчки назив овог кварта био је Пера. Почетком V века Пера (Галата) била је цариградско предграђе, а у време Теодосија II (408-450) ту је подигнуто прво утврђење. Кула Галата изграђена је 528. године, за време Јустинијана I. Пера посебно добија на значају када је постављен ланац који се пружао од њених бедема до градских зидина Цариграда, затварајући непријатељским бродовима улаз из Босфорског мореуза у залив Златни Рог. Развојем трговине између Византије и Западне Европе Пера постаје центар западних трговачких колонија, и то претежно венецијанске, а ту се настањују и западни најамници. Западњачка колонија у Пери добија од византијског цара трговачке привилегије и известан облик аутономије. Но, управо су млечани из Галате 1204. године уклонили ланац са улаза у Златни Рог и тиме омогућили крсташкој флоти да уплови у залив, након чега су крсташи са морске стране продрли у Влахерну и тако освојили и опљачкали Цариград. Зато је цар Михајло VIII Палеолог по ослобођењу Цариграда 1261. године протерао млечане из Пере и 1273. предао овај кварт Ђеновљанима, у знак захвалности за помоћ коју су му пружили приликом ослобађања престонице. Ђеновљани су 1348. године обновили кулу Галата и дали јој назив Христов торањ (њено данашње име Кула Галата појавило се тек знатно касније, према називу тог дела града). Интересантно је да се у XVII веку са ње уз помоћ вештачких крила отиснуо у ваздух учени Хезарфен Ахмет Челебија, поставши тако један од првих људи којима је пошло за руком да полете. Кула има кружну основу, а налази се на на врху брда које доминира над местом где се спајају Златни Рог и Босфор. Висока је 61 метар, пречник јој је 9 метара (од чега готово четири метра отпада на дебљину зида), а око највишег спрата налази се узана тераса (0,6m) која служи као видиковац. Врх куле се завршава купастим кровом. На последњем спрату данас се налази кафић из кога се пружа фантастичан поглед на читав Цариград, на Босфор и азијску обалу. Ту смо се одморили и попили кафу и чај уживајући у погледу. Око куле се налази мали трг на коме се могу видети остаци бедема некадашњег ђеновљанског насеља.

Византија после Византије

У доба турског освајања Цариграда многи учени Византинци потражили су уточиште на Западу, углавном у Италији која се увелико будила и у којој је започињао нови живот, полетан, пун интересовања и дивљења за достигнућа хеленско-римске културе. Одлазећи у Италију, носили су са собом своја знања и своје древне књиге, остатке цивилизације која је без прекида трајала од времена античке Грчке, више од две хиљаде година. Јован Аргиропул, истакнути припадник последње генерације професора Константинопољског универзитета, избегао је прво у Француску, да би након тога држао катедру у Риму. Међу његовим ученицима био је и Јохан Решлин, пионир немачког хуманизма и зачетник проучавања грчког језика и античке културе у Немачкој. Кардинал Висарион, још један велики византијски интелектуалац који је предавао на Академији у Риму, препоручивао је италијанским племићима и бискупима своје образоване земљаке, који су у избеглиштву били без средстава за живот, па су их ови примали у службу као професоре античких наука. Своју богату библиотеку Висарион је завештао Венецији. Настава грчког језика и философије, дотле присутна само понегде у Италији, од тог доба се уводи на Кембриџу и у Оксфорду. Француски краљ Франсоа I позива у у своју земљу Јована Ласкариса, такође избеглицу из Византије, и са њим прави нацрт за Мусеон, као успомену на Цариградски универзитет. Из ове високе школе касније ће настати Collège de France. Франсоа I је био поносан на своју библиотеку у Фонтенблоу која је имала више од пет стотина грчких рукописа. Двадесет пет година након пропасти царства Јован Ласкарис у Милану штампа Грчку граматику, а недуго потом Халкокондил приређује прво штампано издање Хомерових епова који су на Западу дотле били готово заборављени. Заправо, тек у годинама након пропасти Царства хеленско наслеђе доживљава препород у  Европи.

Али своје праве и највредније плодове Византија је дала код православних словенских народа. Управо су словени на најбољи начин прихватили и стваралачки преобразили главне токове византијског предања. Средњовековно сликарство балканских народа и или руска књижевност и музика с краја XIX и почетка XX века најбоље сведочи о томе.

Чланак је првобитно објављен у часопису „Водич за живот“ бр. 10 (новембар 2011), на стр. 72-88.

Византијски Цариград – фотографије

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: