Denis Daton

 

Lepota i evolucija

Evolucija sveta vidjena iz drugog ugla

Šta pokreće našu evoluciju? Da li je to samo opstanak, borba za resurse ili nešto drugo?

Darvinova teorija evolucije i značaj lepote i privlačnosti u razvoju prirode i sveta

 

Drago mi je što sam ovde i što ću vam govoriti o onome što mi je srcu blisko, o lepoti. Bavim se filozofijom umetnosti, estetikom, zapravo, kao profesijom. Pokušavam da ustanovim na intelektualnom planu, filozofski, psihološki, kakvo je naše iskustvo lepote, šta se racionalno o tome može reći i kako ljudi zastrane u pokušajima da ga razumeju. To je krajnje složena tema, delimično stoga što lepim smatramo toliko mnogo različitih pojmova.

Recimo, pogledajte samo raznorodnost – dečije lice, Berliozov „Harold u Italiji“, filmovi poput „Čarobnjaka iz Oza“, ili Čehovljeve drame, pejzaži centralne Kalifornije Hokusaijevi prikazi planine Fudži, Rozenkavalir, fantastični pobednički gol, na utakmici svetskog prvenstva, Van Gogova „Zvezdana noć“, roman Džejn Ostin, Fred Aster dok pleše preko ekrana. Na ovaj ne tako dug spisak dospela su ljudska bića, prirodni oblici reljefa, umetnička dela i ljudsko umeće. Gledište koje objašnjava prisustvo lepote u svemu na ovom spisku neće biti lako pronaći.

Mogu vam, zauzvrat, ponuditi uvid u ono što sam smatram najuticajnijom teorijom lepote kojom raspolažemo. A ona se ne temelji na filozofiji umetnosti, niti na radovima teoretičara postmoderne umetnosti niti na visokoparnim zaključcima likovnih kritičara. Ne, ova je teorija zasnovana na delu stručnjaka za školjke i crve i uzgajanje golubova. Znate li na koga mislim – na Čarlsa Darvina. Naravno, mnogi misle da već znaju pravi odgovor na pitanje šta je to lepota? Ona je u oku posmatrača. Ona je ono što vas se lično dotiče. Ili, kako bi rekli neki ljudi – naročito u akademskim krugovima – lepota je u kulturološki uslovljenom oku posmatrača. Ljudi će se složiti da su slikarstvo, ili film, ili muzika ono što jeste lepo jer kulture iz kojih ta dela dolaze određuju ujednačenost estetskog ukusa. Ukus koji preovlađuje kada govorimo o prirodnim lepotama ili o umetnosti prevazilazi kulturne okvire sasvim lako. Betovenu se dive u Japanu. Peruanci obožavaju japansku štampu na drvetu. Skulpture Inka smatraju se blagom u britanskim muzejima a Šekspir je preveden na sve važnije jezike sveta. Ili samo se setite američkog džeza ili američkih filmova – oni su sveprisutni. Među umetnostima ima mnogo razlika, ali takođe postoje univerzalne, trans-kulturne estetske norme i vrednosti.

Kako možemo da objasnimo prisustvo ovih univerzalija? Najbolji odgovor leži u pokušaju da se rekonstruiše darvinovska istorija evolucije naših umetničkih i estetskih ukusa. Treba da istražimo poreklo i nastanak savremenih umetničkih sklonosti i ukusa i da objasnimo kako se desilo da budu urezani u ljudski um. Pod uticajem preistorijske u najvećoj meri pleistocenske sredine, u kojoj smo postali ljudima, ali u istoj meri i pod uticajem društvenih prilika u kojima smo se razvijali. Za praćenje tragova u prošlost mogu poslužiti svedočanstva o ljudskom rodu sačuvana od praistorije. Mislim na fosile i slike u pećinama i slično. Isto tako moramo uzeti u obzir sve ono što znamo o estetici i ukusima izolovanih grupa lovaca-skupljača koje su opstale sve do 19. i 20. veka.

Lično ni malo ne sumnjam da je doživljaj lepote njegovo delovanje na čula i užitak koji pruže ukorenjen u psihologiji ljudskog roda kroz evoluciju. Doživljaj lepote čini jednu od komponenata u čitavom nizu darvinovskh adaptacija. Lepota je prilagodljiv efekat koji nastupa i pojačava se prilikom stvaranja umetničkih dela ili zabavnog sadržaja i prilikom uživanja u njima. Kao što mnogi od vas znaju, evolucija se odvija primenom dva osnovna mehanizma. Prvi jeste prirodni odabir – nasumična mutacija i selektivno zadržavanje – uz osnovnu anatomiju i fiziologiju – kao što je razvoj pankreasa ili očiju i noktiju. Prirodni odabir takođe objašnjava mnoge reflekse gađenja, kao prema odvratnom mirisu trulog mesa, ili strahove, kao što je strah od zmija ili strah od stajanja na ivici litice. Prirodni odabir tako objašnjava i užitke – užitak u seksu, sklonost ka slatkišima, mastima i proteinima, čime se objašnjava popularnost mnogih vrsta hrane, od zrelog voća preko čokolade do rebaraca sa roštilja.

Drugi značajni princip evolucije jeste odabir seksualnog partnera, i princip tog odabira je veoma različit. Paunov veličanstveni rep predstavlja najbolji primer. Nije se razvio iz potrebe za opstankom. Zapravo, on sasvim suprotno šteti prirodnom opstanku. Ne, paunov rep je proizvod izbora partnera za parenje koje biraju ženke. Priča je dobro poznata. Žene zapravo pogone istoriju. I sam Darvin, uzgred budi rečeno, nimalo nije sumnjao da je paunov rep bio lep u očima njegovih ženki. On je i upotrebio baš tu reč. Imajući u vidu sve to, možemo reći da je iskustvo lepote jedan od načina da evolucija pobudi naše interesovanje i da ga zadrži i pretvori u fascinaciju ili čak opsesiju, da bi nas ohrabrila da donesemo odluke koje će najviše doprineti prilagođavanju radi opstanka i razmnožavanja. Lepota je način na koji priroda deluje na nas iz daljine, da tako kažemo. Znate, nećete doći u situaciju da pojedete okruženje koje je povoljno i prilagodljivo. Svakako će vam biti na štetu da pojedete sopstveno dete ili partnera. Evolucija primenjuje trik i čini ih lepima, da bi zračili određenom vrstom privlačnosti da vam pruže užitak i dok ih samo posmatrate.

Razmotrimo ukratko važan izvor estetskog užitka, privlačnost prelepih pejzaža. U različitim kulturama ljudima svuda po svetu često se dopada naročita vrsta pejzaža, i to su sasvim slučajno pejzaži nalik na savane pleistocena u kojima smo se razvili. Taj je pejzaž danas prisutan na kalendarima, razglednicama, i projektima terena za golf i za javne parkove i u pozlatom uokvirenim slikama koje nalazimo u dnevnim sobama od Njujorka do Novog Zelanda. Radi se o školi pejzaža sa reke Hadson gde je u prvom planu prostranstvo livada u kojima tu i tamo leže oborena stabla. Drveće nam se više dopada ako se račva blizu tla odnosno, ako je takvo da biste se hitro mogli popeti na drvo ako se nađete u stisci. Pejzaž ističe prisustvo vode neposredno u prvom planu, ili nagoveštaj prisustva vode u plavičastoj izmaglici u daljini, naslućivanje prisustva ptica i životinja kao i raznovrsno rastinje i konačno – pazite ovo – staza ili put, možda obala reke ili mora koja se pruža u daljinu i skoro da vas staza poziva da je sledite. takav se pejzaž smatra lepim, čak i u zemljama u kojima ne postoji. Idealni pejzaž savane jedan je od najjasnijih primera da ljudska bića nalaze lepotu u sličnim vizuelnim iskustvima.

Ali, neko bi mogao reči da je to prirodna lepota. šta je sa lepotom umetnosti? Nije li ona u najvećoj meri uslovljena kulturom? Ne, ja mislim da nije. I još jednom, vratimo se u preistoriju i recimo nešto o tome. Opšteprihvaćeno je mišljenje da su najranija umetnička dela izvanredno vešto izvedene slikarije u pećinama takve kao one iz pećine Lasko i Šove. U pećinama Šove koje su stare oko 32000 godina nalazimo i male realistične skulpture žena i životinja iz istog perioda. Ali veština ukrašavanja i slikanja mnogo je starijeg datuma. Izvanredne ogrlice od školjaka koji izgledaju kao komadi koje danas možete nači na sajmovima rukotvorina, i bojenje tela okrom potiču još od pre 100000 godina.

No, najzanimljiviji preistorijski nalazi stariji su čak i od toga. Mislim na takozvane akulejske sekirice Najstariji kameni alati su sekire iz procepa Olduvaj u Istočnoj Africi. One su stare više od dva i po miliona godina. Ovi grubi alati služili su hiljadama stoleća sve dok pre milion i četiristo hiljada godina homo erektus nije počeo da oblikuje jednostruka sečiva od tankog kamena, ponekad zaobljene ovale, ali najčešće takvog oblika koji na s podseća na upečatljiv oblik simetričnog šiljatog lista ili na oblik suze. Ove akulejske sekirice – nazvane su po svetom Akuleju iz Francuske, pronađene su u 19. veku – iskopano ih je na hiljade svuda po Aziji, Evropi i Africi, gotovo svuda gde su lutali homo erektus i homo ergaster I sam broj pronađenih sekirica svedoči o tome da nisu mogle služiti za ubijanje životinja. I stvar postaje sasvim zamršena kad shvatite da, za razliku od drugih alata iz pleistocena, na sekiricama najčešće nema oštećenja niti istrošenosti delikatnih ivica oštrice. neke od njih su u svakom slučaju prevelike da bi se koristile za obradu mesa. Njihova simetrija, plemeniti materijali i iznad svega, neprikosnovena vrhunska izrada jednostavno svojom lepotom gode našem oku, čak i danas.

Pa čemu su onda služili ovi prastari – mislim, prastare su, strane su, ali su nam u isto vreme na neki način poznate. Čemu su služili ovi predmeti? Najbolji odgovor koji imamo jeste da su to bukvalno najstarija poznata umetnička dela praktični predmet, alat, pretvoren je u upečatljiv umetnički predmet, privlačan kako zbog elegantnog oblika tako i zbog vrhunske izrade. Sekirice obeležavaju evolucioni pomak u ljudskoj istoriji – alatke oblikovane da predstavljaju ono što Darvinisti nazivaju obeležjima snage – odnosno, one su eksponati koji su zapravo predstave kao paunov rep osim što umesto vlasi i perja, sekirice su smišljeno vešto obrađene. Vrhunski izvedene sekirice ukazivale su na poželjne kvalitete ličnosti – inteligenciju, spretnost, sposobnost planiranja, savesnost i ponekad pristup dragocenim materijalima. Desetinama hiljada generacija, te su osobine uticale na uspon na društvenoj lestvici onih koji su ih posedovali pa su tako sticali prednost i u reproduktivnom pogledu nad manje sposobnima. Znate, prilično je stara fora, ali se pokazala veoma efikasnom – „Što ne dođeš malo u moju pećinu, da ti pokažem sekirice.“

Naravno, što je najinteresantnije, ne možemo sa sigurnošću tvrditi kako je ta ideja prenošena, jer homo erektus koji je pravio ove predmete nije imao jezik. Teško je zamisliti, ali to je neverovatna istina. Ovaj je predmet načinio naš čovekoliki predak – homo erektus ili homo ergaster – 50 ili 100 hiljada godina pre nastanka jezika. Tradicija koja se proteže milion godina, tradicija izrade sekirica jeste najstarija poznata umetnička tradicija u istoriji ljudskog roda i pračoveka. Pri kraju epohe sekirica, homo sapiens – tako su ih naposletku onda zvali – je nesumnjivo pronalazio nove načine da zadivi i zabavi sebi slične ko zna, možda i pričanjem viceva, pripovedanjem, plesom, ili uređivanjem kose. Jeste, uređivanjem kose – insistiram na tome.

U moderna vremena, vrhunske tehnike se primenjuju da bi se stvarali zamišljeni svetovi u književnosti i u filmovima, da bi se izrazila snažna osećanja kroz muziku, slikarstvo ili ples. Ali, ipak, jedna suštinska osobina ličnosti naših predaka i dalje je prisutna u estetskim sklonostima modernog čoveka: lepota koju nalazimo u veštim izvedbama. Od Laskoa do Luvra ili Karnegi Hola, ljudska bića iskazuju nepromenjenu urođenu sklonost za vrhunske izvedbe u umetnosti. Lepotu nalazimo u onome što je kvalitetno izvedeno.

Sledeći put kada prođete pored izloga sa nakitom u kome je izložen izvanredno izbrušeni kamen oblika suze nemojte biti tako sigurni da je to samo kultura koja vam nalaže da svetlucavi kamenčić doživite kao nešto lepo. Vaši daleki preci su voleli taj oblik i pronalazili su lepotu u veštini koja je bila potrebna da bi se on stvorio, čak i pre nego što su umeli da svoju naklonost pretoče u reči. Je li lepota u oku posmatrača? Nije, ona je duboko usađena u našem umu. Ona je dar, koji smo dobili zahvaljujući veštini prilagođavanja i bogatom emocionalnom životu većine naših pradavnih predaka. Naša snažna reakcija na slike na izkazivanje emocija u umetnosti na lepotu muzike ili noćnog neba ostaće s nama i s našim potomcima dokle god bude ljudskog roda.

. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.