Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo Duhovnost

Roditelji i deca danas – savremeno roditeljstvo koje kvari decu

Starac Pajsije Svetogorac


Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom

.

Gledam ovu današnju decu, naročito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuće imaju mnogo štete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosteljivi su. Roditelji su ti koji ih kvare.

Roditelji su prošli kroz teške godine i ne žele da njihova deca oskudevaju, ne žele da oskudevaju ni u čemu. Ne razvijaju kod dece ljubav prema revnosti, tako da se raduju i kada oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom namerom. Uskraćivati deci nešto, a da ona to ne razumeju je štetno. Ali pomoći im da izgrade monašku svest, i da se sama raduju kada su za nešto uskraćena, to je veoma dobro. Međutim, tom svojom dobrotom, tom nerzumnom dobrotom, roditelji ih prave na budale. Sve im daju u ruke, čak i vodu, kako bi učili i kako nebi gubili vreme. Tako i mladići i devojke postaju nesposobni. Tako ta deca, i onda kada ne uče, žele da sve dobiju na ruke. Od dobre namere počinje zlo.

„Ti dete moje samo da učiš. Ja ću čarape da ti donesem, noge ću da ti perem. Uzmi kolač, uzmi kafu“! I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne trude. I onda počinje – tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu – jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir!… Tako postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se od života. Ako im se pertla odveže, kažu: „mama, veži mi pertle!“ Takva deca da kasnije postanu vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monaštvo. Zato kažem majkama: „Nedajte deci da stalno uče. Čitaju, čitaju pa im dotuži. Neka naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslić u kući, da se malo pomuče“.

Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monaštvo. Tako vidite u manastirima da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa starijima. Nekada je bio jedan pisar, a i taj nije ima dva razreda gimnazije, a sam je završavao čitav posao. A sada i da ih je sedmorica i da vredno rade, ne mogu da savrše ni svoje duhovno poslušanje, nego neko stariji mora da im pomogne!

.

 Poredak mračnih sila 

.

Današnja nesrećna deca stradaju od različitih teorija. Zbog toga su smućena i ošamućena. Dete, tako, jedno želi da čini a čini drugo. Želi da ide na jednu stranu, ali ga struja ovog vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda sila tame, koja zavodi onu decu koja ne misle mnogo.

U školama neki učitelji govore: „da biste uspeli, nemojte poštovati roditelje, nemojte im se potčinjavati“, i tako decu čine nesposbnom. Ta deca kasnije ne slušaju ni roditelje ni učitelje. I smatraju da je to opravdano, jer misle da tako treba da rade. A i država to podstiče, i oni koji su na vlasti, i iskorišćavaju ih i oni koji ne mare ni za otadžbinu, ni za porodicu, ni za bilo šta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E, sve ovo, malo po malo, pričinjava veliko zlo današnjoj omladini. I to veoma veliko zlo, koje vodi tome da deca za svog vođu imaju rogatog đavola! Satanizam se mnogo proširio. Čuo sam da u nekim centrima, čitavu noć pevaju: „satano, mi te obožavamo, ne želimo Hrista. Ti nam sve daješ“. Strašno! Šta vam daje a šta vam uzima, nesrećna deco!

Mala deca, razdražena kafom i cigaretama… Kako da vidiš čist pogled, kako da vidiš blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta, kada je, jednoj grupi mladih koji su išli na Svetu Goru, rekao: „Naše oči su kao oči pokvarene ribe“.

Došao je na Svetu Goru sa desetak mladića, od osamnaest do, otprilike, dvadeset pet godina. On se duhovno preobratio, ali su mladići živeli raspusnim životom. Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru. Pošao sam iz Kolivije i oni me susretoše na putu.

„Sada idem, rekoh im, ali hajde da malo ovde posedimo“. I sedosmo. Tada naiđoše i neka deca iz Atonijade. „Sedite i vi malo ovde“, rekoh im. I sedoše. Onda arhitekta reče ovim koji su bili sa njim: „primećujete li nešto?“

Oni rekoše da ne primećuju.

„Pogledajte malo lica jedni drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladića. Da vidite kako njihove oči sijaju, a naše su kao kod pokvarene ribe. Zamućene, izmenjene…

A oči druge dece su sijale! Jer deca iz Škole čine matanije, idu na službe. Čovek se poznaje po očima. Zbog toga je i Hristos rekao: „Svetiljka telu je oko (Lk. 11, 34)“. Koliko mladih dolaze na Svetu Goru, obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored svega – kako bi rekli? – nemaju karamele u manastirima, ali imaju radost od koje im lice sija. U svetu, pak, imaju sve što požele, ali jadnici užasno žive.

Do nas sa svih strana dolaze različite struje. Sa istoka nam dolazi hinduizam, i druge tajne religije, sa severa stiže komunizam, sa zapada gomile teorija, sa juga, iz Afrike, magija i druge bolesti. Jedan mladić, zahvaćen takvim strujama, dođe jednom u Koliviju. Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove majke. Kada smo malo porazgovarali, rekoh mu: „Vidi, dete moje, da nađeš duhovnika, da se ispovediš i da te pomaže, i da ti sada od početka pomogne. Treba da te pomažu, jer si odbacio Hrista“.

Zaplaka se jadnik. „Molio sam se, oče, reče mi, jer ne mogu ovoga da se oslobodim. Napunili su mi glavu. Shvatam da su me ovde dovele molitve moje majke“.

Koliko je pomogla molitva majke! Onesposobljavaju jadnike kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, stres i prihvataju se narkotika itd. Sa jedne provalije na drugu. Neka im Bog pomogne!

– Starče, da li se interesuju kada im neko kaže da je to satanska rabota?

– Kako da ih ne interesuje? Ali to treba učiniti na pravi način.

– Kako takvi mladi mogu da spoznaju Hrista?

– Kako da spoznaju Hrista, kad, pre nego što su se upoznali sa Pravoslavljem, idu u Indiju kog gurua, ostanu tamo dve tri godine, ošamute se magijom, saznaju tamo da u Pravoslavlju postoji mistika pa onda dolaze ovde da traže viđenje svetlosti, da traže viša stanja itd. A kada ih pitaš: „koliko vremena ima a da se nisi pričestio“, kažu. „ne sećam se, ako me je majka pričestila kad sam bio mali“.

„Jesi li se nekad ispovedio?“

„Ne interesuje me ta tema“.

Šta tu može da se očekuje? Ništa o Pravoslavlju ne znaju.

– Strače, kako im se može pomoći?

– Od onog trenutka kad kažu „establišment“ Crkve, kako da im se pomogne? Shvataš li koliko malo tako možemo da se saglasimo? Međutim, oni mladi koji imaju dobro nastrojenje bivaju pomognuti i prilaze Crkvi.

 .

 „Ne dirajte decu!“

.

– Starče, šta če biti sa decom koja dana odrastaju bez discipline?

– Njima je malo toga olakšano. Roditelji koji ne razumeju značaj discipline ostavljaju deci na volju, na kraju od njih stvaraju propalice. Ti kažeš jednu, oni tebi pet bezobraznih! Takvi mogu da postanu kriminalci. Današnja mladež je sasvim raspuštena. Sloboda!

„Ne dirajte decu!“ A deca kažu: „E sad ćemo još biti gori u ovakvom položaju?“ Nastoje stoga da se bune, da ne slušaju roditelje, da ne slušaju učitelje, da ne slušaju ništa, da ne čuju nikoga. Ovo im olakšava njihov cilj. Ako od dece ne stvaraju buntovnike, kako će ta deca kasnije da budu u raznim partijama? Vidiš, jadnici su sasvim demonizovani.

Ako se sloboda ne razvija u duhovnom životu, da li će se razviti u životu ovoga sveta? Čemu im takva sloboda? To je propast. Zato i sa državom ide onako kako ide. Mogu li današnji ljudi da razvijaju slobodu koja im je data? Sloboda, ako je čovek pravilno ne upotrebljava je katastrofa. Svetski razvoj sa ovom ogrehovljenom slobodom doneo je duhovno ropstvo. Duhovna sloboda je duhovno potčinjavanje volji božijoj. I vidiš, dok je poslušnost sloboda, iskušenje zla je predstavlja kao roptvo i deca se tome suprotstavljaju, naročito u naše vreme, u kome su zatrovani duhom buntovništva. A prirodno, umorni su mladi i od raznih ideologija dvadesetog veka, koje na žalost i dalje iskrivljuju divotu Boga i Njegove tvorevine, ispunjavajući ljude stresom i udaljujući ih od radosti, od Boga.

Znate li šta smo preživeli kada smo otpušteni iz vojske? Da se to dogodilo današnjoj omladini, sve bi ih učinilo… Bila je 1950-ta kada se završio gerilski rat. Mnoge klase vojske su bile otpuštene u isto vreme. Neki su u ratu bili četiri i po godine, neki četiri, neki tri i po. I zamislite, nakon svih tih muka, stigosmo u Larisu, otidosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Onda odemo do hotela. Ali ni tamo nisu želeli da nas prime, i da platimo. Kažu ti: „Vojnik! Gde ćemo s njima? Usmrdeće nam ćebad!“ Srećom, jedan oficir nas je spasao – da je živ i zdrav! Otišao je i saznao vozni red vožnje, kada premeštaju vagone itd. Sakupio nas je i smestio nas u vagone! „Noću će ih, reče, premeštati, ali nemojte da se plašite – tek ujutru će da krenu“. Celu noć smo se klackali. Napokon stigosmo u Solun. Neki koji su bili odatle otidoše svojim kućama. Mi ostali odosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Odemo do hotela, i tamo ništa! Molio sam ih u hotelu: „dajte mi jednu stolicu da sedim unutra i platiću vam duplo nego što košta soba sa krevetom!“ „Ne može!“, kažu mi. Možda su se plašili da će neko videti kako drže vojnika pa da će ih tužiti. I ostalo je samo da odeš napolju, i da noć provedeš na zidu! Na svim trotoarima su bili vojnici, kao da je parada! Shvataš: da su se današnji mladi našli u takvoj situaciji, spalili bi i Larisu i Solun i celu Tesaliju i Makedoniju! Ovde gde nemaju nikakvih teškoća, pogledaj šta rade! Osvajanja, katastrofe… A ona jadna omladina tada, nije imala nikavu računicu. Osećali su svakako izvesnu gorčinu, ali uopšte nisu pomišljali da učine nekakvo zlo, iako su imali da pretrpe velike nevolje i da budu napolju na hladnoći. Osakaćeni u ratu – kolika je to žrtva ovih jadnika! – a nakon toga, kao poslednje „hvala“ bilo je da spavaju napolju. Pravim malo poređenje, kakvi su bili mladi nekada a kakvi su sada… Svet se tako izmenio, a ni pedeset godina nije prošlo.

Današnja mladež je slična govedu koje je vazano na livadi i koje udara nogom, otkine ular, ruši ogradu i počne da trči, ali se saplete, grozno povredi nogu, da bi ga na kraju zaklale divlje zveri. Obuzdavanje je od pomoći, kada je dete malo. To se vidi, kada se recimo uspne na zid i postoji strah da ne pogine. „Ne, ne“, vikneš, i malo ga pljesneš. Kasnije ne misli da tako može da pogine, nego misli da ne dobije batine, pa pazi. Danas nema straha ni u školi, niti u vojsci ima zorta. Zato danas mladi daju lekcije roditeljima i narodu. U vojsci opet, što je tvrđa bila obuka, to su se bolje pokazivali u bitci.

Mlad čovek ima potrebu da ga neko duhovno vodi, da ga neko savetuje i da ga sluša, kako bi dospeo u duhovnu sigurnost, bez opasnosti, straha i stranputica. Svaki čovek, tokom uzrastanja, tokom godina, zadobija nešto od sebe samog i od drugih. Mlad čovek se drži onoga što je primio. Onaj ko je odrastao uzima ono što je korisno i od sebe i od drugih i to koristi da pomogne mlađem da ne greši. Onaj ko je mlad, ako to ne sluša, sam na sebi isprobava. S druge strane, ako sluša, ima će od toga koristi. Došli su tako u Koliviju neki mladići iz jedne hrišćanske organizacije, govoreći sa samopouzdanjem. „Nemamo potrebe ni za kim. Sami ćemo naći naš put!“

Ko zna? Možda bi, na neki način na to mogli biti primorani. Kada je došlo vreme da idu, upitaše me kako da dođu do puta, da bi išli za manastir Iviron.

„Kuda da idemo“, rekoše.

„Dobro, deco, rekoh im, rekoste da ćete sami naći put. Vama niko nije potreban. Zar niste tako malopre rekli? Najmanji je problem ako se zagubite sa ovog puta. Malo ćete da se pomučite, neko će naići i reći će vam: „Ovuda idite“. Ali onaj drugi put, onaj put koji vodi gore, Nebesima, kako ćete taj put naći sami bez putevoditelja?“

Jedan od njih reče. „Starac ima pravo“.

. . .

Tekst preuzet iz knjige „Duh Božiji i duh ovoga sveta“ – Starac Pajsije Svetogorac

3 komentara

  • Do ne tako davno, svaki narod je imao svoja pravila i držao do vaspitanja dece.
    U drevnoj Kini su imali čak i pisana pravila za vaspitavanje dece. Jedna od tih knjiga se zvala“Pravila za porodicu“ Evo jednog odlomka iz nje:

    http://www.biserdobisera.net/index.php?option=content&task=view&id=39&Itemid=

    Druga knjiga je San Ci Đing( Tri karaktera klasike )
    Сан Ци Ђинг је једна од најважнијих књига до пре времена Народне републике Кине употребљавана у школству. Књига преноси норме и вредности кинеске кутуре, основно знање, кинеско предање о постајању цивилизације, историју Кине, приповедања о понашању примерно одгојене деце и друге свакодневне ствари.

    Nekoliko pravila iz te knjige:

    Тао (2) старијег брата је љубазност,
    Тао млађег брата је поштовање.
    Хармонија међу браћом
    је љубав према родитељима.
    Ако се неко према новцу и имовини односи олако,
    како онда може настати мржња?
    Ако се толеранција појави у изговореним речима
    Проблем нестаје сам од себе.

    Када се једе, пије, седи или хода
    Прво су старији на реду,
    млађи прате.
    ………
    http://www.biserdobisera.net/index.php?option=content&task=view&id=38&Itemid=

Ostavite komentar