STANJE UMA

Kako je teško usrećiti ne mnogo nesrećne ali zato mlitave i pasivne ljude. Kako nas pogrešno stanje uma ograničava

Nisam morao da se pentram na hladni i vetroviti Tibet, čak ni na misteriozni Rtanj ili čudnu Radan planinu, niti da pevam Hare Krišna pesmice i zurim u neki bizarni indijski kip u nekom prašnjavom hindu hramu punom muva da bih shvatio da je sreća stanje uma.

Sreca je stanje uma uspeh uspon karijera lepota

Sreća je karakter. Sreća je svest. Sreća je mentalitet. Vaš. Moj. Naš.

To sam mogao da pročitam u bilo kom petparačkom popularnom udžbeniku za instant uspeh u životu. Ima toga puno i na internetu.

A posebno po onim sladunjavim i ušećerenim ženskim časopisima u kojima se oni vole, pa razvode, pa vole, pa opet razvode, pa se u novog partnera sudbinski zaljubljuju, pa kasnije još u novijeg, sve začinjeno velikim i fatalnim dozama šećerlema za proste domaćice i profesionalne udavače.

Čak nisam ni morao da išetam iz svoje haotične palanke i da odem na obližnje brdo u potrazi za medvedom koji će me pojuriti i otkriti mi Zen smisao života – da je svrha života u stvari preživeti smrtnu opasnost kada ti se pojavi u vidu gladnog mede. Niti je neko od mojih mudrih sedih glava predaka paora imao šta dubokoumno da mi prenese i učini me pronicljivim. Ništa od toga.

Iznenadićete se kako sam došao do tog zaključka. Pokušao sam nebrojeno puta da pomognem prijateljima i bližnjima, pokušao i to bez ikakvog uspeha. Radio sam to iz entuzijazma i filantropije, ali potpuno neuspešno. To me je u jednom trenutku prosvetlilo!

Doživeo sam koan u srcu Šumadije. Video sam svetlost mudrosti kroz tamu tudjih ograničenih i pasivnih mozgova!

Kad živiš u palanci ili otupiš ili se naoštriš, sredina je takva. Kamenita. Stiska. Pa ako imaš energije naoštriš se protiv njih, a ako si od slabijeg materijala otupiš, postaneš melanholičan i depresivan. Nisam se dao da me otupe. Motivacija mi je velika. Valjda je to mana mog karaktera. Ta pokretljivost, radoznalost, širom otvorene oči, srce i ruke. To kretanje mi je uvek donosilo dobre prilike i nagradjivalo me za trud.

Ali nisu svi takvi. Moji prijatelji su mahom u hroničnoj predaji od života i pod okupacijom sledećih pametnih misli: „Ne može se to. Nije to baš pametno. Istrošićemo se. Nije sad vreme. Teško je to. Opasna je to rabota. Gledaj svoja posla. Ne mogu sada. Nije to za mene“.

Te mudre i pametne reči su me uvek sačekivale kada god sam pokušavao da pokrenem svoje prijatelje, da ih uvedem u šansu, u posao, zaposlenje, projekat, hobi, neku veštinu, novo znanje. Uvek sam im nudio nešto očigledno dobro za njih. Barem se meni tako to činilo. Ali jok.! Ni makac. Samo izvuku neku od gore zabeleženih pametnih misli i saspu mi u lice.

Oni mlohavi i mlitavi zanesenjaci urade još i gore, kažu one još pametnije i mudrije reči: „Sačekaj. Videću. Razmisliću“.

Nego, ja nisam baš pametna osoba. Al sam zato energična i aktivna, proaktivna rekli bi stranci, evropski sveznalci. Zato sam pokušavao i pokušavao, ne uvidjajući da ću uvek biti odbijen, ismejan i u potaji nagrdjen. I tako godina za godinom, dok nisam postao seoska luda i čudak za moju pasivnu sredinu. Lik za posprdanje.

A ja sam gurao i gurao dalje u svojoj zanesenosti stvaranjem bolje i lepše Srbije. I naravno, ništa nisam mogao da shvatim niti da pametno zaključim što mi je okolina tiho ili sarkastično poručivala: „Smiri se divljak, vidiš kakav su vremena, urazumi se i prihvati se nečega pametnog u životu, šta ga samo nešto podbadaš.“

Na kraju sam sticajem okolnosti napustio svoju malu palanačku sredinu. Otišao u neku drugu sredinu, gde sam nešto malo uspeo da uradim, da steknem neke pare i neki status. Onda sam se obogaćen svim tim vratio svojoj palanci i krenuo sa još više entuzijazma da cimam i drmam moje prijatelje da se pokrenu, da stvorimo bolji svet, lepšu palanku. Ako mogu ja da uspem, mogu i oni.

Opet nisam bio pametan, od širom otvorenih očiju ne vidiš sitnu zlobu. Moji prijatelji su sada postali ljubomorni na mene. Nisam im više jado i budaletina, sada sam neko ko ima pare i moć, sada me mrze jer imam više nego oni, odvojio sam se od njihove uravnilovke. Sad misle da sam se pokondirio pa ih iz obesti guram da se pokrenu.

Oni bi najzadovoljniji bili kada bih im dao neke pare na zajam al da mi ne vrate, ili im poklonio nešto opipljivo i vredno što oni ne mogu ili neće sebi da kupe. I da ih stalno vodim u kafanu na pragnje i špricer. Tad me baš vole. Ako to propustim da uradim u redovnim vremenskim intervalima, onda me gledaju ispod oka i vidim im kako im se skupila sitna duša dok ih ljubomora kida dok razgledaju moj auto, sat, odelo, porodičnu kuću koju smo sredili. Sad mi tek ne veruju.

Potreslo me je to. Razočaralo. Iščistilo. Prosvetlilo. Doživeo sam katarzu. Vidim svetlost! I have the light! I can see!

Shvatio sam, ne možeš pomoći nikome od njih sa takvim stanjem svesti. Oni odbijaju pomoć, jer im je tama inata, ponosa, depresije, lenjosti, nezainteresovanosti, pomirenosti sa životom, ovladala umom. Izgubili su radost života, stvaranja, kretanja.

To se dešava nevernicima, onima koji u Božiju pravdu i smisao ne veruju. Jer oni nemaju snage da nadju vedrinu u trpljenju, niti snagu u molitvi, regeneraciju kroz veru, nadu i ljubav. Pali su u uninije. Prelast. Opsednuti su mračnim duhovima i mislima. Imanjem i nemanjem. Veličinom i ništavilom. Moć i nemoć. Gospodar i sluga.

U grču su. Mrze. Zavide. Traže urnebes i animalnu zabavu. To im daje osećaj života. Ni u šta više ne veruju, ničemu se više ne nadaju. Mrtav im je duh, okamenjen. Nisu više u stanju da prepoznaju ni šansu, srećnu okolnost, dobru ponudu.

Zato oni sreću zaobilaze, a ne sreća njih. Zato što tako pasivno misle i mlako osećaju, nemaju sreće čak i kada ih ona direktno u glavu pogodi. Zato stvarno ne mogu pomoći nikome od vas, dragi prijatelji. Ostajte mi u miru, u vašim ozlojedjenostima, promašenim željama i propalim snovima.

Sreća je zaista stanje uma, to tek sada shvatam. Iz ličnog njihovog iskustva.

A vidi se i po Srbiji, celoj. To mi je tek sada očigledno.

Konstantin