Slika Tajna večera

Tajna večera i Leonardo da Vinči

Istorija nastanka i restauracija od oštećenja čuvene slike Tajna večera velikog renesansnog slikara Leonarda da Vinčija

 

Leonardo da Vinčijeva slika Tajna večera je jedna od najpoznatijih dela i, zajedno sa Mona Lizom, bila je jedna od dve slike koje su pomogle u uspostavljanju slave Leonarda da Vinčija kao velikog renesansnog slikara.

Tajna Večera slika Leonardo da Vinči srednjovekovna kopija

Rad Tajna večera je naručio vojvoda Ludoviko Sforza (Lodovico Sforza), Leonardov patron i mecena, kao sliku za trpezariju u manastiru Santa Marija dela Gracia (Santa Maria delle Grazie), u Milanu, Italija.

Zidno slikarstvo koja je Leonardo radio između 1495 i 1498 godine, nije istinska freska. Slikar je izabrao da ne boji na vlažnom malteru, jer bi to ozbiljno ograničilo količinu vremena koje je mogao provesti u radu na slici.

Umesto toga on je oblagao kameni zid sa slojem smole (smola i mastiks) i krede (gips), a zatim slikao preko zaptivenog sloja sa temperom. Nažalost, iako mu je ova tehnika pomogla da prikaže scenu sa izuzetnim detaljima, nije se pokazala veoma izdržljivom kroz vreme.

Slika je počela da se pogoršava u roku od samo nekoliko godina nakon što je završena.

Sastav scene slike Tajna večera

Veličina slike Tajna večera  je 4,6 sa 8,8 metara. Iako je tema bila tradicionalna za stil tog vremena, Leonardov realističan stil i dramatičnost u opisu likova su proželi rad sa mnogo više realizma i dubine, utičući na sve kasnije slike Poslednje večere.

Konkretno, Leonardov rad prikazuje trenutak nakon što je Isus najavio da će jedan od onih koji sede za stolom da ga izda. Ova biblijska epizoda je opisana u Jevanđelju po Mateju 26:21-22, Marko 14:18-19, Luka 22:21-23, i Jovan 13:21-22. Dvanaest apostola reaguju svako sa različitim stepenom, iznenadjenja, besa i šoka.

Linije perspektive sastaju se u desnom oku Hristovom, čime ga čine centralnom figurom na slici. Ostatak scene je organizovan sa ciljem da se naglasi ovaj centralni deo. Leonardo apostole grupiše u četiri grupe od po troje, sa Isusom u sredini. S leva na desno, oni su:

Prva grupa: Vartolomej, Jakov i Andrija Mali čine prvu grupu od tri apostola i svi oni se pojavljuju iznenađeni. Andrej drži obe ruke ispred Njega u uplašenom gestu.

Druga grupa: Juda Iskariotski, Simon Petar i Jovan čine drugu grupu od tri. Juda drži kesu srebra u desnoj ruci, posežući za komadom hleba sa njegove leve strane. Simon Petar se naginje preko ramena i Jovana, držeći nož u desnoj ruci, koji simbolizuje njegovu odbranu vere i revnost prema Isusu. Jovan izgleda kao da pada u nesvest.

Pre Leonarda je bilo tradicionalno pravilo da se na slici Juda izoluje od ostatka apostola i sedenja ili ga pak prebacuju preko stola od Isusa i ostalih, koji su tradicionalno prikazani kako svi sede na jednoj strani bez Jude. Leonardo je stvorio suptilniji i tako dramatičan efekat stavljajući Judu u senku.

On je takođe predstavio realno objašnjenje proročkih reči Hristovih da će prvi čovek koji deli hleb sa njim takođe biti izdajnik: Isus i Juda su prikazani kako posežu za isto parče hleba, iako je svima pažnja na drugom mestu prikovana.

Treća Grupa: Treća grupa je stvorena od apostola Tome, Jakova Starijeg i Filipa. Oni se pojavljuju u tri različita stepena šoka, Toma sa podignutom rukom i Filip koji izgleda da traži neku vrstu objašnjenja, dok Jakov Stariji između njih izgleda kao da je ustuknuo od Isusa u stanju užasa.

Grupa četiri: poslednja tri, Matej, Juda Tadej i Simon Zilot izgleda da raspravljaju pitanje među sobom, jedni sa drugima, po pisanju Luke 22:23: “Oni su počeli da se pitaju među sobom koji od njih može biti taj koji će učiniti ovo”.

Istorija obnove slike Tajna večera

Način na koji je slika rađena, na suvoj površini, a ne na mokrom maltera, koji je bio tradicionalni metod za freske, značilo je u isto vreme da je slika veoma slaba na probu vremena. Već 1556 godine, značajan savremeni istoričar renesansnog slikarstva Đorđo Vazarija (Giorgio Vasari) opisuje sliku kao “propalu” u tolikoj meri da neki detalji više nisu prepoznatljivi. U 1652 godini, vrata se trpezarije se prosecaju u dnu slike – i deo slike je gotovo potpuno nestao od tog vremena – ovo se može videti u sivoj zoni koja nije oslikana odmah ispod Isusa.

Mikelanđelo Beloti (Michelangelo Bellotti) je bio prvi umetnik u pokušaju da povrati sliku. U 1726 godini, on je pokušao da slika preko oštećenih delova sa uljanom bojom, a zatim da je pokrije sa dosta laka i da je tako sačuva od daljeg propadanja. Međutim, metode i materijali u to vreme nisu bili na visini zadatka, pa je drugi pokušaj obnove slike pokrenut 1770 godine, posle nekih 44 godina.

Đuzepe Maza (Giuseppe Mazza) potpuno je uklonio Belotijev rad i počeo od nule, u suštini ponovo oslikavajući sliku. Međutim, njemu nikada nije bio dozvoljeno da završi oslikavanje, jer je javnost bila besna na ono što su videli kao kreativne slobode u njegovom delu.

Godine 1796, Napoleonove trupe su tokom osvajanja Italije stacionirane oko manastira i koristile su trpezariju kao improvizovani zatvor, i nepoznato je koliko je to izazvalo dalju štetu.

U 1821 godini, učinjen je pokušaj da se pomeri “freska” na sigurniju lokaciju. Stefano Barezi (Stefano Barezzi), ekspert zadužen za ovaj zadatak, oštetio je sliku prilično, pre nego što je shvatio da rad nije bio freska, i da je slikana na suvoj površini. On je pokušao da popravi štetu koju je učinio, ali to je samo pogoršalo situaciju.

Od 1901 do 1908, Luiđi Kavenagi (Luigi Cavenaghi) počeo je pažljivo čišćenje slike. Pratio ga je Oreste Silvestri u 1924-oj godini, koji je očistio sliku i dodatno stabilizovao i one delove koji su još uvek netaknuti na gipsanom malteru.

Godine 1943, tokom Drugog svetskog rata, manastir je pogođen bombom. Iako su vreće sa peskom postavljene da zaštite sliku od bombi i krhotina eksplozija, vibracija od udara je izazvala dalju štetu. Posle rata, od 1951 do 1954 godine sledeće čišćenje i stabilizaciju je pokušao Mauro Pelikoli (Mauro Pelliccioli).

To nije bilo sve, jer je do kraja 20. veka preduzeta veća obnova ovog ključnog umetničkog dela. Između 1978 i 1999-e godine, pod vođstvom Pinia Brambila Barsilona (Pinin Brambilla Barcilon), koncentrisan napor je napravljen da se preokrene šteta nastala od vremena, prljavštine, zagadjenja i prethodne restauracije i pokušano je da se trajno stabilizuje sliku.

Pošto je metod koji se koristio za prvobitnog sliknje slike onemogućio da se slika pomeri na drugo mesto, trpezarija je bila zapečaćena od ostatka manastira i aklimatizovana postavljanjem klima uredjaja kako bi slika bila u kontrolisanim uslovima.

Detaljna studija Leonardovog slikarstva i same slike je sprovedeno pomoću savremenih metoda kao što su infracrveni reflektoskopi i mikroskopskog uzorkovanja. Da bi utvrdili originalni oblik slikarske tehnike, boja i pokreta, restauratori su studirali Leonardove skice kao i postojeće kopije istoimenog dela.

Neke oblasti slike su doživele tako veliku štetu da su restauratori zaključili da su štete nepovratne i ponovo su oslikali ove oblasti sa prigušenim akvarelom, u cilju da pokažu da ti delovi sada nisu deo originalnog rada.

Rezultati obnove su otkriveni 28. maja 1999. Bilo je dosta polemike na neke od odluka donetih od strane restauratorskog tima koji je uključivao drastične promene u boji, tonu, pa čak i crte lica nekih od apostola.

Slika je danas otvorena javnosti za razgledanje. Posetioci, međutim, moraju da rezervišu termin gledanja slike unapred i nije im dozvoljeno da ostanu dugo pored slike.

Fotografija originalne i restaurirane slike Tajna Večera – Leonardo da Vinči, naslikana 1495 – 1498 godine, Santa Maria delle Grazie, Milan, Italy

 

Leonardo da Vinči slika Tajna večera original freska