Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Dragana Rajblović i Redakcija Bloga

 

Uspon na Rtanj

Čudna i lepa šuma puna misterija podno Rtanj planine

 

Čim smo kao kolona napustili selo Rtanj ušli smo u šumu. Ekipa Bašte Balkana i sportskog kluba Alti je bila puna optimizma i velikih očekivanja od današenjeg dana. Ispostaviće se da su nam očekivanja bila i premašena u nekim stvarima. U početku nas je vodio širok utaban put, da bi se ubrzo smanjio i prešao u jasnu i dobro utabanu stazu. Vreme za pešačenje je bilo  idealno, prijatna temperatura, puno svetlosti i života oko nas. Nije bilo blata, iako je zemlja bila mokra od kiša proteklih dana, ali je taj sloj zemlje bio dosta tanak na stazi, pa niti se lepio za cipele, niti nas je prljao, niti nam otežavao pešačenje. Uživali smo u najboljem izdanju proleća.

Išli smo relativno lagano do ulaska u crnogoričnu šumu. Deca, njih šestoro, uglavnom su se nalazila na početku kolone pored profesionalnog vodiča. Najmladji član Nikola, nosio je knjigu sa sobom i u svakoj pauzi je čitao. Izgledalo je da nas očekuje zanimljiv i prijatan put do vrha. Delovalo je da će se obećanje dato na ovom blogu da pri usponu na Rtanj nema velikih nagiba i da se do njega stiže kroz šetnju obistiniti u potpunosti.

Čim smo malo više zašli u šumu, predeo pun crnogoričnog drveća, kolona je naglo ubrzala hod. Ritam je davao vodja puta na čelu kolone. Deca su ga radosno pratili a i ostatak ekipe je počeo da juri da ne bi zaostali. Počinjao je lagani nagib i već smo počeli da teže dišemo i da se znojimo, tim pre što smo sve vreme morali da pazimo da se ne okliznemo na uskoj stazi. Samo smo u prolazu uspevali da sagledamo lepotu šume i raznovrsno rano šumsko cveće lepih ljubičastih, žutih i belih boja.

Ubrzanim korakom smo išli po stazi i kolona je počela da se znatno proteže. Mnogi su počeli da zaostaju jer je tempo bio jak. Dragana Rajblović nam je rekla da naš put do vrha iznosi skoro 10 kilometara pešačenja. Sad, to nije problem kada hodamo ravnim terenom, ali kada sve vreme imaš konstantan nagib, srce počinje ubrzano da lupa a dah da se gubi. Tim pre što mi nismo utrenirani šetači, već mahom kancelarijski ljudi, menadžeri, lekari, blogeri. Selo Rtanj je ostajalo dole ispod nas.

Medjutim, ekipa se nije dala, i svi su revnosno grabili dalje. Nosila nas je nada i obećanje da kada izadjemo iz šume bićemo na trećini puta, i činilo nam se da će to brzo da se desi. Zato se nismo odmarali i skoncentrisano smo grabili dalje kroz šumu koja se smenjivala po vrsti drveća, od bora i jele, ka brezama i bukvi. Primetili smo nešto čudno, nigde se nije čula nijedna ptica, niti smo je videli. Sve je delovalo potpuno pusto. Čak nas je iznenadilo i to da nema djubreta duž staze, pet boca, ambalaže, kesa i folija što je začudjujuće. Onda smo ugledali na jednom proširenju staze prvi deo kolone koji je stao da se odmori i da sačeka ostatak grupe.

Trebalo nam je dobrih desetak minuta da se svi skupimo na prvom odmorištu. Kolona se bila podelila u grupice koje su medjusobno pričale i šetale. Ljudi su već počeli da se žale na tempo i napor. Mnoga lica su se zacrvenela i disanje je postalo teže. Ali svi su delovali i dalje pozitivno uzbudjeni. Entuzijazam nije splasao. Vodja kolone je nastavio da forsira. Kratak odmor i idemo dalje. Priroda je bila predivna oko nas i podsticala je najbolje u nama.

Počeo je uspon kroz neko veliko šiblje i gustu šumu mladog drveća. Odjednom nagib je postao ozbiljniji, možda i čitavih 30 i 40 stepeni na pojedinim deonicama puta. Napor je postao vrlo ozbiljan. Krv je udarila u glavu, pluća su počela da se naprežu, noge su već počele da bole, počela su zastajkivanja, trebalo je uhvatiti dah, znoj je kapljao sa čela. Planinari su počeli da komentarišu medjusobno ko im je to govorio (pisao na blogu?) da ih na Rtnju očekuje blag nagib uspona i prijatna šetnja do vrha, šetnja koju i deca mogu da savladaju? Hm, ne treba verovati pisanjima na internetu, stara je to pouka.

Počelo je prvo iskušenje za sve prisutne. Nigde kraja velikom usponu. Ideš uskom stazicom, hvataš se za obližnje drveće i sve vreme se pitaš kada će staza da predje u blaži nagib, da malo odahneš. Pojedinci posustaju, zaostaju. Na mnogim licima se vidi žestoka patnja, posebno na onima koji imaju višak kilograma i nose teške rančeve na ledjima. Njihova zajapurena lica u grču sve govore. Dragana Rajblović i dva instruktora su na kraju kolone i hrabre nas da istrajemo, da ne odustanemo. Sada će izlazak iz šume.

A putovanje kroz šumu traje i traje. Nailazimo na bukovu šumu i predele koji kao da su iz filmova epske fantastike, sa čvornovatim drvećem punim iskrivljenih i izuvijanih grana, punih sablasnih formacija. Zaista čudno drveće, nesvakidašnjih formi. Sve očekujete da vam neko živo drvo kao iz filma „Gospodar prstenova“ iskoči i upita vas zašto remetite mir šumskih gospodara. Nema više velikih pauza, staza je uska, svako pravi pauzu sam za sebe. Najmanje spremne hvata umor. Tera nas samo još nada da je kraj šume blizu, jer posle nje ide ravniji i lakši deo.

Nagib se postepeno smanjuje. Malo se lakše hoda ali svi počinju da osećaju posledice napora. Mnoge sumnje se javljaju, hoće li se izdržati do vrha. Neki nisu u kondiciji, neki imaju slaba kolena i zglobove, neki nemaju daha. Odjednom, kroz šiblje vidimo vrh Rtnja. Velika piramida Rtnja nam se pojavljuje na horizontu. Dobijamo novi entuzijazam, podstičemo se medjusobno. Još malo i dolazimo do sledećeg velikog odmorišta, a i sam vrh nam je na dlanu.

Dragana nas bodri, skoro 4 kilometra smo prepešačili kroz šumu. Dobijamo novu snagu. Noge idu same, volja je skoncentrisana samo na svaki sledeći korak. Idemo oprezno i srećom niko se nije okliznuo, spotakao ili pao, svi smo bez ozleda ili ogrebotina. U timu imamo 2 lekara koji nose prvu pomoć i hirurški pribor ako slučajno zatreba, ali problema nema. Dragana na začelju kolone prati baštovanku koja ima povredjeno koleno od ranije i koja nosi bandažer ali koja ne odustaje, hoda i dalje. Niko ne odustaje. Jedni druge inspirišemo. Izlazimo iz šume.

Početak kolone se na izlazu iz šume zaustavio da se odmori. Svi su se bacili na zemlju i pokušavaju da se što bolje odmore. Iznad nas se nadvio Rtanj sa vrhom Šiljkom. Vidi se obris kapele koja je podignuta na vrhu. Cilj nam deluje sada bliže, nekako opipljivo. Počinjemo da uvidjamo da nam nedostaje voda. Dosta nas nije ponelo dovoljno vode za uspon. Nismo očekivali toliko napora na startu i prolivenog znoja. A treba nam voda i za povratak. Odmeravamo šanse za uspon i osvajanje vrha, da li ćemo imati snage. Deluje to i dalje još visoko.

Tek u povratku ćemo shvatiti koliko je šuma koju smo upravo prošli lepa i zanimljiva i primetićemo mnoštvo detalja koje sada u velikom naporu da uopšte hodamo nismo ni primećivali.I tek ćemo predveče, pri dnu šume i blizu sela čuti i videti prve ptice. Do tada, čitav dan je vladala grobna tišina. Čulo se samo naše teško disanje i poneki razgovor planinara.

Polako se dižemo i krećemo južnom stranom planine uspon na vrh piramide. Nismo bili svesni da nam predstoji zapravo najteži deo puta. Tek sada shvatamo šta znači teza koju nam je Dragana stalno ponavljala, da ne zaboravimo podatak da se pri usponu na piramidu Rtanj prelazi visinska razlika od hiljadu metara nadmorske visine. Čitavih 10 kilometara hoda po konstantnom nagibu i visinska razlika od jednog kilometra nije šala. Jedno je to kada nam neko priča, a drugo je kada vi to treba da savladate uživo. Mnogi od nas su na izmaku snaga a tek smo na pola puta.

Sutra sledi tekst o trećoj fazi – uspon na sam vrh Šiljak.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: