Usta puna zemlje – Branimir Šćepanović

USTA PUNA …

Odlomci iz kratkog i nagradjivanog romana Usta puna zemlje koji je napisao književnik Branimir Šćepanović

I poverova da mu ipak nema spasa ako, poput svoga pradede, odmah ne učini nešto izuzetno, mimo razuma i ljudske moći, i tako samom sebi u poslednjem času pomogne!

Trčao je nekoliko trenutaka pitajući se šta bi njegov predak, na čiju se snagu i mržnju još oslanjao, sad smogao da uradi i namah ga obuze čudesno predosećanje da bi taj strašni starac Joksim, verovatno poput otrovane životinje, nekim tek probuđenim nagonom, u živopisnom livadskom bilju nanjušio između hiljadu trava – onu pravu sa spasonosnim protivotrovom.

Istog časa, učini mu se da mu neko povuče ruku prema visokoj stabljici praskavice čije mu se latinsko ime atropa beladona sad učini lepše od imena bilo koje žene. Onda ne zaustavljajući se, u trku, stignu jedan njen list sličan listu duvana, i prinese ga, kao kakav molitvenik, ispucalim usnama, a zatim zagrize u njega i namah oseti na isušenim nepcima gorki ukus otrovnih alkaloida.

Naravno, od tog širokog i hrapavog lista, obraslog beličastim dlačicama, nije očekivao nikakvo čudo, ali je zato odjednom očajnički poželeo da na toj livadi, koja ga je omamljivala ustreptalim bojama i prejakim mirisima, pronađe sve one lekovite trave kojih je sad bio u stanju da se seti: raženu glavicu, velebilju, jedić, tatulu, buniku, mrazovac, digitalis, gorocvet, slačicu, medveđe grožđe, lincuru, đurđevak, sapunjaču, rastavić, stežu, srčenjak, podbel, kantarion, kleku, hajdučku travu, zečji trn, kamilicu, divizmu, majčinu dušicu, kaćun, zeljastu ovliku, kokotac i borovnicu. Obuzet tom mišlju, spustio se na kolena i kao životinja, koja je odjednom izgubila sve svoje nagone i instikte, usplahireno počeo da baulja.

—

Koliko je ta veza između nas i njega bila čvrsta i neraskidiva najbolje se pokazalo u onom trenutku kada on, neočekivano, iščeznu ispred naših očiju – možda isto onako neobjašnjivo kao što se u samo svitanje obreo naspram mene i Jakova – jer umesto da bar tada odahnemo pa čak i zapevamo od sreće što smo ga se najzad trsili – mi se svi skupa uzmuvasmo kao da više nismo mogli bez njega.

—

Bauljao je i trpao u usta, očajnički i halapljivo gutajući, sve one lekovite trave koje je uspevao da prepozna ili za koje je bar verovao da ih prepoznaje, ne propuštajući nijedan prezreli klas ili mahunu, nijedan opori, sladunjavi ili sočni listić, nijedan modri, ružičasti, plavi, tamnozeleni, žuti, crveni ili beli cvet, jer nije znao u kojem se od njih skriva tajna njegovog spasa.

Osećao je i muku i gađenje koje ga je teralo na povraćanje. Ali bio je srećan zbog toga, jer je po ukusu u ustima bio ubeđen da toga časa u najprirodnijem obliku guta – kumarin i tanin, saponin i glikozid, fenolska jedinjenja, hlorofil i organske kiseline, sluz i etarska ulja, arbutin, šećer i još mnoge nepoznate i još neotkrivene hemijske supstance koje će, nadao se, sve zajedno, izmešane i natopljene njegovom pljuvačkom, ostvariti sklad i međusobnu vezu jednog novog i čudotvornog jedinjenja koje će ga sasvim izlečiti.

—

Nije ni čudo što smo se tako osećali: onaj čovek je i suviše bio upleten u naše živote da bismo se sad mogli pomiriti s mišlju da smo ga zauvek izgubili!

—

Onda je legao u travu i zatvorio oči. Nije osećao onu muku ni gađenje. Bio je potpuno smiren i opušten, jer je već verovao da je spasen i da će živeti!

—

Tražili smo ga dugo – osvrćući se oko sebe i lutajući pogledima po čistoj visoravni. Ali njega nigde nije bilo. Tek kad opazismo kako u daljini, iz trave, svaki čas uzleću ptice kao da su se nečeg plašile – mi svi skupa, bez dvoumljenja, pojurismo na tu stranu. Predvodili su nas Jakov i šumar, pucajući u trku češće nego pre – ne bi li valjda tako onom neobjašnjivo iščilenom stvoru dojavili da ga se još uvek nismo odrekli.

—

Pomisao na one ljude što su ga progonili natera ga da otvori oči: gledao je u visinu, u beskrajno nebo, ali bio je, u stvari, zagledan u samog sebe.

Zatim se upita: „Da li sam ja spasen? Postoji li spas?“

Ipak se nije pomerao. Ležao je i dalje, sasvim spokojan i zadovoljan, jer je bio svestan da je već učinio sve što je mogao za svoje spasenje i da više ništa ne zavisi od njega!

Branimir Šćepanović

Izvor: Odlomci iz romana „Usta puna zemlje“ – Branimir Šćepanović