Postupno čeličenje izlaskom na sneg i kaljenje tela hladnom vodom podižu imunitet
Čeličenje i kaljenje tela hodom po snegu i zašto je dobro za imunitet polivanje hladnom vodom
Očeličen čovek je čovek koji se svesno navikao da podnosi hladnoću, toplotu i druge nepovoljne prirodne uslove, tako što je razvio odgovarajuću sposobnost organizma da im uspešno odoleva. Organizmu su prirodom dati posebni mehanizmi, koji pri adekvatnom aktiviranju stvaraju otpornost na nepovoljne prirodne uslove. Ako se ti mehanizmi ne pokrenu, onda ostaju neaktivirani.
Očeličen čovek razlikuje se od neočeličenog čoveka po tome stoje vesto razvio mehanizme prilagodavanja hladnoći i toploti i doveo ih do savršenstva, za razliku od čoveka oslabljenog imuniteta, koji to nije postigao i ostao je nezaštićen.
Kakva ekstremna klimatska opterećenja može da podnese nepripremljen ljudski organizam, a kakva očeličen?
Strani naučnici sprovodili su specijalne eksperimente, radi određivanja najviše temperature, koju je čovečji organizam u stanju da podnese na suvom vazduhu. Temperaturu od 71 °C čovek može da izdrži sat vremena, 82°C – 49 minuta, 93°C – 33 minuta, a 1()4°C – samo 26 minuta. Naučnici smatraju da maksimalna temperatura, pri kojoj je čovek u stanju da diše, iznosi približno 116°C. Međutim, ipak istorija sadrži podatke da je čovek bio u stanju da podnese mnogo veće temperature.
Godine 1764. francuski naučnik Tillet na zasedanju Pariške akademije nauka objavio je da se jedna žena 12 minuta nalazila u peći na temperaturi od 132°C. 1828. godine opisan je i slučaj četrnaestominutnog boravka muškarca u peći, u kojoj je temperatura dostizala do 170°C; u Belgiji je 1958. godine registrovan slučaj čoveka koji se nekoliko minuta nalazio u termokomori na temperaturi od 200°C. Obnažen čovek može da izdrži brzo narastanje temperature do 210°C, a u variranoj odeći do 270″C.To je dovoljno visoka temperatura za kuvanje jaja!
Visoke temperature se znatno teže podnose u vodenoj sredini nego na suvom vazduhu. Rekord je postavio jedan Turčin, koji je potopio glavu u kotao sa vodom, čija je temperatura dostizala 70″C.
Otpornost čoveka sa slabim imunitetom na hladnoću relativno je slaba. Istraživanja sudsko-medicinskih eksperata, koji su proučavali uzroke i posledice tonjenja brodova u ledenim vodama mora i okeana, pokazala su da su ljudi oslabljenog imuniteta, čak i uz sredstva za spašavanje, ginuli u prvih pola sata usled smrzavanja u ledenoj vodi. Međutim, ima slučajeva kada bi potonulog u ledenoj vodi vraćali u život. U Norveškoj je petogodišnji dečak propao kroz led i potonuo. Kroz 40 minuta njegovo beživotno telo su izvukli na obalu i počeli da ga oživljavaju. Ubrzo je počeo da daje znake života. Posle 2 dana dečak se osvestio.
Kratkovremenu izloženost hladnoći, čak veoma niskim temperaturama, čovek je u stanju da podnese. Tako je u Japanu, jednog vrelog dana, vozač hladnjače resio da se „odmori“ u karoseriji svoje mašine za rashladivanje, u kojoj su se nalazali komadi suvog leda. Vrata furgona (hladnjače) su se zalupila i vozač se izložio hladnoći ( -10°C ). Kada su ga oslobodili već je bio smrznut ali nakon nekoliko sati u obližnjoj bolnici povratili su ga u život.
U trenutku nastupanja kliničke smrti usled smrzavanja, temperatura unutrašnjih organa kod čoveka pada do 26°-24°C. Ipak, u nekim slučajevima, čovek podnosi i veći pad temperature. U februaru 1951. godine u bolnicu u američkom gradu Čikagu dovezli su dvadeset trogodišnju crnkinju, koja je u tankoj odeći ležala na snegu 11 sati, pri čemu je temperatura vazduha varirala od -18″C do -26°C. Kada je primljena u bolnicu, temperatura njenih unutrašnjih organa je iznosila 1°C. Uprkos tolikom stepenu smrzavanja žena je i dalje disala ( 3-5 udisaja u minuti). Puls je takode bio usporen ( 12-20 otkucaja u minuti) i isprekidan (pauze između intervala srčanih otkucaja iznosile su i do 8 minuta ). Pacijentkinja je ipak uspela da preživi.
Ukoliko čovek svesno ojača svoj imunitet i organizam, tada je sposoban da pokaže izvanredne rezultate ili da jednostavno živi u krajnje nepovoljnim uslovima. Na primer, veliki finski trkač na duge staze Paavo Nurmi, koji je osvojio na Olimpijadi 1924. godine 4 zlatne medalje, pričao je: „Toplotu Pariza (te godine u Francuskoj bile su velike vrućine) uspeo sam da pobedim zahvaljujući tome, što u svojoj rodnoj Finskoj nikada nisam zaboravljao vrele saune.“Iz navedenog sledi da sauna trenira naš termoregulacioni sistem, da podstiče delovanje znojnih žlezda. Organizam, koji je adaptiran na vrućinu, bori se protiv nje najpre putem pojačanog lučenja znoja; znoj apsorbuje veliku količinu toplote iz sloja vazduha koji direktno prijanja uz kožu i na taj način dovoljno spušta temperaturu organizma.
Porfirij Kornejević Ivanov 50 godina je svesno izlagao svoj organizam „surovim“ klimatskim uslovima i postigao je zadivljujuće rezultate u čeličenju organizma. Na bilo kakvoj hladnoći on je šetao bos po snegu, samo u šorcu, pri čemu trajanje šetnje ne meri se minutama, već satima.
Kod ljudi koji žive u surovijim klimatskim uslovima, odgovarajući mehanizmi adaptacije sami se aktiviraju. Veliku otpornost na hladnoću starosedelaca Ognjene Zemlje zapazio je još Čarls Darvin. Pre svega, iznenadilo gaje što sasvim obnažene žene i deca nisu pridavali ni malo pažnje na gust sneg, koji se topio na njihovim telima.
Naučnici su 1958-1959 g. proučavali otpornost Aboridžina iz centralne Australije na hladnoću. Ispostavilo se da oni potpuno mirno spavaju obnaženi na goloj zemlji, medu založenim vatrama na temperaturi od 5°C-10°C, bez najmanjih znakova drhtavice i podizanja nivoa razmene gasova.Temperatura tela kod Australijanaca pritom ostaje normalna, dok temperatura kože na telu opada do 15″C, a na prstima čak i do 10°C. Kod običnih ljudi takav nagli pad temperature kože izazvao bi osećaj skoro nepodnošljivog bola, a Australijanci mirno spavaju ne osećajući ni bol, ni hladnoću.
Veliki značaj u jačanju otpornosti organizma na nepovoljne klimatske uslove ima naša svest, naša mašta. Tako se u planinskim predelima Nepala i Tibeta primenjuje potpuno drukčiji metod za čeličenje organizma. Uz pomoć autosugestije neki ljudi mogu da podižu na hladnoći nivo vlastite razmene energije za 33 – 50%. Ta sposobnost ih čuva od preteranog hlađenja i smrzavanja. Godine 1963. opisan je slučaj neverovatne otpornosti na hladnoću tridesetpetogodišnjeg gorštaka Mai Bahadur, koji je proveo četiri dana na visokom planinskom glečeru (5 000- 5 300 metara) na temperaturi od -13°C do -15°C, bez hrane, na otvorenom prostoru, bos i loše obučen. Kod njega nisu otkrivene skoro nikakve bitne povrede. Aleksandra David – Nel, istraživač Tibeta, u svojoj knjizi Magovi i mistici Tibeta opisala je takmičenje, na kome učestvuju jogi – respi, goli do pojasa, a koje se održava u šupljinama planinskog jezera, izrezanim u ledu. Temperatura je blizu -30°C, ali iz respija izbija para. Takmičenje se sastoji u tome ko će više čaršafa, izvučenih iz ledene vode, osušiti na sopstveuim leđima. Da bi u tome uspeli oni stvaraju u svom telu „psihičku toplotu“, zamišljajući kako se duž kičme sve više razgara vatra.
Aktiviranje mehanizama prilagođavanja pomoću postupaka za čeličenje organizma omogućava čoveku da lakše podnosi klimatske oscilacije, povećava opštu otpornost organizma na različite bolesti, čini ga zdravijim i dugovečnijim. Čovek je sve to zapazio i iskoristio s ciljem da sebi produži život.
Genadij Malahov
. . .