Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Siromah i preduzetništvo – kako pomoći siromašnima da žive bolje i dostojanstvenije

Džesika Džekli

 

Siromaštvo, novac i ljubav

 

Priče koje pričamo jedni o drugima su veoma važne. Važne su priče koje sebi pričamo o sopstvenim životima. Ali više od svega, mislim da način na koji učestvujemo u međusobnim pričama ima dubokog značaja. Imala sam šest godina kada sam prvi put čula priče o siromašnima. Nisam ih čula od siromašnih lično, čula sam ih od učitelja veronauke i od Isusa, preko učitelja veronauke. Sećam se da sam učila da je siromašnim ljudima potrebno nešto materijalno – hrana, odeća, sklonište – što nemaju. Takođe su me učili, pored toga, – učionica je bila puno petogodišnjaka i šestogodišnjaka – da je naš posao, očigledno, da pomažemo. To je Isus tražio od nas. A onda je rekao, „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.“ Bila sam prilično uzbuđena. Jedva sam čekala da budem od koristi svetu. Mislim da svi to osećamo. Takođe je bilo interesantno da je Bogu potrebna pomoć. To je za mene bila novost, i osećala sam da je to važna stvar u kojoj treba učestvovati.

Ali sam takođe uskoro otkrila da je Isus pored toga rekao, parafraziraću, da će siromašnih uvek biti među nama. To me je frustriralo i zbunjivalo. Osećala sam se kao da sam dobila domaći koji moram da uradim i zbog kog sam uzbuđena, ali šta god da uradim, doživljavam neuspeh. Bila sam zbunjena, pomalo frustrirana i ljuta, kao da sam možda nešto pogrešno razumela. Osećala sam se preplavljeno. I po prvi put sam počela da se bojim te grupe ljudi, i da osećam negativne emocije prema celoj jednoj grupi. U glavi sam zamišljala dugačak red osoba koje nikad neće otići, koje će uvek biti s nama. Uvek će tražiti da im pomognem i da im dajem stvari, oko čega sam bila uzbuđena, ali nisam znala kako će to da funkcioniše. I nisam znala šta bi se dogodilo da ostanem bez stvari za davanje, naročito ako taj problem neće nestati. U narednim godinama, druge priče koje sam, odrastajući, slušala o siromašnima nisu bile pozitivnije. Na primer, često sam viđala slike tuge i patnje. Čula sam za stvari koje polaze po zlu u životima siromašnih. Slušala sam o bolestima. O ratu. Oni su uvek bili povezani. I uopšte, mislila sam da siromašni u ovom svetu žive živote koji su prožeti patnjom i tugom, uništavanjem i beznađem.

I posle nekog vremena, razvila sam, kao i mnogi od nas, jedan predvidiv odgovor, kad bih se osećala loše svaki put kad bih slušala o njima. Počela sam da se osećam krivom za svoje dobrostanje, jer očigledno, nisam činila više da bih poboljšala stvari. Čak sam se zbog toga i stidela. Tako sam, prirodno, počela da se distanciram. Prestala sam da njihove priče slušam pažljivo, kao ranije. Prestala sam da očekujem da se stvari zaista promene. I dalje sam davala. Spolja je izgledalo kao da sam i dalje uključena. Davala sam svoje vreme i novac. Davala sam kada su rešenja bila moguća. Cena šoljice kafe može spasiti život deteta, da. Mislim, ko može tome da se suprotstavi? Davala sam kad sam morala, kad nije moglo da se izbegne, i uglavnom sam davala kada bi se dovoljno negativnih osećanja nakupilo, da sam davala kako bih olakšala sopstvenu patnju, a ne patnju nekog drugog. Iskreno, zbog toga sam davala, a ne iz iskrene nade i uzbuđenja što pomažem i iz velikodušnosti. To je za mene postala transakcija, neka vrsta razmene. Kupovala sam nešto. Kupovala sam svoje pravo da nastavim sa svojim danom i da me ne gnjave te loše vesti. Mislim da način na koji nekad idemo kroz to može, pre svega, da obezvredi grupu ljudi, osobe, u svetu. I može da se pretvori u robu, što je veoma zastrašujuća stvar. Mislim da mnogi od nas to čine, mi kupujemo svoju distancu, kupujemo svoje pravo da nastavimo svoj dan. Mislim da ta razmena može da se ispreči na putu onome što najviše želimo. Da se ispreči našoj želji da budemo značajni i korisni u životu druge osobe i ukratko, da se ispreči ljubavi.

Na sreću, pre nekoliko godina su mi se stvari promenile jer sam čula govor jednog gospodina, doktora Muhameda Junusa. Znam da mnogi ovde verovatno znaju ko je tačno on, ali da ukratko pojasnim onima koji ga nisu nikad čuli, dr Junus je dobio Nobelovu nagradu pre nekoliko godina za svoj pionirski rad na polju modernih mikrofinansiranja. Ja sam ga slušala tri godine pre toga. Ali u osnovi – ako vam je i ovo novo – mislite o mikrofinansiranju kao finansijskoj podršci za siromašne. Zamislite sve što dobijate u svojoj banci i zamislite te proizvode i usluge prilagođene potrebama onih koji žive od nekoliko dolara dnevno. Doktor Junus je podelio svoju priču, objasnio o čemu se radi, i šta je uradio sa svojom „Gramin bankom“. Takođe je posebno govorio o mikrozajmovima, to su sićušni zajmovi koji mogu pomoći nekome da započne ili razvije posao. Kada sam ga čula, bila sam uzbuđena iz nekoliko razloga. Prvo i pre svega, naučila sam novi način promene u svetu koji mi je konačno pokazao, možda, način interakcije i davanja drugome, deljenja resursa na način koji nije čudan i zbog kog se ne osećam loše. To je bilo uzbudljivo. Ali što je važnije, pričao je priče o siromašnima koje su bile drugačije od svih koje sam pre čula. Ustvari, to da su ti ljudi bili siromašni, bila je sporedna priča. Govorio je o jakim, pametnim, vrednim preduzetnicima koji se bude svakog dana i rade stvari da učine svoj i živote svoje porodice boljim. Sve što im je bilo potrebno da to urade brže i bolje, bilo je malo ulaganja. To je za mene bio neverovatan uvid.

Ustvari, toliko sam bila time dirnuta, sada je teško pokazati koliko je to uticalo na mene, ali toliko sam bila dirnuta da sam ostavila posao nekoliko nedelja kasnije, i preselila se u Istočnu Afriku da pokušam sama da vidim o čemu se tu radi. Po prvi put, posle mnogo vremena, želela sam da upoznam te ljude, te preduzetnike i uverim se sama kakvi su njihovi životi. Provela sam tri meseca u Keniji, Ugandi i Tanzaniji intervjuišući preduzetnike koji su dobili 100 dolara za početak ili razvoj posla. Ustvari, kroz te interakcije sam po prvi put postajala prijatelj sa nekim od tih ljudi iz te bezoblične grupe koja je trebalo da bude negde daleko. Postajali smo prijatelji i saznavala sam njihove lične priče. I iznova i iznova, dok sam ih intervjuisala i provodila dane s njima, čula sam priče o životnim promenama i neverovatne detalje promena.

Uzgajivači koza su pričali kako su iskoristili taj novac da kupe još koju kozu. Putanja njihovog posla bi se promenila. Zaradili bi malo više novca. Njihov životni standard bi se promenio i poboljšao. I napravili bi zanimljiva mala poboljšanja u životima, počinjali bi da upisuju decu u škole. Mogli bi da priušte mreže za komarce. Možda i bravu za vrata, kako bi se osećali sigurnije. Možda samo da imaju šećera za čaj koji bi mi ponudili kad bih došla u posetu, zbog čega bi bili ponosni. Bilo je tih divnih detalja, čak i kad bih pričala sa 20 uzgajivača koza, a to se dešavalo nekim danima, ti divni detalji životnih promena koji su im bili značajni. To me je takođe veoma dirnulo. Bilo je ponizno, po prvi put videti i zaista razumeti da, čak i da sam mogla čarobnim štapićem da sve popravim, verovatno bih mnogo pogrešila. Jer najbolji način da ljudi promene svoje živote je da preuzmu kontrolu i to na način koji je najbolji za njih. Videla sam to, i osećala se veoma ponizno.

Još jedna zanimljiva stvar se desila dok sam bila tamo. Nijednom niko nije tražio donaciju, a to je bio moj način funkcionisanja. Gde je siromaštvo, daju se pare za pomoć. Niko mi nije tražio donaciju. Ustvari, niko uopšte nije želeo da se osećam loše zbog njih. Ako išta, želeli su da mogu da urade više onoga što su već radili i da grade od svojih sposobnosti. A s vremena na vreme sam čula da ljudi žele zajam – mislila sam da to zvuči veoma uzbudljivo i razumno. Usput, studirala sam filozofiju i poeziju, tako da, kada sam otišla u Afriku, nisam znala razliku između dobiti i prihoda. Samo sam imala utisak da će novac pomoći. Moje upoznavanje sa poslom je bilo kroz te pozajmice od 100$. Naučila sam i o dobitku i prihodu, o finansijskim polugama, o svakakvim stvarima, od zemljoradnika, od švalja, od uzgajivača koza. Ideja da ove nove priče o poslu i o nadi mogu da podelim sa prijateljima i porodicom, i na taj način možda skupimo još novca koji im je potreban, da bi nastavili sa svojim poslovima, ta mala ideja se pretvorila u „Kivu“.

Posle nekoliko meseci sam se vratila u Ugandu sa digitalnim aparatom i osnovnim sajtom koji smo moj partner, Metju i ja napravili, i slikala sam sedmoro svojih novih prijatelja, postavila njihove priče o preduzetništvu na sajt, spamovala prijatelje i porodicu i rekla „Mislimo da je ovo legalno. Još nismo saznali sve detalje od komisije za sigurnost, ali da li želite da pomognete učestvujući u ovome, da obezbedimo novac koji im je potreban?“ Novac je bukvalno preko noći stigao. Poslali smo ga u Ugandu. I u narednih šest meseci, desila se divna stvar; preduzetnici su primili novac, bili su plaćeni i njihovi poslovi su porasli, i mogli su da se izdržavaju i promene putanju svojih života. U oktobru 2005. pošto je tih prvih 7 zajmova otplaćeno, Met i ja smo sa sajta skinuli reč „beta“. Rekli smo, „Naš mali eksperiment je uspeo. Počnimo zapravo.“ To je bio naš zvanični početak. I te prve godine, od oktobra 2005. do 2006. kroz „Kivu“ je prošlo 500.000$ zajmova. Druge godine, ukupno 15 miliona. Tokom treće godine, ukupno je bilo oko 40. Četvrte godine malo je falilo do 100 miliona. A danas, za manje od 5 godina, „Kiva“ je obezbedila više od 150 miliona dolara, u komadima od 25 dolara, od zajmodavaca i preduzetnika – više od milion njih, u ukupno 200 zemalja.

Eto tu je „Kiva“ danas, samo da vam predstavim stanje. I dok su ti brojevi i statistika stvarno zabavni za priču i veoma zanimljivi, za mene se u „Kivi“ radi o pričama. Radi se o prepričavanju priče o siromašnima, o davanju prilike sebi da se uključimo, čime uvažavamo njihovo dostojanstvo, uvažavamo partnerski odnos, a ne odnos koji je zasnovan na tradicionalnoj neprijatnosti donatora koja se može dogoditi. Umesto toga, odnos koji može da promoviše poštovanje i nadu i optimizam da zajedno možemo napredovati. Nadam se da neće samo novac prolaziti kroz „Kivu“ – to je veoma pozitivna i značajna stvar – ali nadam se da „Kiva“ može da pomuti granice između tradicionalnih kategorija bogatih i siromašnih, koje smo naučeni da vidimo u svetu, ta dihotomija nas i njih, onih koji imaju i koji nemaju. Nadam se da „Kiva“ može da ublaži te granice. Jer, kako se to dešava, mislim da možemo slobodno da se uključimo na otvoreniji, pravedniji i kreativniji način, da angažujemo jedni druge i da pomognemo jedni drugima.

Zamislite kako se osećate kada vidite da neko na ulici prosi i hoćete da mu priđete. Zamislite kako se osećate. A onda zamislite razliku kad biste videli nekog ko ima priču preduzetnika i napornog rada, ko želi da vam ispriča o svom poslu. Možda se smeše i žele da vam ispričaju šta su uradili. Zamislite da razgovarate s nekim ko gaji nešto i to buja, s nekim ko koristi svoje talente da uradi nešto produktivno, s nekim ko je izgradio svoj posao od nule, nekim ko je okružen obiljem a ne nemaštinom, ko zapravo stvara obilje, s nekim ko ima pune ruke nečega da ponudi, a ne prazne ruke i moli vas da mu nešto date. Zamislite da možete da čujete priču koju niste očekivali, o nekome ko se svakog dana budi i veoma, veoma naporno radi da poboljša svoj život. Te priče mogu stvarno da promene način na koji mislimo jedni o drugima. I ako možemo da stvorimo podržavajuće društvo oko ovih pojedinaca i da učestvujemo u njihovim pričama time što ćemo im pozajmiti nešto novca, mislim da to može promeniti način na koji verujemo jedni u druge i u međusobni potencijal.

Za mene, „Kiva“ je tek početak. I dok gledam šta sledi, lepo je videti šta sam do sada naučila. Prvo, kao što sam rekla, preduzetništvo je za mene bilo nova ideja. „Kivini“ dužnici, koje sam intervjuisala i upoznala poslednjih godina, su me naučili šta je preduzetništvo. Mislim da je to, u srži, odluka da želite da vam život bude bolji. Vidite priliku i odlučite šta ćete uraditi da pokušate da je ugrabite. Ukratko, to je odluka da sutrašnjica može biti bolja danas i rad na tome. Sledeće što sam naučila je da su zajmovi zanimljiv alat povezivanja. Oni nisu donacija. Dobro, možda ne zvuče drugačije. Ustvari, kada nekome nešto date i oni kažu „hvala“ i obaveste vas kako stvari idu, to je jedno. Kada pozajmite novac i oni vam polako vremenom vraćaju, imate izgovor za stalan dijalog. Ta neprekidna pažnja, koja traje, je veoma značajna za izgradnju različitih veza među nama. I treće, što sam čula od preduzetnika koje sam upoznala, kada je sve ostalo jednako, ako imate samo novac da uradite ono što želite ili novac i podršku i ohrabrenje globalne zajednice, ljudi biraju zajednicu i novac. To ima mnogo više smisla, mnogo je moćnija kombinacija.

Sa tim na umu, jedan događaj je doveo do onoga na čemu trenutno radim. Sad kada sam u ovome, svuda viđam preduzetnike. A vidim i da u svetu već postoje mnoga društva koja su podržavajuća. Društvene mreže su neverovatne i čine da brzo raste broj ljudi u zajednicama koje pružaju podršku. I tako razmišljam o tome i pitam se: kako možemo angažovati te zajednice da iznedre još preduzetničkih ideja i da nas podstaknu da sutrašnjicu načinimo boljom danas? Istraživala sam šta se dešava u Americi i otkrila sam nekoliko zanimljivih stvari. Naravno, kao što očekujemo, jedna je ta da je mnogim malim preduzetnicima u Americi i širom sveta i dalje potrebno novca da se razvijaju i rade više, ili im je potreban novac tokom teškog perioda. Ali postoji potreba za sredstvima u blizini. Još nešto, ispostavlja se da ta sredstva obično ne dolaze sa mesta koja očekujete – iz banaka, preduzetničkih kapitalista, drugih organizacija i struktura – dolaze od prijatelja i porodice. Neke statistike pokazuju da 85% ili više sredstava za mala preduzeća dolazi od porodice i prijatelja. To je oko 130 milijardi dolara godišnje. To je mnogo. I treće, kad prijatelji i porodica prikupljaju novac, veoma je nezgodno, ljudi ne znaju tačno šta da traže, kako da pitaju, šta da obećaju za uzvrat, čak i kad imaju najbolje namere i žele da se zahvale ljudima koji ih podržavaju.

Da bismo usmerili moć ovih podržavajućih društava na nov način i dozvolili preduzetnicima da sami odlučuju kako će tačno izgledati finansijska razmena, šta tačno odgovara njima i ljudima oko njih, ove nedelje tiho lansiramo „Profounder“, a to je platforma preko koje mala preduzeća mogu da skupe sredstva putem investicija njihovih prijatelja i porodice. To su investicije, ne donacije ili zajmovi, investicije koje imaju dinamičan povrat. Taj novac učestvuje u priči, kreće se sa usponima i padovima. Ukratko, to je „uradi sam“ sredstvo za prikupljanje fondova za mala preduzeća. Možete da odete na sajt, napravite profil, i veoma lako napravite uslove za investiciju. Napravili smo veoma, veoma lako, za mene i za bilo koga ko želi da koristi sajt. Dozvoljavamo preduzetnicima da dele procenat svoj dobitka. Mogu da skupe do milion dolara od neograničenog broja neobučenih, nestručnih investitora – svakodnevnih ljudi, zaboga – i mogu da podele dobitak tokom vremena – opet, po sopstvenim uslovima. Pošto investitori biraju da se uključe pod tim uslovima, mogu da biraju da uzmu nazad novac ili da unapred odluče da ga doniraju neprofitnom sektoru. Tako mogu biti investitori za novac ili dobru stvar. Nadam se da ovo može bilo kome sa idejom pokazati put kojim mogu ići da bi radili ono što žele i da oko sebe okupe ljude koje već imaju, ljude koji ih najbolje poznaju i vole i žele da ih podrže, da ih okupe da bi uspeli.

Dakle na tome sada radim. I za kraj, pogledajte to je taj alat. Trenutno je „Profounder“ na samom početku, veoma je očigledan, jasan, to je sredstvo, samo alat. Potrebno je da je ljudima stalo, da ga koriste, kao što im je bilo stalo da koriste „Kivu“ i stvore te veze. Ali dobra vest je što mislim da ne moram da stojim ovde i ubeđujem vas. Neću ni pokušavati. Ne mislim, iako često čujemo znate, etičke i moralne razloge, religiozne razloge, „Eto kako vas davanje može učiniti srećnima“. Mislim da nas ne treba ubeđivati u to. Mislim da znamo. Zapravo, mislim da toliko znamo, to je toliko stvarno da nam je duboko stalo, da je ustvari ono što nas sputava naš strah da pokušamo i upropastimo sve, jer nam je mnogo stalo da pomognemo i da značimo jedni drugima.

Mislim da je najbolja stvar koju danas mogu da vam dam – dala sam vam svoju priču, to je najbolje što mogu. Mogu da nas podsetim da nam je stalo. Mislim da svi to već znamo. Mislim da je ljubav dovoljno jaka da se upustimo i probamo. Samo sekund.

Za mene je najbolja inspiracija za pokušaj zaustaviti se i poslušati nečiju priču. I zahvalna sam što mogu to da uradim na TED-u. I zahvalna sam jer gde god da to uradim garantovano ću biti inspirisana, inspiriše me osoba koju slušam. I svaki put kad slušam, sve više verujem u potencijal te osobe da uradi velike stvari u svetu i u svoj potencijal da možda pomognem. A to – zaboravite na alate, zaboravite na protok sredstava – to je lako. Verovanje jednih u druge, sigurnost kad je najteže da svako od nas može učiniti velike stvari u svetu, to naše priče puni ljubavlju i našu zajedničku priču čini onom koja neprestano podstiče nadu i dobre stvari za sve nas. Mislim da vera u ljude, bespogovorna svest o tome i praktikovanje toga u svakodnevnom životu, mogu promeniti svet i učiniti sutrašnjicu boljom danas.

. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.

Ostavite komentar

Ostavite komentar