Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Spasovdan – Krsna slava grada Beograda i praznik kojim se slavi Vaznesenje Gospodnje na Nebo

Sveti Nikolaj Velmirović

 

VAZNESENJE GOSPODNJE

Spasovdan – Dan kada se Gospod Isus Hrist vazneo u nebo i dan krsne slave grada Beograda

Vaznesenje Gospodnje ili Spasovdan je crkveni praznik koji se praznuje četrdeset dana posle Vaskrsa, tačnije u četvrtak šeste nedelje posle praznika Uskrsa – Vaskrsenja Hristovog. Spasovdan je i krsna slava grada Beograda, koja je ustoličena još 1403 godine kada je Despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, obnovio i podigao Beograd i preneo sedište srpske prestonice iz Kruševca u Beograd.

Inače, sam grad Beograd je posvećen Svetoj Majci Bogorodici i pod njenom je zaštitom.

 

Odlomak iz govora Vladike Nikolaja Velimirovića o Vaznesenju Gospodnjem

vaznesenje gospodnje spasovdan krsna slava Beograda
Vaznesenje Gospodnje

Vaznesenje Gospoda sa zemlje na nebo isto je tako veliko iznenađenje za ljude kao što je Njegovo spuštanje s neba na zemlju i rođenje u telu bilo iznenađenje za angele. Uostalom, koji događaj u Njegovom životu ne predstavlja jedinstvenu novost i jedinstveno iznenađenje za svet?

Kao što su angeli morali s divljenjem posmatrati, kako Bog pri prvom stvaranju odvaja svetlost od tame, i vodu od suha, i kako uređuje zvezde po nebesnom svodu, i kako podiže iz prašine bilje i životinje, i kako najzad uobličava čoveka i daje mu živu dušu, isto tako svaki od nas mora, hteo nehteo, s divljenjem posmatrati događaje u životu Spasiteljevom, počev od neobične blagovesti arhangela Gavrila Presvetoj Djevi u Nazaretu pa sve redom do Njegovog moćnog vaznesenja na Gori Jeleonskoj.

Sve na prvi mah iznenađuje, no po saznanju plana domostrojstva našega spasenja, sve nagoni razumna čoveka na radosno klicanje i proslavljanje moći, mudrosti i čovekoljublja Božjega. Ne možeš nijedan veliki događaj izbrisati iz života Hristovoga, a da ne onakaziš sve, kao što ne možeš živome čoveku odseći ruku ili nogu a da ga ne onakaziš, ili kao što ne možeš uklopiti mesec sa svoda nebesn og ili pogasiti jedan deo roja zvezdanoga, a da ne nagrdiš strojnosti i krasotu neba. Zato i ne pomišljaj da kažeš: vaznesenje Gospoda nije bilo potrebno! Kad su i neki Jevreji, pored sve svoje zlobe, morali da priznadu i da uzviknu sve dobro čini (Mk. 7, 37)! kako li tek ti, koji si kršten u Njegovo ime, treba da veruješ, da sve što je On činio, činio je dobro, smišljeno, strojno, premudro? I vaznesenje Njegovo je, dakle, isto tako dobro, smišljeno, strojno i premudro kao i Njegovo vaploćenje kao i krštenje, kao i preobraženje, ili kao vaskrsenje. Bolje je za vas da ja idem, rekao je Gospod Svojim učenicima (Jov. 16, 7). Vidiš, kako On sve ustrojava i čini što je za ljude bolje? Svaka njegova reč i svaki Njegov postupak ima za cilj naše dobro. Njegovo vaznesenje je od nedoglednog dobra za sve nas. Da nije tako, On se ne bi ni vazneo. No zadržimo se najpre na samom događaju vaznesenja onako kako ga jevanđelist Luka opisuje u dva svoja dela, u Jevanđelju i u Delima Apostolskim.

Reče Gospod Svojim učenicima: tako je pisano i tako je trebalo da Hristos postrada i da vaskrsne iz mrtvih treći dan. Ko je pisao? Pisao je Duh Sveti, od saveta Svete Trojice, a kroz proroke i tajnovidce, u zakonu Mojsijevu, i u prorocima i u psalmima. Ovim knjigama Gospod daje utoliko važnosti, ukoliko su one predskazanje onoga što se s Njim zbilo. Tamo je predskazanje, ovde ispunjenje. Tamo sen i slika, ovde život i stvarnost. Tada im otvori um da razumeju Pismo. Otvoriti um ravna se čudu vaskrsenja iz groba. Jer pod teškom koprenom greha um se ljudski nalazi kao u grobnoj tami: čita i ne razume, gleda i ne vidi, sluša i ne pojima. Ko je više gledao u slova Pisma i čitao nego jerusalimski književnici, pa ipak – ko je manje video u pročitanim slovima nego oni? Zašto i njima Gospod nije skinuo mračnu koprenu s uma, da i oni razumeju kao i apostoli? Zato što su ovi bili voljni, da im se to učini, a oni nisu. Jer dok književnici i starešine govorahu za Nj: ovaj čovek je grešan i vrebahu priliku da Ga ubiju, dotle apostoli govorahu: Gospode! Kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga života (Jov. 6, 68). Samo voljnima Bog otvara um; samo žednima On daje vodu života; i otkriva se samo onima koji Ga čežnjivo traže.

Tako je pisano i tako je trebalo. Da su to pisali obični ljudi po svome ljudskome razumu, ne bi se Sin Božji pozivao na njihovo pisanje niti bi se žurio da ga ispuni. Ali proročko pisanje jeste pisanje Duha Božjega, i Bog, dosledan Sebi i Svojim obećanjima, poslao je sina Svog jedinorodnog, da ta napisana obećanja i ispuni. Tako je trebalo, govori Onaj koji vidi sav stvoreni svet s kraja u kraj, kao što čovek gleda list ispisane hartije pred sobom. Pa kad Vidoviti veli, da je tako trebalo, nisu li smešni slepci, kad govore, da tako nije trebalo? Trebalo je, da gospod Isus u vremenu postrada, da bi se mi u večnosti radovali. I trebao je da vaskrsne, da bi i mi kroz Njega vaskrsli u život večni.

I da se propoveda pokajanje u ime njegovo i oproštenje greha po svima narodima 1 počevši od Jerusalima. Da nije Gospod Isus postradao i umro zbog naših greha, ko bi od nas znao, da je greh tako preužasan otrov? I da nije vaskrsao, ko bi od nas, saznavši za užas greha, imao nade? Onda ne bi bilo ni pokajanje korisno niti oproštenje moguće. Jer pokajanje odgovara stradanju za greh, a oproštenje vaskrsenju po sili božanskoj. Pokajanjem stari čovek, okuženi grehom, leže u grob, a oproštenjem rađa se novi čovek u novi život. Evo predivne blagovesti svima narodima na zemlji, počevši od Jerusalima! Ono što je sluga Svevišnjega, arhangel Gavril, izgovorio Presvetoj Devi proročkim rečima: on će spasti ljude svoje od greha njihovih, to sada potvrđuje sam Gospodar, sa iskustvom stradalnika i sa pravom pobednika. No zašto se kaže: počevši od Jerusalima? Zato što je u Jerusalimu prineta velika žrtva za sav rod ljudski, i što je tu zasijala iz groba svetlost vaskrsenja. U tajanstvenom smislu pak, ako Jerusalim predstavlja um u čoveku – jasno je da od uma treba da počne pokajanje, smirenje i skrušenost, pa da se odatle rasprostre na celog unutrašnjeg čoveka. Gordost uma nizvrgla je Satanu u ad: gordost uma odvojila je Adama i Evu od Boga; gordost uma pokrenula je fariseje i književnike na ubistvo Gospoda. Gordost uma glavni je crvinjak greha i do dana današnjega. Čiji um ne klekne pred Hristom, toga ni kolena neće kleknuti. Ko je otpočeo smirivati svoj um pokajanjem, taj je otpočeo lečiti svoju glavnu ranu.

A vi ste svedoci ovome. Čega svedoci? Svedoci stradanja Gospoda, svedoci Njegovog slavnog vaskrsenja, svedoci potrebe pokajanja, svedoci istine oproštenja grehova. I apostolu Pavlu, kad ga je obratio od gonitelja u apostola Svoga, Gospod je rekao: jer ti se zato javih da te učinim slugom i svedokom ovome što si video (Dela Ap. 26, 16). A apostol Petar, u prvoj svojoj besedi narodu po silasku Svetoga Duha veli: ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svi svedoci (2, 32). Još i apostol Jovan govori: što čusmo što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše – to javljamo vama (I Jov. 1, 1-3). Apostoli su, dakle, bili lični svedoci živonosne propovedi Hristove, Njegovih čudesa i svih događaja života Njegovog na zemlji, na čemu je zasnovano naše spasenje. Oni su bili slušaoci, gledaoci i saučesnici Istine. Oni su prvi ukrcani u brod spasenja od potopa grehovnoga, da bi produžili druge ukrcavati i spasavati. Njihov um bio je ukroćen od gordosti i njihovo srce očišćeno od strasti. To im je i sam gospod posvedočio : vi ste već očišćeni rečju, koju vam govorih (Jov. 15, 3). Ne samo, dakle, da su oni bili svedoci svega spoljašnjega, što se moglo videti, čuti, razmotriti i opipati u pogledu Slova Božjega nego su bili svedoci i unutrašnjeg preporođaja i obnovljenja čoveka pokajanjem a kroz očišćenje greha. Jevanđelje se zbilo ne samo na njihove oči i uši nego i unutra u srcu i umu njihovom. Čitava revolucija srca i uma odigrala se u njima za tri godine njihovog učeništva u Hrista. Ta revolucija sastojala se u mučnom umiranju staroga čoveka u njima i još mučnijem rađanju novoga. Koliko je samrtnih muka podnela duša njihova dokle oni najzad, obasjani svetlošću i preporođeni, nisu mogli uzviknuti; mi znamo da pređosmo iz smrti u život (Jov. 3, 14)? Koliko vremena, koliko truda, sumnje, straha, agonije, lutanja, razmatranja i ispitivanja – dokle oni nisu postali istinski i verni svedoci kako telesnog stradanja, smrti i vaskrsenja Gospoda Isusa tako i svoga sopstvenog duševnog stradanja, smrti i vaskrsenja!

No ipak u to vreme apostoli još nisu bili potpuno duhovno očvrsli i omužali. Zato ih Gospod nastavlja i rukovodi kao decu, hrabreći ih pri rastanku: neću vas ostaviti sirotne (Jov. 14, 18). Zato se i bavi s njima još četrdeset dana posle Svoga vaskrsenja, pokazujući sebe živa mnogim i istinitim čudima i govoreći o carstvu Božijem i zato im, najzad, obećava poslati Duha Svetoga, silu s visine.

I izvede ih na polje do Vitanije, i podignuvši ruke svoje blagoslovi ih. I kad ih blagosiljaše, odstupi od njih, i uznošaše se na nebo. Kako veličanstven i dirljiv rastanak sa zemljom! Tamo na ivici Gore Jeleonske, na dogledu humke, ispod koje je umrli Lazar ponovo se digao u ovaj vremeni život, uzdigao se vaskrsli Gospod u nedogledne visine večnoga života. Uzdigao se ne do zvezda nego iznad zvezda; uzdigao se ne do angela nego iznad angela, i ne do najviših sila nebesnih nego iznad ovih, iznad svih besmrtnih vojski nebesnih, iznad svih rajskih obitališta angelskih i pravedničkih, daleko, daleko i za heruvimske oči, do samoga prestola Oca nebesnog, do u sami tajanstveni oltar Svete i životvorne Trojice. Mera te visine ne postoji u stvorenom svetu; možda je njoj ravna u protivnom pravcu samo dubina, u koju je gordost survala Lucifera, odstupnika od Boga; dubina, u koju je Lucifer hteo survati i rod ljudski. Gospod Isus spasao nas je od ove beskonačne propasti, i mesto dubine bezdna uzdigao nas u božanske visine neba. Uzdigao je nas, velimo, iz dva razloga: prvo, jer se On uzdigao kao telesni čovek, kao što smo i mi, i drugo, jer se uzdigao, ne Sebe radi, nego nas radi, da bi nama otvorio put primirenja s Bogom.

Uznoseći se Svojim vaskrslim telom, koje su ljudi bili umrtvili i u zemlju zarili, On je blagosiljao rukama, koje su ljudi bili klincima izranjavali. O, blagosloveni G ospode, kako je prevelika milost Tvoja! S blagoslovom je po č ela istorija Tvoga dolaska u svet, s blagoslovom se i završila. Objavljujući Tvoj dolazak u svet arhangel Gavril je pozdravio Presvetu Bogomater rečima: Raduj se, blagodatna, blagoslovena si ti među ženama! A sada, kada se Ti pozdravljaš sa onima, koji Te primiše, Ti širiš prečiste ruke Svoje i obasipaš ih blagoslovom. O, najblagosloveniji među ljudima! O, blagodatni istočniče blagoslova! Blagoslovi i nas, kao što si blagoslovio apostole Tvoje!

I kad gledahu za njim gde ide na nebo, gle, dva čoveka stadoše pred njima u belim haljinama, koji rekoše: ljudi Galilejci! što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći kao što videste da ide na nebo. Dva čoveka u belim haljinama jesu dva angela Božja. Nevidljive vojske angela pratile su svoga Gospodara sa zemlje na nebo, kao što su Ga negde dopratile s neba na zem lj u pri Njegovom začeću u Nazaretu i rođenju u Vitlejemu. Dvojica od njih pri vaznesenju Gospoda učinili su sebe vidljivim za oči ljudske, po promislu Božjem, radi jedne isporuke učenicima. Ta isporuka bila je neophodna za one, koji su se mogli osećati ostavljenim i osamljenim po odlasku Spasitelja. Ovaj Isus koji se od vas uze na nebo tako će doći. To je isporuka Hristova preko ove dvojice angela. Vidite li, koliko je čovekoljublje Gospoda? Čak i u vreme Svoga uznošenja na nebo, ka prestolu slave Trojedinog Boga, On ne misli o Sebi, ni o Svojoj slavi posle poniženja, niti o Svome odmoru posle trudnoga dela na zemlji, nego misli o Svojima, koji ostaju iza Njega na zemlji. I ako ih je On lično dovoljno bio i usavetovao i ukrepio, ipak On im šalje angele Svoje, da ih još više ukrepi o obraduje. I ako im je obećao poslati Duha Utešitelja; i ako im je On lično rekao: neću vas ostaviti sirotne, doći ću k vama – ipak On čini i nešto više, što im nije obećao: On im pokazuje angele nebesne, kao vesnike i sluge Svoje, jedno da ih time uveri o moći Svojoj, a drugo da im i kroz angelska usta ponovi obećanje, da će On opet k njima doći. On sve, sve čini, samo da odbije od njih strah i tugu, i da ih obogati hrabrošću i radošću.

I oni mu se pokloniše, i vratiše se u Jerusalim s velikom radošću. Pokloniše se svesilnom Gospodu i dušom i telom, u znak poštovanja i poslušnosti. Taj poklon njihov znači: neka bude volja Tvoja, svesilni Gospode! I vratiše se s gore Jeleonske u Jerusalim, kako im je i naređeno. Ne vratiše se s tugom no s velikom radošću . Bili bi tužni, da se G ospod na drugi način rastao sa njima. No Njegov rastanak sa njima bio je novim i veličanstvenim otkrovenjem za njih. On nije iščezao od njih ma kako i neznano kuda, no u slavi i sili uzdigao se n a nebo. Time su se očigledno obistinile proročke reči Njegove o ovom događaju, kao što su se pre toga obistinile i one o Njegovom stradanju i vaskrsenju. I um učenika time se otvorio, da razumeju ono što je On rekao: niko se ne pope na nebo osim koji siđe s neba, sin čovečji (Jov. 3, 13); i još ono što je u vidu pitanja rekao učenicima (kad su se ovi sablažnjavali od Njegovih reči o hlebu koji siđe s neba); a ako ugledate S ina čovečijeg da odlazi gore gde je pre bio (6, 62)? i još ono: iziđoh od Oca i dođoh na svet; i opet ostavljam svet i idem k O cu (16, 28). Tama od neznanja uliva u dušu ljudsku strah i nedoumicu, a svetlost od poznanja istine uleva radost i stvara snagu i pouzdanje. U strahu i nedoumici bili su učenici, kad im je Gospod govorio o Svojoj smrti i vaskrsenju. No kad su ga videli vaskrsla i živa, obradovaše se. U strahu i nedoumici morali su opet biti učenici, kad im je Gospod govorio o Svom vaznesenju na nebo i rastanku sa njima. No kad s e i to na njihove oči dogodilo, kako je prorečeno, oni se ispuniše velikom radošću. Strah je razbijen, sumnja iščezla, nedoumica odletela, a mesto svega toga izvesnost, prekrasna sunčana izvesnost, i od izvesnosti snaga i radost. Sad su oni pouzdano znali, da je njihov Gospod i Učitelj s neba sišao, jer se na nebo i uzneo; i da je od Oca poslat, jer se k Ocu vratio; i da je svemoćan na nebu kao što je bio i na zemlji, jer Ga angeli prate i Njegovu volju ispunjuju. S tim pouzdanim znanjem vezana je bila sada i pouzdana vera, da će On opet doći, i to ne ma kako nego u sili i slavi, kao što im je On više puta govorio, i kao što su angeli Njegovo obećanje ponovili. Njima, dakle, sada ništa nije ostajalo nego da u svemu revnosno izvrše Njegove zapovesti. On im je zapovedio da sede u Jerusalimu i čekaju silu s visine. S velikom i potpuno opravdanom radošću, i sa isto tako velikom verom, da će ta sila s visine doći na njih, oni se vratiše u Jerusalim.

I bijahu jednako u crkvi hvaleći i blagosiljajući Boga. To jest neprestano su hodili u hram jerusalimski, i tu su hvalili i blagosiljali Boga. Na drugom mestu opet kaže se: svi jednodušno bijahu jednako na molitvi (Dela Ap. 1, 14). Posle svega što su videli i saznali, oni nisu mogli više odvojiti uma i srca svoga od Gospoda, koji se udaljio bio ispred njihovih očiju, ali koji je zato ostao još dublje usađen u duše njihove. Sa silom i slavom On je obitavao u dušama njihovim, i oni su likujući hvalili i blagosiljali Boga. I tako, On se brže vratio k njima nego što su oni očekivali. Nije se vratio, da ga oči vide, nego se vratio uselivši se u duše njihove. No nije sam On bio useljen u duše njihove nego zajedno sa Ocem. Jer je Gospod rekao za onoga ko ima ljubav k Njemu: ja i Otac k njemu ćemo doći, i u nj ega ćemo se nastaniti (Jov. 14, 23). Trebalo je samo još da i Duh Sveti siđe i nastani se u njima, pa da oni budu savršeni ljudi, u kojima je obnovljen obraz i podobije t rojedinog Boga. Na to su oni imali da čekaju u Jerusalimu. I sačekali su, i dočekali su. I na deset dana docnije sišao je Duh Sveti, sila s visine , na tu prvu crkvu Hristovu, da se nikad ne odvoji od Crkve Hristove uopšte do dana današnjega i do kraja vremena.

Hvalimo i mi i blagosiljajmo Gospoda, koji nam je vaznesenjem Svojim otvorio um, da vidimo put i cilj našega života. Hvalimo i blagosiljajmo Oca, koji na našu ljubav prema Sinu odgovara Svojom ljubavlju, i useljava se zajedno sa Sinom, u svakog onog koji drži i ispoveda zapovesti Gospodnje. I držimo u umu našem neprestano Oca i Sina, hvaleći ih i blagosiljajući – kao apostoli negde u gradu jerusalimskom – čekajući, da i na nas siđe sila s visine, Duh Utešitelj, koji još pri krštenju na svakog od nas silazi, no koji se zbog greha naših od nas udaljava. Da bi se i u nama tako obnovio ceo prvobitni nebesni čovek. Da bi se tako i mi, kao apostoli, udostojili, da nas blagoslovi proslavljeni i vazneseni Gospod naš Isus Hristos, kome neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

. . .

Ostavite komentar

Ostavite komentar