Velibor Mihić Srpski

 

 

Čitam za vas… na Internetu … aramejski jezik

Aramejski jezik… jezik iz davnina

Pomolite se jezikom Isusa Hrista!

 

Pronašao sam na Internetu zanimljive tekstove o aramejskom jeziku, davnom-pradavnom, ali, njegovi odjeci – dopiru i do današnjih dana! Ovim jezikom, govorio je i Isus Hristos! Kasnije, u tekstu, daćemo sajtove na kojima možete i čuti reči ovog jezika, čak i molitvu, npr., Očenaš, to jest, Oče Naš… Onako kako ga je mogao izgovarati i sam Isus Hristos…

Slovo o aramejskom jeziku

Iz prvog izvora…

Aramejski jezik pripada grupi semitskih jezika koji su govorili (da li ste zamislili koliko je, to, vremena?!) Aramejci, već u 12. veku pre Hrista! Danas se, međutim, smatra ugroženim jezikom. Govori se u nekim krajevima Bliskog istoka, uglavnom među starijim ljudima. Istorija aramejskog je duga oko 3.000 godina i pada u  vreme stvaranja Novog i Starog zaveta (Talmud, Zohar) i svetih rukopisa u biblijskim krajevima na Bliskom istoku. Jezik je bitan pri arheološkim iskopavanjima na Bliskom istoku.

Dakle, aramejski jezik je bio jezik i samog Isusa Hrista.

Aramejski (imperijalni aramejski, biblijski aramejski) je najrasprostranjeniji semitski jezik u vreme Novoasirskog carstva. Govorio se na područjima današnjih država: Irak, Jordan, Sirija, Izrael, Turska, Iran i Liban. Aramejski jezik: ארמית – Arāmît – ܐܪܡܝܐ – Ārāmāyâ.

Evo, za ilustraciju, 12 primera, napisanih fonetski, to jest, reči u obliku u kom se izgovaraju: jade – mama; baba – tata; aba – otac; kačke – devojke; bejto – kuća; ono – ja; zano – idemo; šlomo – pozdrav, dobar dan; taudi – hvala; hanije – prijatno, dobar apetit; hubo – ljubav, živeli; lahmo – hleb.

Ako bismo ga određivali po sličnosti, aramejski jezik je najsličniji arapskom. Napisano je kako se izgovara jer aramejsko pismo je slično arapskom pismu i piše se s desna na levo.

Ne postoji škola u kojoj se taj jezik može naučiti – da se čita i piše – ali aramejski sveštenici često organizuju sastanke u svojim crkvama i podučavaju mlade o jeziku i kulturi svog naroda. Budući da Aramejci brakove uglavnom sklapaju međusobno, to jest, sasvim retko za muža ili ženu uzimaju iz drugog naroda, jezik se, jedino u takvim uslovima, prenosi s generacije na generaciju. Već je napomenuto da je Isus Hristos govorio aramejski jezik, pa je sasvim prirodno da bi mnogi hrišćanin i te kako želeo da ga nauči, i sam da njim govori kao i da govore njegovi ukućani.

Pobliže o Aramejcima, na Internetu se može pročitati i ovo: Aramejci su jedan od semitskih naroda, kako je, već, napomenuto, a živeli su na velikom prostoru nekadašnje Mesopotamije – kolevki, slobodno se može reći, svetske civilizacije – i, na prostoru, već pomenutih, današnjih država. Kroz pradavnu burnu istoriju, Aramejci su više puta imali svoju državu, sve dok se, na kraju, nisu stopili s okolnim brojnijim narodima. U vizantijsko doba, još je na Bliskom istoku većinski deo naroda govorio aramejskim jezikom koji se postupno razvio u oblik koji se u nauci – lingvistici – najčešće naziva starosirijski jezik sa svoja dva različita pisma. Budući da su Aramejci po veroispovesti hrišćani (većina pripada Sirijskoj pravoslavnoj crkvi ili Asirskoj crkvi istoka), a države koje su nastale posle pada Vizantije (u utorak, 29. maja 1453. godine; ovaj događaj je označio pad Vizantijskog carstva, iako su se neke zemlje – despotovina Moreja i Trapezuntsko carstvo – održale još nekoliko godina) onda i Turskog carstva, preuzele su muslimansku veroispovest.  Aramejci su kroz istoriju bili u podređenom položaju kao izrazita manjina, tako da su neki prešli na islam, neki kao hrišćani nastavili život u svojim krajevima, a neki se odselili na Zapad. Danas Aramejaca, ili, tačnije rečeno, pripadnika ovih Crkava aramejskog jezika, ima po celom svetu, pa, delom, i u Europi, i to u Nemačkoj, Švajcarskoj i, čak, Švedskoj, i, čak, dobrim delom, u SAD.

U prevodu Olje Petronić, pronašao sam na Internetu veoma zanimljiv tekst (nažalost, ne vidi se s kog izvora je prenet, gde je, ako je, objavljen, ali, važan je tekst, sve drugo je manje važno: verujte priređivaču, prenosim ga crno-na-belo). Naslov je:

„Mrtav“ jezik i živi ljudi – Isus Hristos bi ih razumeo

Tekst:

Daleko od „civilizacije“ i pažnje sveta, u planinskim predelima Sirije, vekovima opstaje zajednica ljudi koji govore aramejski jezik (iz vremena) Isusa Hrista. Ovih dana put do Damaska traje samo 45 minuta po popravljenim putevima, što znači da putovanje od ovog – Malula – zabačenog sela do prestonice nikom više ne izgleda preteći. Ali sa stanovišta lingvistike, Malula je još uvek mesto okrenuto sebi. Ovde, u neplodnim planinama Qalamun, ljudi ne govore arapski, bar, ne među sobom. Taj jezik je lingua franca u ovom kraju sveta više od 1.000 godina, ali njihov jezik je još stariji, ide 3.000 godina u prošlost, do, oko, devetstote godine pre nove ere!

Taj jezik je aramejski, jezik kojim je govorio i Isus Hristos. Na svim drugim mestima je nestao pre mnogo vekova, ali ovde je, nekako, „tvrdoglavo“, opstao, sačuvan izolacijom i hranjen verskim ponosom i zanosom kao svojevrsnim i svetim dugovima predaka i davne istorijske prošlosti. Još, samo, u Maluli, kao „stegnutoj“ celini, koja ima, tek, oko 5.000 stanovnika, i, još, nešto malo, u dva obližnja sela-seoceta, aramejski jezik opstaje – a na ostalim mestima, u svetu je, samo, u tragovima, naznakama, odjecima, „podsećanjima“ i sl. Dakle: Malula.

„Čak i u Damasku nas ljudi čudno posmatraju i pitaju kojim jezikom govorimo“, kaže Assad Barkeel (24). Kao skoro svako ovde, Barkeel je naučio aramejski još u kolevci i, isto kao skoro svako ovde, kaže da je odlučan u nameri da ga prenese na sledeću generaciju.

Pošto se u njoj nalazi nekoliko svetih hrišćanskih mesta, uključujući Crkvu svetog Sergija iz četvrtog veka, sagrađenu u čast vojnika koje je pobio rimski imperator zbog njihove vere, Malula je dugo bila sklonište hrišćana. Oni ovde čine oko polovinu stanovništva, što je proporcionalno mnogo više od 13 %, koliko ih ima u Siriji kao celini.

Ali, čak i ako veza s Isusom Hristom nagoni neke hrišćane da strastveno čuvaju taj jezik, takve podele nema u vezi s aramejskim jezikom u Maluli. I muslimani i hrišćani ćaskaju na jeziku nerazumljivom skoro svim ostalim Sirijcima, ali i, gotovo, svakom drugom.

U onom što danas predstavljaju Sirija, Liban, Izrael, palestinske teritorije, Iran, Irak i delom Turska, aramejski je vekovima bio jezik svakodnevnog života, a cvetao je u Isusovo vreme (hebrejski je bio rezervisan za religijske obrede). Neki delovi Biblije su napisani na aramejskom jeziku, kao i delovi Kumranskih rukopisa. Kao živ govorni jezik, izgubio je primat u sedmom veku uzmičući pred drugim brojnijim „nasilnijim“ jezicima, uključujući sirijski i arapski. Potpuno je nestao – izumro – kao pisan jezik, delovi njegovog pisma potpuno su prepušteni zaboravu. Ali, iako više ne postoji kao pisan jezik, naučnici i sveštenici, ponekad,  primenjuju grub sistem transkripcije da bi preveli glasove na prepoznatljivo pismo, obično hebrejsko ili arapsko. To omogućuje služenje aramejske liturgije, na primer, u nekim sirijskim crkvama, što je vanredan civilizacijski čin vredan svake hvale i divljenja.

I tako, govorni aramejski živi u Maluli, netaknut od bezbrojnih osvajača koji su se smenjivali ali i koji nikad nisu pretili jezičkim pretapanjem u tako udaljenom mestu koje leži na 5.000 stopa nadmorske visine. Malulu je spasila visina! Vekovima njegovi stanovnici žive jednostavno, uglavnom u izdvojenosti, u „kućama“ ukopanim u strme obronke i izdržavaju se od zemlje pune izvora u podnožju. Odlazak do Damaska bio je dugo i naporno putovanje, preko zemlje koja je bila leti spržena do žutila, a zimi prekrivena debelim snegom.

Dvadeseti vek je približio prestonicu, a s njom je doneo arapski u škole. Ali, čak ni novi poslovi u Damasku, ni zahtevi modernog života nisu zatrli naviku da se kod kuće govori aramejski. Ljudi kažu da su još odlučniji u nameri da održe svoj jezik u životu.

„Kad smo videli da stranci, iz godine u godinu, dolaze, sve više i obraćaju toliko pažnje na naš jezik, mislili smo da je naš zadatak i odgovornost da naučimo još više!“, kaže, ne bez ponosa, Suleiman Wakim ( 51), vlasnik male prodavnice sendviča (sendviča nije bilo u Hristovo vreme!).

Zbog matulske legende – iz vremena Drugog svetskog rata, kad je Sirija još uvek bila francuski protektorat – neki ljudi ovde još uvek sumnjičavo gledaju na one koji dolaze u Malulu i tvrde da se dive jeziku koji je opstao. Kako priča kaže, ispostavilo se da je jedan učeni posetilac koji je iskazivao ljubav prema aramejskom bio u stvari nemački špijun. Šta je tražio, niko ne zna! Nije, valjda, da „ukrade“ i „prekrade“ istoriju! Ko zna u kakve svrhe, ciljeve, namere, bolje je ne baviti se nagađanjima koja ničem ne vode jer ničim nisu dokazana: samo slutnje, tlapnje, pretpostavke, podmetanja, rekla-kazala… u stilu „da je čorba gušća“…

Ali, poslednje godine su donele, ne samo, „sveže gomile“ naučnika i stručnjaka nego i ukus turističkih dolara, u „količini“ koja, ponekad, baš, zapanjuje.
Jedan od skorašnjih stanovnika kog opisuju s mnogo naklonosti, bio je Werner Arnold, nemački lingvist koji je zahtevao da ga zovu Abu Ibrahim (!) tokom nekoliko godina koje je proveo pokušavajući da ovlada najopskurnijim jezikom tog regiona. Neki od njegovih studenata su se naselili, tu, umesto njega, a starci, kao što je Mikhal Halal (75), kažu da još ne mogu da veruju da su stranci naučili da govore aramejski bolje nego oni.

Nasuprot ovom, u Crkvi svetog Sergija, na vrhu brda, prečasni Fayez Frejat, rumen pedesetosmogodišnji grčki katolički sveštenik, oduševljava posetioce izgovaranjem molitvi Gospodnjih na aramejskom, iako ne govori taj jezik, pošto je došao u Malulu pre, samo, nekoliko godina. (Ovaj tekst je pisan pre nekoliko godina, prim. priređ.).
Stručnjaci kažu da ukupno 18.000 Sirijaca govori aramejski  uključujući i one koji žive u obližnjim selima-zaseocima Bakha i Jubadin.
Polovina od tog broja, zbog ekonomskog razloga, napustila je sela zbog većih mogućnosti u prestonici. Većina ih se vraća u planine tokom leta, i većina, još uvek, govori aramejski s decom kod kuće, ali to odseljavanje zabrinjava neke stanovnike.

„Da sam ja ministar, doneo bih zakon po kome niko iz Malule ne može da se oženi izvan ovih sela“, kaže Frejat. „Ako ne čuju jezik kod kuće, deca će odrasti bez njega.“

Za sad su preduzete neobične mere. Siročad u mnogim slučajevima odgajaju kaluđerice koje govore aramejski. Zbog živopisnog srca sela i njegovih uskih i strmih ulica već pretrpanih kućama, od države je zatražena i dobijena dozvola za gradnju na periferiji, da bi se napravilo mesta za novovenčane parove i njihove porodice koje se proširuju.
„Svi postaju zainteresovani za očuvanje aramejskog jezika“, kaže Ali Muqdah (31). „To je, ipak, naš jezik“.

Na ovom sajtu možete čuti kako glasi OČENAŠ, molitva Oče, naš – na aramejskom jeziku! Samo kliknite, gore, na sajt ili ga „prebacite“ na GUGL (Google) – i začućete jezik star 3.000 godina – jezik kojim je govorio i Isus Hristos!

http://www.youtube.com/watch?v=L-DLxhf-XT4

Evo još jednog primera – snimka – gde možete čuti molitvu ZDRAVO, MARIJO, na aramejskom, samo kliknite na sajt ili ga prebacite na Gugl (Google)..

http://www.youtube.com/watch?v=9xul4Cr-NXM
.

Iz drugog „izvora“…

Na jednom drugom mestu, na Internetu, pronašao sam tekst i fotografije Svetlana Dingarac. To je tekst: Poslednje uporište Hristovog jezika.

Tekst, u celini, glasi:
„Drevna hrišćanska naseobina, nadomak Damaska, jedno je od malobrojnih mesta u kojima se i danas govori aramejski, maternji jezik Isusa Hrista. Očuvan kulturni identitet i bogato versko nasleđe privlače hiljade posetilaca za koje hodočašće u Malulu predstavlja svojevrsno putovanje u prošlost, gde se biblijske priče i istorijske činjenice prepliću na svakom koraku.

Bvun dbašmajo, Netkadaš šešmoh… (Oče naš, koji si na nebesima, Da se sveti ime Tvoje…)

U polutami hrama posvećenom svetom Sergeju, mlada žena je pred grupom hodočasnika polako izgovarala najvažniju hrišćansku molitvu na način kako se to činilo pre dve hiljade godina. Nerazumljive reči koje su podsećale na mešavinu hebrejskog i arapskog na neobjašnjiv način su nalazile put do srca prisutnih, proizvodeći snažne emocije. „Mnogi zaplaču kad prvi put čuju reči kojima se molio sam Isus“, potvrdio je lokalni sveštenik Taufik Eik.

Pre dva milenijuma aramejski jezik je pored hebrejskog bio lingua franca na području čitavog Bliskog istoka – kao što je, već, navedeno. U sedmom veku, po dolasku Arapa u ove prostore, biva potisnut, dok se danas njime govori svega u nekoliko mesta. Među njima je Malula, mala sirijska varoš koja slovi za jednu od najstarijih hrišćanskih naseobina na svetu. Poseta Maluli, bila je deo pratećeg programa u okviru festivala „Put svile“, koji već nekoliko godina, zaredom, organizuje Ministarstvo turizma Sirije. Po pozivu sirijske vlade, desetak predstavnika najvećih srpskih medijskih kuća i turističkih agencija, zajedno sa još dve hiljade kolega iz čitavog sveta, imalo je priliku da se upozna s bogatim kulturnim i istorijskim nasleđem ove zemlje. Po mnogima je boravak u Maluli bio jedno od najvrednijih iskustava na čitavom proputovanju…

Od Damaska do ove varošice, koja leži na 1.650 m nadmorske visine, na obodu stenovitog planinskog masiva Kalamon, trebalo nam je svega sat vremena vožnje. Ali, tako je, tek, odskora od kad je napravljen moderan asfaltni put. Vekovima unazad, zbog nepristupačnog položaja, Malula i njeni žitelji bili su u velikoj meri odsečeni od sveta i upućeni sami na sebe. Pretpostavlja se da je baš ta izolovanost bila jedan od glavnih preduslova za očuvanje aramejskog jezika. (I ovaj tekst, pisan je pre nekoliko godina, prim. priređ.).

Inače, samo mesto očarava svojim neobičnim položajem i živopisnošću. Jednostavne kuće, zbijene jedna uz drugu, stepenasto se penju uz strme litice koje sa svih strana okružuju uzanu zelenu dolinu. Nadvisuju ih kupole brojnih crkava i po koji  minaret, jer ovde hrišćani i muslimani, njih oko 4.000, žive jedni pored drugih i sporazumevaju se na istom jeziku – aramejskom. Procenjuje se da ukupno 18.000 Sirijaca govori aramejski. Najviše ih je u Maluli i još dva obližnja sela, Bakha i Jubadin. Međutim, meštani strahuju da će za nekoliko decenija jezik kojim govore iščeznuti. Konstantna prisutnost televizijskih programa na arapskom, koji se, inače, uči u školama, doveli su do tog da mlađe generacije sve manje govore aramejski, uprkos nastojanjima roditelja da u okviru porodice ovaj jezik bude u stalnoj upotrebi…

„Bojim se da će za deset do dvadeset godina aramejski biti mrtav jezik“ kaže Elspet, mlada žena koja radi kao turistički vodič u manastiru Svetog Sergeja. „Većina mojih vršnjaka se preselila u Damask, radi usavršavanja ili posla i polako zaboravlja jezik svojih predaka.“

Iako se preko leta mnogi od njih vraćaju u svoje rodno mesto, odlazak mladih generacija u velike gradove i van zemlje toliko je uzeo maha da je postao zabrinjavajući. Svesna ovih problema, sirijska vlada je nedavno pokrenula program za očuvanje aramejskog jezika od izumiranja. U Maluli je osnovan institut gde će se prvi put ovaj drevni jezik učiti iz udžbenika. Treba znati da je jedan od problema očuvanja aramejskog bio nepostojanje pisma koje je tokom vekova zaboravljeno, pa se jezik prenosio s  generacije na generaciju isključivo usmenim putem. Rešenju ovog problema, doprineo je tim nemačkih lingvista koji je izvršio transkripciju fonetskih glasova koristeći latinično pismo. Osim tog, mladim bračnim parovima se pružaju stambene olakšice kako bi ostali u Maluli, a osmišljen je i program po kom kaluđerice koje govore aramejski odgajaju siročad pri manastirima. Uz ovu podršku vlade, ljudi kažu da su još odlučniji u nameri da održe svoj jezik u životu. „Kada smo videli da stranci dolaze i poklanjaju toliko pažnje našem jeziku, mislili smo da na nama leži odgovornost da naučimo još više“, kaže Sulejman, vlasnik male prodavnice sendviča. Svi polako postaju svesni da ako aramejski izumre s ovih prostora, ne samo da će Malula izgubiti jednu od svojih najprivlačnijih karakteristika već će nepovratno nestati značajan deo kulturnog nasleđa ove zemlje, pa i čitavog čovečanstva.

Boravak u Maluli je svojevrstan susret sa počecima hrišćanstva. Na svakom koraku nalaze se verska zdanja, pravoslavna i katolička, sa sačuvanim tragovima daleke prošlosti. Istorijske činjenice, prepliću se s predanjima, mitovima i legendama. Središnji lik je sveta Tekla, sledbenica apostola Pavla, čija je sudbina utkana u temelje istorije Malule s početka prvog veka nove ere. Ona je bila kćer zapovednika rimske vojske i vaspitana je u paganskom duhu. Čuvši propovedi apostola Pavla, prelazi u hrišćanstvo protiv volje svojih roditelja i biva primorana na bekstvo. Posle mnogo muka, bežeći od rimske potere, stiže i do planine Kalamon gde joj se isprečila velika kamena gromada. Pošto se obratila Bogu, planina se otvorila pa je progonjena devojka uspela da umakne poteri. Bog joj je uslišio i drugu molitvu i podario pitku vodu pa je ona tu proživela još mnogo godina propovedajući jevanđelje i lečeći bolesne. Sveta Tekla je bila prva žena mučenica u hrišćanstvu i zbog svojih čudotvornih dela i isceljenja, stena i pećina gde je živela, smatraju se svetim mestom. Još u četvrtom veku ovde biva sagrađena crkva u kojoj se do danas čuvaju svetiteljkine mošti. Tu se i sad nalaze dva izvora pitke vode koju meštani smatraju čudotvornom i lekovitom. U jednom od njih, koje je smešteno u malom udubljenju u steni, nivo vode se nikad ne menja, ma koliku količinu zahvatili. U novije vreme izgrađen je manastirski kompleks koji se nalazi nešto niže, na samom ulazu u prolaz kojim je pobegla sveta Tekla. Stara crkva i manastir, danas su glavno mesto hodočašća pripadnika obe konfesije.

Na brdu iznad Malule, nalazi se još jedan manastir. Posvećen je svetim Sergiju i Vakhu, sirijskim velikašima koji su stradali zbog vere u Hrista u doba cara Maksimijana. Pretpostavlja se da manastir datira s početka četvrtog veka jer se u njemu nalazi jedinstven polukružan oltar paganskog tipa kakvi su zabranjeni odlukom Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. Interesantno je napomenuti da smo u manastirskoj prodavnici suvenira imali prilike da slušamo traku sa snimljenom besedom o prošlosti ovog mesta na čistom srpskom jeziku. Takođe, jedino je našoj delegaciji dozvoljeno da izbliza pogleda i snimi ostatke prvih hrišćanskih naseobina koji se nalaze u okviru manastirskog poseda, a na samom rubu litice što se nadnosi nad Malulom.

Na kraju, odlazeći iz Malule, bili smo ubeđeni u jedno: neobična lepota samog mesta, starost i duhovnost manastira, ali pre sveg  požrtvovanost u veri i očuvanju identiteta ovdašnjih ljudi, retko kog mogu ostaviti ravnodušnim. Za svaku pohvalu je i program sirijske vlade da podrži kulturno nasleđe svojih stanovnika, kojoj god konfesiji da pripadaju.

Još o jeziku kojim je govorio Isus Hristos, iz drugog „izvora“

Gospod Isus Hristos, govorio je aramejskim jezikom, kao što je, već navedeno i, čak, dat primer tog govora na video snimku. Ovde sam pronašao i još neke druge detalje. Prenosim ih u celini…
Za vreme Hristovog boravljenja i propovedanja na Zemlji, aramejski jezik je bio lingua franca celog Bliskog istoka, kao što je, već, pomenuto u prethodnom tekstu. To znači, bio je glavni jezik pomoću kog su se sporazumevali svi stanovnici ovog širokog prostora.

Aramejski jezik pripada grupi semitskih jezika kao i hebrejski, arapski… Još tačnije, pripada podgrupi severozapadnih semitskih jezika, koja je raznovrsnija od istočne i južne podgrupe. Aramejski i hebrejski jezici imaju mnogo sličnosti što se, naročito, da primetiti posle snažnog viševekovnog uticaja aramejskog na hebrejski jezik koji je jedno vreme bio živ, samo, u pisanoj formi.
Aramejski jezik je dobio naziv po starozavetnom patrijarhu Aramu, petom sinu Nojevog sina Sama (pogledati – prva knjiga Mojsijeva 10:22).

Ovo je bio jezik svih semita Bliskog istoka u periodu od 800. pre Hrista, pa do 700. posle Hrista. Dakle, skoro hiljadu godina! Najznačajniji narodi koji su ga koristili bili su: Asirci, Haldejci, Jevreji i Sirijci. Aramejski jezik se govorio na području od Egipta do Male Azije pa, čak, do dalekog Pakistana. Bio je jezik dva moćna carstva – Asirskog i Vavilonskog. Takođe, bio je služben jezik u zapadnim provincijama Persijskog carstva.

Periodizacija…

Aramejski jezik je u svom viševekovnom razvoju prošao kroz više faza:
– stari aramejski 975 – 700. pre Hrista;
– standardni aramejski 700 – 200. pre Hrista;
– srednji aramejski 200. pre Hrista – 200. posle Hrista, i
– kasno-aramejski 200. pre Hrista – 700. posle Hrista.

Ovaj jezik ima dva dijalekta:

a) zapadni dijalekt – jevrejski dijalekt i sirijsko-palestinski dijalekt;

b) istocni dijalekt – dijalekt Sirijaca, Haldejaca, Asiraca, Vavilonaca i jezik Talmuda.

Upotreba aramejskog jezika, bila je najšira za vreme Haldejskog carstva koje je postojalo od 626 – 539. pre Hrista.
Kasnije, za vreme Aleksandra Makedonskog, dolazi do prodora grčkog jezika na ove prostore, međutim, semitsko stanovnistvo nastavlja da „saobraća“ na aramejskom jeziku.
Najzad, dolazak Arapa u 7. veku, označio je početak potpunog potiskivanja aramejskog jezika iz upotrebe.

Ali, jezik nikad nije nestao već nastavlja da ga koristi hrišćansko stanovništvo u Mesopotamiji i drugim hrišćanskim oazama u velikioj islamskoj imperiji.
Najzad, pa, ovim i da zaključimo „šetnju“ po Internetu, aramejski jezik postoji i danas u više dijalekata: najviše se koriste asirski i haldejski dijalekt. Liturgijski je jezik nekih pravoslavnih Crkava…

Pozdrav od Velibora, baštovana…

. . .