Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Du­šan Ar­se­no­vić

 

DOK KU­CA

 

Vra­ta rad­nje se otva­ra­ju uz ogla­ša­va­nje zvo­na.

Sta­rac skre­će svoj blag po­gled sa ra­da i gle­da kroz mu­šte­ri­ju.

– Po­ma­že Bog!

– Bog ti po­mo­gao!

– Je­ste li…?

– Iz­vo­li.

U iz­bo­ra­noj ša­ci po­ja­vi se okru­gli pri­ve­zak na sre­br­nom lan­či­ću i sta­rac ga po­lo­ži na mu­šte­ri­jin be­li dlan.

– Ko­li­ko sam du­žan?

Nehajnim po­kre­tom ka­ži­pr­sta, uz sko­ro ne­čuj­no „klik“, on ot­kri unu­tra­šnjost pri­ve­ska – sat. Na li­cu za­i­gra grč.

– Ali… on i da­lje ne ra­di!

– On ra­di sa­vr­še­no, kao što je na­pra­vljen i na­vi­jen. Ta­ko­re­ći, kao sat.

– Ma vi­dim da ra­di, ali žu­ri!

– Ne žu­ri, ne­go me­ri svo­je vre­me.

– O, sve­zna­ju­ći, di­vim se tvo­joj mu­dro­sti, ali i ja žu­rim! Sa­mo mi re­ci, mo­že li se po­pra­vi­ti ili ne?

– Ne­ma šta da se po­pra­vi!

– Po­bo­gu, pa znaš na šta mi­slim! Mo­že li se sre­di­ti ta­ko da ide u ko­rak sa dru­gi­ma?

– Ne mo­že. Ta­kav je ka­kav je. Mo­gao bi da is­pra­ti ve­ći­nu je­di­no ka­da bi se po­kva­rio, ali bi u tom slu­ča­ju br­zo i pre­stao da ra­di.

– Bio bi is­pra­van kad bi se po­kva­rio? Sa­mo ja mo­gu da do­bi­jem ta­kav po­klon.

– Ima vas još…

– To tre­ba da mi bu­de za ute­hu? Zna­či, mo­ra­ću da ga ras­to­pim.

– Ne!

– Za­što ne? Bes­ko­ri­stan je.

– Do­bio si sa­mo je­dan. Mo­žda ne­ćeš do­bi­ti dru­gi.

Usne ustu­pi­še me­sto po­gle­di­ma. Čuo se sa­mo ri­tam zid­nih ča­sov­ni­ka i nji­ho­vih kla­ta­na.

– Pa šta da ra­dim s njim?

– Pra­ti ga, dok ku­ca. Na­đi lju­de sa slič­ni­ma i uvi­de­ćeš da je is­pra­van.

– Ali..

– Tač­nost sa­ta ne za­vi­si od vre­me­na, već od dru­štva u kom se ono me­ri. Pro­na­đi dru­štvo za ko­je si na­pra­vljen i na­vi­jen.

Mu­šte­ri­ja za­tvo­ri pe­sni­cu i sat sa njom. Za­tim ga spu­sti u le­vi džep svo­je ko­šu­lje.

– Za­pam­ti. Dok ku­ca.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: