Duhovnost

Duhovna prelest – zabluda i uticaj podnebeskog sveta i lažna vizija onostranog

Sveti Ignjatije Brjančaninov

.

DUHOVNA PRELEST

.

# Prelest je strasno ili pristrasno skretanje duše ka laži na osnovu gordosti. 1. 153

# Prepodobni Grigorije Sinait kaže: «Uopšte, jedan je uzrok prelesti – gordost». U ljudskoj gordosti, koja predstavlja samoobmanu, đavo sebi nalazi udobno pristanište i pridodaje svoju obmanu ljudskoj samoobmani. Svaki čovek je više ili manje sklon prelesti, jer «i najčistija ljudska priroda ima u sebi nešto gordeljivo» (prepodobni Makarije Veliki). 1. 222

# Ako… bilo ko, pokretan, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, gordom usrdnošću, traži da pre vremena dobije duhovnu sladost, ili molitveno dejstvo srca, ili bilo koji drugi duhovni dar koji dolikuje obnovljenoj prirodi – on neminovno pada u prelest, ma kojim oblikom molitve da se bavi, psalmopojanjem ili molitvom Isusovom. 6. 249

# Prelest je povreda ljudske prirode lažju. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, proizvedeno padom naših praotaca. Svi smo mi – u prelesti. Svest o tome predstavlja najpouzdaniju zaštitu od prelesti. Najveća prelest je – smatrati sebe slobodnim od prelesti. Svi smo mi obmanuti, zavedeni, svi se nalazimo u lažnom stanju, potrebno nam je oslobađanje istinom. Istina je Gospod naš Isus Hristos (Jn. 8,32; 14,6). Uđimo u tu Istinu verom u Nju; molitvom zavapimo ka Njoj i Ona će nas izvući iz provalije samoobmane i demonskih laži.

…Kao sredstvo pogubljenja ljudskog roda pali anđeo je upotrebio laž (Post. 3,13). Iz istog razloga Gospod je đavola nazvao laža i otac laži i čovekoubica od početka (Jn. 8,44). Pojam laži Gospod je tesno povezivao sa pojmom čovekoubistva, jer je poslednje neminovna posledica prvog. Rečima od početka ukazuje se na to da je laž đavolu od početka poslužila kao oruđe za čovekoubistvo i stalno mu služi kao oruđe za pogubljivanje ljudi. Početak zla je – lažna misao! Izvor samoobmane i demonske prelesti je – lažna misao! Pomoću laži đavo je večnom smrću porazio ljudski rod u samom njegovom korenu – u praroditeljima njegovim. Naši praoci su se prelestili, to jest laž su priznali za istinu i prihvativši je pod maskom istine neisceljivo su se povredili smrtonosnim grehom, što je posvedočila i naša pramajka. Zmija me prelesti – rekla je ona – i jedoh (Post. 3,13).

Od tog vremena naša priroda, zaražena otrovom zla, voljno ili nevoljno stremi ka zlu, koje se izopačenoj volji, izopačenom umu i izopačenom osećanju srca predstavlja kao dobro i naslada. Dobrovoljno stoga što u nama još postoji ostatak slobode u izboru dobra i zla. Nevoljno stoga što taj ostatak slobode ne deluje kao potpuna sloboda; on deluje pod neuklonjivim uticajem povređenosti grehom. Mi se rađamo takvi; ne možemo da ne budemo takvi, i zato se svi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoobmane i demonske prelesti. Iz takvog pogleda na stanje ljudi u odnosu prema dobru i zlu, na stanje koje je nužno svojstveno svakom čoveku, proističe sledeće određenje prelesti, koje je objašnjava na sasvim zadovoljavajući način: prelest je usvajanje laži od strane čoveka i prihvatanje laži kao istine. Prelest deluje pre svega na način razmišljanja; kad bude prihvaćena i kada iskrivi način razmišljanja, ona se odmah predaje srcu i izopačuje osećanja srca; pošto je ovladala čovekovim osećanjima ona se razliva na celokupno njegovo delovanje, truje i samo telo njegovo, koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dušom. Stanje prelesti je stanje pogibelji i večne smrti.

Od vremena čovekovog pada đavo je dobio stalno slobodan pristup k njemu. Đavo ima pravo na taj pristup: kroz pokoravanje njemu, čovek se dobrovoljno potčinio njegovoj vlasti, odbacivši pokornost Bogu. Bog je iskupio čoveka. Iskupljenom čoveku ostavljena je sloboda da se pokorava ili Bogu, ili đavolu, a da bi ta sloboda mogla neprinuđeno da se pokaže, đavolu je ostavljen pristup čoveku. Sasvim je prirodno što se đavo svim silama trudi da čoveka zadrži u ranijem odnosu prema sebi, ili čak da ga dovede u veću potčinjenost. Radi toga on upotrebljava svoje staro i svagdašnje oružje – laž. On se trudi da nas prevari i zavara, oslanjajući se na naše stanje samoobmane; on pokreće strasti, te naše bolesne sklonosti; njihove pogubne zahteve on oblači u privid dobra, trudeći se da nas nagovori da im udovoljimo. Onaj ko je veran Reči Božijoj, ne dozvoljava sebi da udovolji tim zahtevima, nego ih obuzdava, odbijajući napade đavolje (Jak. 4,7); delujući pod rukovodstvom Jevanđelja protiv sopstvene samoobmane, kroteći strasti i time malo-pomalo uništavajući uticaj palih duhova na sebe, on malo pomalo izlazi iz stanja prelesti u oblast istine i slobode (Jn. 8,32), čiju punoću pruža donosi osenjenost Božanskom blagodaću. Onaj ko je neveran učenju Hristovom, ko sledi svoju volju i razum potčinjavajući se đavolu, iz stanja samoobmane prelazi u stanje demonske prelesti, gubi ostatak svoje slobode i potpuno se potčinjava đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelesti biva veoma raznoliko, u skladu sa strašću kojom je čovek zaveden i kojoj je potčinjen. Ali svi koji su pali u demonsku prelest, to jest koji su kroz razvitak samoobmane stupili u opštenje sa đavolom i u potčinjenost njemu – nalaze se u prelesti, hramovi su i oruđa demona, žrtve večne smrti i života u adskim tamnicama.

Svi oblici demonske prelesti kojima se podvrgava podvižnik molitve, poniču iz toga što u temelj molitve nije položeno pokajanje, što pokajanje nije postalo izvor, duša i cilj molitve. «Ako neko – veli prepodobni Grigorije Sinait – sa samouverenošću zasnovanoj na umišljenosti mašta da dostigne uzvišena molitvena stanja, i ako je stekao revnost ne istinsku nego satansku, njega đavo lako obavija svojim mrežama kao svoga služitelja». Svako ko se trudi da uđe na svadbu Sina Božijeg a nema čiste i svetle haljine, koje se dobijaju pokajanjem, nego ide pravo u svojoj odeći, u svome starom stanju grešnosti i samoobmane, izbacuje se napolje, u tamu najcrnju – u demonsku prelest.

…Najopasniji nepravilni oblik molitve sastoji se u tome da onaj ko se moli počinje silom svoje uobrazilje da proizvodi maštanja ili slike, pozajmljujući ih tobože iz Svetog Pisma, a zapravo iz sopstvenog stanja, iz svoga pada, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane – tim slikama on obmanjuje sebe i ugađa svojoj umišljenosti, svojoj sujeti, svojoj gordosti. Očigledno je da ništa od onoga što proizvodi mašta naše pale prirode, izopačene padom, u stvarnosti ne postoji, nego predstavlja izmišljotinu i laž, koji su toliko svojstveni palom anđelu i koje on toliko ljubi. Maštatelj od prvog koraka na molitvenom putu izlazi iz oblasti istine i stupa u oblast laži, u oblast satane, dobrovoljno se potčinjava sataninom uticaju. Sveti Simeon Novi Bogoslov na sledeći način opisuje molitvu jednog maštatelja: «On podiže ka nebu ruke, oči i um, zamišljajući Božanska savetovanja, nebeska blaga, činove svetih Anđela, obitavališta svetih, kraće rečeno – u svojoj uobrazilji sabira sve ono što je čuo u Božanskom Pismu, razmatra to za vreme molitve, gleda ka nebu, time podstičući u svojoj duši Božanstvenu želju i ljubav, a ponekad čak i suze proliva i plače. Na taj način, njegovo srce se malo-pomalo gordi, ne shvatajući to umom. On misli da je to što se u njemu događa plod Božanske blagodati, radi njegove utehe, pa moli Boga da ga udostoji svagdašnjeg prebiva u tom delanju. U pitanju je obeležje prelesti. Takav čovek, čak i ako bude molitveno tihovao savršenim bezmolvstvijem, ne može da se ne podvrgne umnom poremećaju i silasku s uma. Čak i ukoliko mu se to ne dogodi, on ipak nikada ne može da dostigne duhovni razum, dobrodetelji ili bestrašće. Tako su se prelestili oni koji su ovim telesnim očima videli svetlost i sijanje, osetili blagouhanije svojim čulom mirisa, čuli glasove svojim ušima. Jedni od njih su se demonizovali, pa su povređenog uma lutali od mesta do mesta. Drugi su primali demona koji se preobrazio u Anđela svetlosti, prelestili su se i ostali nepopravljivi do kraja, ne primajući savet nikoga od bratije. Neki su, podučavani od đavola, izvršili samoubistvo: pali su u provalije ili se utopili. I ko može da nabroji sve različite i neopisive đavolje obmane, kojima on vara ljude? Uostalom, iz ovoga što smo rekli, svaki razuman čovek može da shvati kolika je šteta od takvog načina molitve. Ako pak neko od onih koji ga upotrebljavaju ne pretrpi nijednu od gore pomenutih nesreća – jer živi sa braćom, a tim nesrećama su izloženi pre svega oni koji žive usamljeno, to jest otšelnici – ipak, uzalud će provesti svoj život».

Svi sveti oci, koji su opisali podvig umne molitve, brane ne samo da se proizvode takva samovoljna maštanja, nego i da se voljom i pristajanjem poklanja pažnja mašti i priviđenjima, koji mogu da se pojave neočekivano, nezavisno od naše volje. To se i događa na molitvenom podvigu, naročito u bezmolviju. «Nikako ne primaj – kaže prepodobni Grigorije Sinait – ako vidiš nešto čulnim očima ili umom, u tebi ili izvan tebe, bio to lik Hrista, ili Anđela, ili kakvog svetitelja, ili ako ti se pojavi svetlost… Budi pažljiv i oprezan! Ne dozvoli sebi da veruješ bilo čemu, nemoj da izraziš saosećanje ili pristajanje, ne žuri da ukažeš poverenje pojavi, makar ona bila istinita i dobra; ostani prema njoj hladan i uzdržan, stalno čuvajući svoj um bez slika, da ne proizvodi nikakvu predstavu, niti da bude pod utiskom bilo kakve predstave. Kada neko nešto vidi, u mislima ili čulno, makar to bilo i od Boga, pa požuri da primi, lako pada u prelest, ili u krajnjoj liniji pokazuje svoju sklonost i spremnost da padne u prelest, kao onaj ko viđenja prima brzo i lakomisleno. Početnik svu pažnju treba da obraća samo na dejstvo srca, i da samo to dejstvo smatra za nelažno, a drugo da ne prima do vremena kada stupi u bestrašće. Bog se ne gnevi na onoga ko, čuvajući se prelesti, veoma brižno pazi na sebe, čak i ako ne prima nešto poslano od Boga, ne razmotrivši poslano sa svom potrebnom pažnjom; naprotiv, Bog će takvoga da pohvali zbog njegove blagorazumnosti». 1. 228-234

# Baš kao što nepravilno dejstvo uma vodi u samoobmanu i prelest, tako u njih vodi i nepravilno dejstvo srca. Želja i stremljenje da se imaju duhovna viđenja umom koji nije očišćen od strasti, koji nije obnovljen i presazdan desnicom Duha Svetoga, ispunjeni su nerazumnom gordošću: istom takvom gordošću i nerazumnošću ispunjeni su i želja i stremljenje srca da se naslađuje svetim osećanjima u vreme kada još uopšte nije sposobno za takve naslade. Kao što nečisti um, želeći da ima Božanska viđenja, a nemajući mogućnosti za to, počne iz sebe da proizvodi viđenja, ili obmanjuje i vara sebe, tako i srce, koje se trudi da okusi Božansku sladost i druga Božanska osećanja i, ne nalazeći ih u sebi, proizvodi ih iz sebe, pa se njima obmanjuje i pogubljuje, ulazeći u oblast laži i opštenje sa demonima, potčinjavajući se njihovom uticaju i pokoravajući se njihovoj vlasti.

Samo jedno osećanje, od svih osećanja srca u njegovom palom stanju, može da bude upotrebljeno u nevidljivom Bogosluženju: tugovanje zbog grehova, zbog grehovnosti, zbog pada, zbog svoje pogibelji, koje se naziva plačem, pokajanjem i skrušenošću duha. 1. 243

. . .

(Одломак из књиге: Свети Игњатије Брјанчанинов, „ЕНЦИКЛОПЕДИЈА православног духовног живота“, прво издање Београд 2005, превео и приредио Младен Станковић. Више о књизи погледајте на: http://predanje-ms.blogspot.com/search/label/%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%91%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2).

Ostavite komentar

Ostavite komentar