Život

Jednom kada se preselimo sa Kanarevog brda

So­nja Ar­sić Vu­ko­ma­no­vić

 

Jed­nom kad se pre­se­li­mo sa Ka­na­re­vog br­da

.

Jed­nom kad se pre­se­li­mo sa Ka­na­re­vog br­da i kad poč­ne­mo da ži­vi­mo u nor­mal­noj zgra­di sa lif­tom, jed­na ma­la ča­ro­li­ja u ži­vo­tu na­šeg sta­ri­jeg si­na će sa­svim iš­če­znu­ti. Lif­to­vi vi­še ne­će bi­ti eg­zo­ti­ka. Lif­to­vi će po­sta­ti re­al­nost i pro­vod u nji­ma ne­će vi­še bi­ti ta­ko iz­u­ze­tan. Ne­će­mo vi­še go­vo­ri­ti: „Ako nas bu­deš slu­šao, ići će­mo lif­tom.“ Ne­će­mo vi­še uz­vi­ki­va­ti: „Vi­i­i­i­ii!“ i „Po­le­će­mo!“ kad lift kre­ne.

Naš sta­ri­ji sin vi­še ne­će us­pa­ni­če­no tr­ča­ti do lif­ta sa­mo da bi pre nas pri­ti­snuo dug­me. Lift će­mo ko­ri­sti­ti, ali ni­kad nas vi­še vo­žnja lif­tom ne­će vo­di­ti do Mar­sa i Me­se­ca. Jed­nom kad se pre­se­li­mo, jed­na ča­ro­li­ja će se uga­si­ti. Ča­ro­li­je će se vre­me­nom ga­si­ti sve vi­še za­to što sta­ri­ji sin od­ra­sta i ne­će to vi­še ima­ti ve­ze sa­mo sa sta­nom na Ka­na­re­vom br­du i sa lif­tom.

Jed­nom kad se pre­se­li­mo u zgra­du sa lif­tom, tru­di­će­mo se da naš sta­ri­ji sin i da­lje osta­ne ube­đe­nja da nas po­kret­ne ste­pe­ni­ce od­vo­ze na da­lek put. Tru­di­će­mo se da u po­kret­ne ste­pe­ni­ce ne pre­sta­ne naš sta­ri­ji sin da ve­ru­je. Us­pe­će nam to, na­dam se, jer se ni­kad ne­će­mo pre­se­li­ti u zgra­du sa po­kret­nim ste­pe­ni­ca­ma.

Le­po je kad se ve­ru­je u ča­ro­li­je. U taj ča­rob­ni lift smo ne­ka­ko ve­ro­va­li sa njim i mi.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.

Ostavite komentar

Ostavite komentar