Velibor Mihić
Molitva i slatko Pravoslavlje
Molite se, Srbi!
Prvi put sam shvatio molitvu kad sam imao pet godina, kad smo se kao izbeglice iz Hercegovine, 1941, našli u Beogradu, u Ulici Admirala Geprata, tad u broju 97 (sad je numeracija drukčija), u dvorišnoj zgradi visoko preko bezbroj stepenica i s bezbroj stanara i, to: ja, majka, brat, tetka (po ocu) i njeno troje dece (sve troje starije od nas).
„Moli se, Bobo!“
Tetka Ljubica me je često vodila u Vaznesensku crkvu. „Moli se, Bobo. Ovako…“ I dobra žena mi je pokazivala kako se moli, koje se reči izgovaraju. I ja sam se molio. Tako i uveče, pred spavanje, učila me je…
Da, dete, čovek, starac, treba da se moli čitavog života…
Nije bilo nijednog doba u čovekovom trajanju da verujući ljudi nisu znali za molitvu. Kažem verujući jer ne veruju svi kao ja…
Imao sam dobrog druga, učenog, načitanog, velikog kozera, bogatog iskustva, obdarenog, taj je video i sveta i ljudi jer je, po prirodi svog posla, mogao da besplatno leti putničkim avionom – u pilotskoj kabini – takav posao mu je bio da je sve vazduhoplovce poznavao, ma nije bilo aerodroma u svetu gde nije sleteo… Da, u svem smo se slagali, ali, u pogledu vere, nismo: ja sam bio vernik, a on ne…
„Ja ti se čudim!“…
Ne mogu, iz razumljivih razloga, s obzirom na pristojnost i iz ličnog vaspitanja, navesti njegovo ime, ne, samo, zato što taj moj drug nije više živ već i što ima dve kćeri i suprugu pa bih ih, verujem, povredio, zato ću, tek, bezimeno, ali ono što ću ovde, sasvim kratko, navesti, sušta je istina… Jednom mi je, bukvalno, rekao:
– Ja ti se čudim što veruješ u stolara! – smejao mi se u lice.
– Kakvog stolara?! – zapanjio sam se.
– Pa šta je Isus nego stolar?!
– On je drvodelja! – ispravio sam ga…
On nije znao za hrišćanskog trojedinog Boga: Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha. Nikad se nije molio, a mene je, kako sam pokazao, pokušao da ismeje!… Iako smo bili drugovi više od dvadeset godina…
Taj moj drug, nek mu je večan pokoj duši, bio je, u pravom smislu, čovek „od krvi i mesa“, a ja dodajem i „od apetita“ bez primiisli da ga ismejem. Jednom me je „odvukao“ na otvaranje neke velike izložbe slika na Malom kalemegdanu, u Galeriji „Cvijeta Zuzorić“: kasno sam shvatio da me je tu doveo ne zbog slika – nije ih, gotovo, ni pogledao – nego zbog koktela, pića i sendviča!…
I on je pio, iako mi je rekao da ne bi trebalo…
Kad smo se vraćali, noge su ga izdale kod Miloševe česme, na Terazijama, priseli smo, nije mogao ni korak da napravi, nešto ga je, od kičme, počelo da koči… skoro da sam ga na leđima odneo do kuće u blizini hotela „Ekscelzior“… Tad sam ga i poslednji put video…
Možda bi mu život bio drukčuji i lakši da se molio!…
O molitvi
Molitva je nasušna potreba svakog čoveka, dok je živ!… Gde god sam „pročeprkao“, na Internetu, pronašao sam ovu i ovakvu misao, dakle, iz raznih izvora. I datira – molitva – iz velike „daljine“, još od pre 10.000 godina! Sudeći po iskopinama, od pre više hiljada godina, sa sigurnošću se može tvrditi da je čovek znao i za Boga i za molitvu… Svakako, u ta pradavna vremena, „u zoru“ civilizacije, bilo je više Bogova, ali je, uvek, jedan Bog bio iznad drugih što je nagoveštaj puta u monoteizam – verovanje u jednog Boga – koji je, kasnije, doneo Mojsije…
Kad malo dublje uđete u brojne tekstove, pronaćićete podatak da je prvo obraćanje Bogu, prva molitva Bogu – bilo prinošenje žrtve – u raznim oblicima, od biljke do biljnih plodova, da se umilostivi Bog. Kako tad, tako i danas: čovek teži da umilostivi Boga ne, samo, u vreme elementarnih nepogoda, epidemija i pošasti drugih vrsta nego i svakodnevno, u smislu da se milost, Božja, unapred pridobije na ljudsku stranu. Jer svako nosi svoj krst. A lakše će ga nositi ako se vera ojača, i kroz molitvu… Treba živeti životom pravednika, treba se odricati ne, samo, ispraznog bogatstva koje je prolazno nego se treba odricati i greha, a i pokajati se, kroz molitvu, kad „zaslužimo“ kajanje i dođemo do pokajanja… Tad smo se obožili!…
Prva prava molitva
Prvu pravu molitvu, čovečanstvu je doneo Isus Hristos, to je Oče naš – to jest, Očenaš… Molitva ima svoj kvalitet i svoj kvantitet, to uvek treba imati na umu. Molitva treba da je iskrena, a ne, samo, mehanička, mada i takva, donekle, pomaže. Važno je znati: molitva treba da je svakodnevna: jutarnja, večernja. Ima divnih molitvenika, treba ih imati i koristiti. Gde god otvorite stranicu, to je vaša molitva. Ne dvoumite se, već se molite, verujte i biće vam uzvraćeno. Treba da naučimo molitvu, napamet. Ako je zaboravimo, treba da je obnovimo jer je čovek biće i progresa i regresa, nikakvo čudo ako i molitvu zaboravimo ako je, neko vreme, nismo izgovarali, recimo, nekoliko dana. Zaboravili smo je, pa, ništa, obnovićemo znanje i ponovo ćemo je znati da je koristimo, govorimo, glasno ili, samo, šapćemo. Treba da se trudimo svim silama i iskreno, uz molitvu, da se približimo Bogu, mi, kao što se Bog približava našim mislima i željama, kroz obraćanje Bogu, a kroz molitvu. Težnja, čovekova je da stalno teži dobru. Predivna je prastara jevrejska izreka, maksima, mudrost, deviza koju uvek treba imati na umu, u svim vremenima i svim narodima: ako ne postanemo bolji, postaćemo gori!…
Bogu se treba moliti. Bog je u svakom čoveku stalno i zauvek prisutan. Molitva je kucanje na Božja vrata: ko kuca, otvoriće mu se, ali to kucanje treba da je dugo i uporno. Kucanje, a ne kuckanje na Božja vrata, treba i ovo znati. Uvek se treba moliti i za sebe i za drugog, za nekog kom je Božja pomoć potrebna.
Svaka molitva počinje sa zahvalnošću Bogu što postoji kao i što smo u stanju da se molimo za Veru, Nadu i Ljubav, za zdravlje, za rešenje nekog problema, neke muke, za pronalaženje pravog puta i sl. Jer ne treba Boga moliti za kojekakve gluposti, sitnice, bizarnosti, jer, pravo je čudo šta sve čovek moli u nadi da će mu Bog uslišiti želju (bilo bi više nego komično kad bi se navele sve gluposti koje čovek stavlja u svoju molitvu i s pravom očekuje da mu se takve molbe ispune).
Ako smo duhovno jaki, bićemo i duševno zdravi. Lepa je, i, nadasve, tačna izreka: „U zdravom duhu, zdravo telo!“. Uz iskrenu molitvu, bićemo i duševno i telesno zdraviji…
Misli o molitvi
„Sve čim se čovek bavi, može i treba da bude molitva, a molitva je ako je u slavu Božju i ako odražava našu borbu za Istinu. Molitva je, često, unutrašnja borba, unutrašnje raspeće: ako čovek hoće da nađe pravi i istinski odgovor. Molitva je, često i borba između vere i nevere u sebi. Traganja za Bogom su molitve, bez obzira na bespuća kroz koja čovek prolazi, čak i bunt i odricanje Boga. Ali NEODRICANjE od tog koštaca u koji se čovek hvata s Bogom, to je naša borba. Lični odnos je uvek molitva… Sve što činimo, treba da stavljamo u kontekst s Bogom, treba za sve da se preispitujemo. Ako i pogrešimo i pokajemo se, i to je molitva. Čovek je molitveno biće. Molitva nije isključivo iskanje milosti Božje i onog što nam je potrebno, nego posvećivanje čitavog svog bića SMISLU svog postojanja. I taj trud da nađemo smisao svog života je svojevrsna molitva. Molitva je i direktno obraćanje Bogu. Pečat našeg molitvenog odnosa s Bogom je odlazak na Svetu Liturgiju, tu mi nosimo sa sobom i svoju molitvu, i svoje bližnje, i svoje ispovesti, pokajanja, traganja, prinosimo celog sebe i sav život, svoj, Gospodu, zato je Liturgija vrhunac tog molitvenog odnosa. “
Vladika Porfirije
„Možete li produžiti svoj rast za jedan lakat? Možete li jednu dlaku učiniti belom ili crnom? Pa kad ne možete najmanje, što se brinete za ostalo? Beskorisne sluge, obratite brige u molitve, kao što se led obraća u tekuću vodu, i požnjećete neočekivanu žetvu.“
Vladika Nikolaj
„Molitva počinje zahvalnošću. Molimo se za mogućnost da volimo, ne da budemo voljeni. Divno je biti voljen, ali je mogućnost da volimo u srži našeg bića, srži doživljaja Boga, to je Dar. Dugotrajne molitve dovode do potrebe za promenom kompletnog načina života.“
Dr Vladeta Jerotić
„Ne interesuje me da zamračiš sobu u kojoj se moliš, sedneš na svoj tronožac, uzmeš brojanicu i pričaš u nedogled, moliš se kroz mnogo reči, već da svaku molitvu započneš iskrenim pokajanjem.“
Starac Pajsije Svetogorac
„I kad stojite na molitvi, praštajte ako šta imate na kog: da i Otac vaš koji je na Nebesima oprosti vama pogreške vaše.“
„Sveto pismo“
„Nemoguće je postići smirenost bez molitve.“
Starac Tadej
„Svako dobro delo je svojevrsna molitva.“
Vladika Porfirije
„Ništa tako ne sjedinjuje verne kao zajednička molitva.“
Blažen Serafim Rouz
„Što god radiš, neprestano govori u sebi: „Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me!“
Starac Amvrosije
„Molitva je vrhunac ljubavi.“
O. Miloš Vesin
„Spas je u molitvi.“
O. Tadej
Nekoliko citata s Interneta
„Sveto pismo“ ili „Biblija“:
„Ne može se u hrišćanskom svetu zamisliti kuća bez „Svetog pisma“. Na hrišćanskom Zapadu, u svakoj hotelskoj sobi, kraj uzglavlja, ima „Sveto pismo“ koje stoji gostu na raspolaganju da može da pročita odeljak-dva iz ove svete knjige i da se tako duhovno okrepi. Nažalost, kod nas, „Sveto pismo“ ili „Biblija“ nije, baš, česta knjiga pod našim krovovima. Zato treba nastojati da svakkuća ima ovu vrednu knjigu. Na tom, svakako, treba najviše da rade sveštenici i Crkva. Naročito zbog naše dece, omladine i budućnosti ovog naroda. Ne može se razumeti istorija, filozofija, umetnost, književnost, muzika, jednom rečju, sveukupna civilizacija, bez „Biblije“ ili „Svetog pisma“. „Biblija“ ili „Sveto pismo“ (to su nazivi za istu knjigu), ima ne, samo, kulturan, već, pre sveg, duhovan, molitven, religiozan i vaspitan karakter. Da bi mlad čovek lakše ušao u čudesan svet „Biblije“, naša Crkva je štampala knjigu „Ilustrovana Biblija za mlade“, s kojom se duh „Svetog pisma“ lako i brzo shvata. Zato je dobro da ovu knjigu ima svaka srpska kuća, prvenstveno zbog dece i omladine. Inače, „Sveto pismo“ je najsvetija, najvrednija, najstarija i najrasprostranjenija knjiga u istoriji sveta, štampana i danas se štampa u milionskim tiražima širom naše planete Zemlje.“
Molitvenik – šta je to?
„Molitvenik je, obično, manja džepna knjižica u kojoj su štampane molitve za razne prilike, potrebe, slučajeve, razloge, okolnosti i vreme u životu svakog hrišćanina. Poželjno bi, bilo, da tu knjižicu ima svaka kuća. Molitvenik stoji pred ikonom. Kad se obavlja kućna molitva, iz molitvenika se čitaju molitve. Čita ih domaćin, a može i neko od mlađih ukućana s prijatnim i umilnim glasom. Dok se molitve čitaju, ostali stoje, pažljivo slušaju i mole se u sebi. Važnije molitve kao što su: Oče. naš (Očemnaš), Bogorodice, Devo, Presvjataja Trojice, Simvol vere, Carju nebesnij – svaki hrišćanin treba da nauči napamet – i da ih izgovara i izvan svoga doma.“
Domaća molitva – šta znači?… Molitva pre večere… i/ili…
„Pored zajedničkih bogosluženja u hramu, u kojima prisustvuju svi meštani sela ili grada, svaka kuća, svaka porodica, treba da ima svoju domaću molitvu. Jer porodica je domaća Crkva.
Dobro bi bilo kad bi se te domaće molitve održavale svake večeri pre večere ili kad porodica polazi na spavanje – i svako jutro. Ali, ako ne svakog dana, obavezno je održavati domaću molitvu uoči nedelje i praznika.“
Kako se obavlja domaća molitva?
„Domaćin stane pred ikonu pred kojom je domaćica već pripalila (ne: upalila!) kandilo, iza njega stanu svi ukućani. On se prekrsti, pripali sveću, uzme kadionicu sa žarom, stavi malo tamjana, okadi, najpre, ikone, zatim sebe, svoje ukućane po starešinstvu i kadionicu predaje nekom mlađem koji, zatim, kadi celu kuću. Onda domaćin ili neko od mlađih čita molitve iz molitvenika, ili odeljke iz „Svetog pisma“, ili govori one molitve koje zna napamet: Oče naš (Očenaš), Bogorodice, Devo, Presvjataja Trojice, i dr. Posle završene molitve, domaćin govori: Nazdravlje molitva! – a mlađi govore: Amin, Bože, daj!“
Lična molitva – suština:
„Pored zajedničke molitve, svaki hrišćanin ima i svoju ličnu, intimnu molitvu. Pre svakoga posla, pre i posle jela, uveče, kad se leže i, ujutro, kad se ustaje, u nevolji, i u dobru, uvek se treba prekrstiti i pročitati odgovarajuću molitvu, i iskreno, iz dubine duše, pomoliti se i zahvaliti Bogu.“
Oče naš – uživo!
Samo kliknite, dole, na dat sajt i začućete reči osnovne hriščanske molitve – Oče naš!
http://www.youtube.com/watch?
oOo
Molitva moze sve , kazu
Molitvom cistimo dusu i u isto vreme preispitujemo sami sebe na kom smo putu, podescajuci se na prave vrednosti u zivotu, kao i tome da volimo ono sto imamo.
Hvala na tekstu