Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Džil Bolte Tejlor

 

Njen moždani udar i snažni uvid Nirvane

Jedinstvena životna situacija. Istraživač mozga je doživeo i sam moždani udar. Šta je sve doživljeno tokom šloga pročitajte iz ove uzbudljive priče.

 

Odrasla sam u istraživača mozga zato što moj brat ima dijagnozu moždane bolesti: šizofreniju. I kao njegova sestra, a kasnije i kao naučnik, želela sam da razumem zašto ja mogu da uzmem svoje snove, da ih povežem sa svojom stvarnošću i učinim da se moji snovi ostvare. Šta je to s mozgom moga brata i njegovom šizofrenijom što čini da on ne može da poveže svoje snove sa zajedničkom realnošću koju svi delimo, nego oni postaju obmana?

Zato sam posvetila svoju čitavu karijeru istraživanju teških mentalnih oboljenja. I preselila sam se iz svoje rodne Indijane u Boston, gde sam radila u laboratoriji Dr Frensin Benes, u okviru Odseka za psihijatriju na Harvardu. U laboratoriji smo se pitali: „Koje su biološke razlike između mozgova pojedinaca koji su imali dijagnozu normalne kontrole, u poređenju sa mozgovima pojedinaca koji imaju dijagnozu šizofrenije, šizoafektivnih ili bipolarnih poremećaja?“

U suštini smo pravili mapu mikro-vodova mozga: koje ćelije komuniciraju s kojima, pomoću kojih hemikalija i o kojim se količinama hemikalija radi? To mi je puno značilo u životu, jer sam tokom dana radila na takvim istraživanjima. A uveče i vikendom bih putovala u svojstvu advokata za NAMI, Nacionalnu alijansu za mentalna oboljenja. Ali jednog jutra, 10. decembra 1996., probudila sam se i otkrila da i sama imam moždano oboljenje. Krvni sud u levoj polovini mog mozga je eksplodirao. I tokom sledeća četiri sata imala sam priliku da posmatram kako mi moždana sposobnost obrade informacija propada. Tog jutra, kada sam dobila izliv nisam mogla da hodam, pričam, čitam, pišem ili se setim bilo čega o svom životu. U suštini, postala sam dete u telu žene.

Ako ste ikada videli ljudski mozak, očigledno je da su njegove dve hemisfere potpuno odvojene. Donela sam vam pravi ljudski mozak. Dakle, ovo je pravi mozak.

Ovo mu je čelo, ovo je zadnji deo, kičmena moždina visi iz njega, a ovo mu je položaj unutar moje glave. Kada posmatrate mozak, očigledno je da su dva cerebralna korteksa potpuno odvojena jedan od drugoga. Za one koji se razumeju u računare, naša desna hemisfera funkcioniše kao paralelni procesor, a leva kao serijalni procesor. Dve hemisfere međusobno komuniciraju kroz korpus kalosum, koji je sačinjen od oko 300 miliona aksonalnih vlakana. Ali ako to izuzmemo, dve hemisfere su potpuno razdvojene. Pošto drugačije obrađuju informacije, svaka od naših hemisfera razmišlja o različitim stvarima, stalo im je do drugih stvari i, ako mogu tako da kažem, imaju vrlo različite ličnosti.

Naša desna hemisfera se sva tiče sadašnjeg trenutka. Sva je u vezi sa „ovde i sada“. Naša desna hemisfera razmišlja u slikama i uči kinestetički, kroz kretnje naših tela. Informacije, u obliku energije, istovremeno stižu u nju kroz sve naše čulne sisteme i potom eksplodiraju u jedan ogroman kolaž aktuelnog trenutka: kako on izgleda, kako taj trenutak miriše, kakav mu je ukus, kakav je na dodir i kakav mu je zvuk. Ja sam biće energije povezano sa energijom oko mene kroz svest moje desne hemisfere. Mi smo bića energije, povezana jedna s drugima kroz svest u našim desnim hemisferama u jednu veliku ljudsku porodicu. I baš ovde, baš sada, mi smo braća i sestre na ovoj planeti, tu da učinimo svet boljim mestom. I u ovom trenutku smo savršeni, celi i divni.

Moja leva hemisfera – naša leva hemisfera – je prilično drugačije mesto. Naša leva hemisfera razmišlja linearno i metodično. Naša leva hemisfera se sva tiče prošlosti i budućnosti. Naša leva hemisfera je sazdana da preuzme taj ogromni kolaž sadašnjeg trenutka i počne da izdvaja detalje, detalje i još detalja o tim detaljima. Potom kategorizuje i organizuje sve te informacije, povezuje ih sa svime što smo u prošlosti ikada naučili i pojektuje sve naše mogućnosti u budućnost. I naša leva hemisfera razmišlja kroz jezik. Taj stalni žamor u mozgu je ono što povezuje mene i moj unutrašnji svet sa mojim spoljašnjim svetom. To je onaj mali glas koji mi govori: „Hej, moraš da se setiš da pokupiš banane na putu do kuće. Trebaće mi ujutro.“

To je ta kalkulišuća inteligencija koja me podseća na to da moram da operem veš. Ali, možda najvažnije od svega, to je onaj glasić koji mi govori: „Jesam. Ja jesam.“ I čim mi moja leva hemisfera kaže „Jesam“, Ja postajem izdvojeno. Postojem jedna čvrsta individua, izdvojena od toka energije oko mene i odvojena od vas. I to je deo mozga koji sam izgubila tog jutra kada sam doživela udar.

Tog jutra sam se probudila sa pulsirajućim bolom iza levog oka. Bio je to takav bol – kaustičan bol – koji osetite kada zagrizete sladoled. Prosto me je zgrabio i onda me je pustio. I onda me je prosto zgrabio i pustio me. A za mene je vrlo neobično da uopšte osetim bilo kakav bol, pa sam pomislila, u redu, prosto ću početi s mojom normalnom rutinom.

Tako sam ustala i skočila na moj kardio glajder, što vam je mašina za potpunu telesnu vežbu. I tako ja pumpam na mašini i odjednom shvatam da moje ruke izgledaju kao primitivne kandže koje grabe šipku. I mislim se: „To je baš neobično.“ I pogledam nadole, u svoje telo, i pomislim, „Uuu, što ja čudno izgledam“. I to je bilo kao da se moja svest pomerila iz moje normalne percepcije stvarnosti, gde sam ja ta osoba na mašini koja proživljava iskustvo, u nekakav ezoteričan prostor gde sam ja svedok sebe koja doživljavam iskustvo.

I sve to je bilo vrlo neobično i moja glavobolja se samo pogoršavala. I ja siđem sa mašine i hodam kroz moju dnevnu sobu i shvatim da se sve unutar moga tela drastično usporilo. I svaki korak je vrlo krut i vrlo nameran. Nema fluidnosti u mom hodu, i tu je kao neko suženje u mom opsegu percepcije tako da sam fokusirana na unutrašnje sisteme. I tako stojim u svome kupatilu, spremam se da uđem pod tuš i mogu da zapravo čujem dijalog u svome telu. Čula sam mali glas koji kaže: „OK. Vi mišići, morate da se skupite. Vi mišići, vi se opustite.“

A onda sam izgubila ravnotežu i stojim oslonjena o zid. I pogledam u svoju ruku i shvatim da više ne mogu da definišem granicu moga tela. Ne mogu da odredim gde ja počinjem i gde se ja završavam zato što su se atomi i molekuli moje ruke stopili sa atomima i molekulima zida. I sve što mogu da osetim jeste ta energija – energija.

I pitam se: „Šta mi je, šta ne valja? Šta se događa?“ I u tom trenutku, žamor u mom mozgu žamor u levoj polovini mog mozga – potpuno utihne. Baš kao da je neko uzeo daljinski upravljač i pritisnuo „mute“. Totalna tišina. I isprva sam bila šokirana što sam se zatekla unutar tihog uma. Ali odmah potom me je opčinila veličanstvenost sve te energije oko mene. I pošto više nisam mogla da identifikujem granice sopstvenog tela, osećala sam se ogromno i prostrano. Osetila sam se sjedinjeno sa svom energijom unaokolo, i tamo mi je bilo predivno.

A onda se odjednom moja leva hemisfera ponovo uključi i kaže mi, „Hej! Imamo problem!“ Imamo problem! Treba nam pomoć.“ I ja mislim, „Ah! imam problem. Imam problem.“ I krenem, „OK. OK. Imam problem.“

Ali onda odmah odlutam nazad u svest – i od milošte taj prostor zovem La La Land (Dembelija). Ali tamo je bilo divno. Zamislite kako bi to bilo da vam se potpuno prekine veza s mozgom taj žamor koji vas povezuje sa spoljnim svetom.

I eto mene u tom prostoru i moj posao – i sav stres vezan za posao – nestao. I osećala sam se lakše u svom telu. I zamislite: svi odnosi sa spoljnim svetom i svi stresori vezani za sve njih – sve je nestalo. I osetila sam takav mir. I zamislite kako bi to bilo da izgubite 37 godina emotivnog nasleđa! (Smeh) O, osetila sam euforiju. Euforiju. Bilo je prelepo.

A onda, opet se vrati moja leva hemisfera i kaže: „Hej! Moraš da obratiš pažnju. Moramo da nađemo pomoć.“ I ja mislim: „Moram da nađem pomoć. Moram da se fokusiram.“ I izađem iz tuš-kabine i mehanički se obučem i hodam po stanu, i razmišljam, „Moram na posao. Moram na posao.“ Mogu li da vozim? Mogu li da vozim?“

I u tom trenutku mi se desna ruka potpuno paralizovala uz bok. I tada sam shvatila: „O, bože! Imam moždani udar! Imam moždani udar!“

I sledeća stvar koju mi moj mozak kaže je: „Uuu! Ovo je tako kul.“ „Ovo je tako kul! Koliko naučnika koji se bave mozgom ima priliku da prouči svoj mozak iznutra?“

A onda mi kroz glavu prođe: „Ali ja sam žena s puno obaveza!“ „Nemam ja vremena za moždani udar!“

I onda kažem: „OK, ne mogu da sprečim moždani udar, tako da ću ovo da radim nedelju ili dve, a onda ću da se vratim svojoj rutini. OK. Tako da moram da pozovem pomoć. Da okrenem posao.“ Nisam mogla da se setim broja na poslu, ali sam se setila da u kancelariji imam vizit-kartu sa svojim brojem. I odem ja u kućnu kancelariju, izvučem 10 cm visoku gomilu vizit-karata. I gledam u karticu na vrhu i iako mogu jasno u umu da vidim kako moja vizit-karta izgleda ne mogu da kažem da li je ovo moja kartica ili nije, jer su mi pred očima sve sami pikseli. I pikseli reči se utapaju u piksele pozadine i piksele simbola i prosto ne mogu da odredim šta je šta. I onda sačekam ono što zovem talas jasnoće. U tom trenutku mogu da se ponovo uvežem s normalnom stvarnošću i da kažem ovo nije ta kartica… ovo nije ta kartica… ovo nije ta kartica. Trebalo mi je 45 minuta da prođem 3 cm kroz gomilu kartica. U međuvremenu, tokom 45 minuta, izliv u mojoj levoj hemisferi postaje sve veći. Ne razumem brojeve. Ne razumem telefon, ali to je jedini plan koji imam. I uzmem slušalicu i stavim je tu. I uzmem vizit-kartu stavim je pred sebe i povezujem oblik crtica na kartici sa oblikom crtica na slušalici. Ali onda odlutam nazad u Dembeliju i kada se vratim ne sećam se da li sam već okrenula te brojeve. Tako da sam morala da držim svoju paralizovanu ruku kao patrljak dok sam prolazila brojeve i pritiskala ih tako da, kada se vratim u normalnu stvarnost, mogu da kažem, „Da, taj broj sam već okrenula.“

Konačno, okrenem ceo broj i slušam telefon i moj kolega se javi i kaže mi „Vu vu vu vu“. I ja pomislim: „O bože, zvuči kao zlatni ritriver!“

I ja njemu kažem – sasvim jasno u mom umu, kažem mu: „Džil ovde! Treba mi pomoć!“ A moj glas ispadne „Vu vu vu vu vu“. I mislim: „O bože, zvučim kao zlatni ritriver“. Nisam mogla da znam – nisam znala da ne mogu da progovorim ili razumem jezik dok nisam probala. I on je shvatio da mi treba pomoć i pozvao je pomoć.

I malo kasnije, ja se tako vozim u ambulatnim kolima preko Bostona iz jedne bolnice u Glavnu bolnicu i sklupčam se u malu fetusnu loptu. I baš kao balon u kome je ostao tračak vazduha, baš, baš pravo iz balona, osetila sam kako se moja energije podiže – i samo kako mi se duh predaje.

I u tom trenutku sam znala da više nisam koreograf svoga života. I ili će doktori spasiti moje telo i pružiti mi drugu priliku da živim ili bi ovo možda mogao biti moj trenutak prelaska.

Kada sam se probudila kasnije popodne, sa šokom sam otkrila da sam još uvek živa. Kada sam osetila svoj duh kako se predaje, oprostila sam se sa životom. I moj um je sada bio zaustavljen između dve suprotstavljene ravni stvarnosti. Stimulansi su na moje čulne sisteme delovali kao čist bol. Svetlost mi je progorevala mozak kao plamen, a zvuci su bili toliko glasni i haotični da nisam mogla da razaberem glas od pozadinskog šuma i samo sam želela da pobegnem. Zato što nisam mogla da odredim položaj mog tela u prostoru, osećala sam se ogromnom i prostranom kao duh tek oslobođen iz boce. I moj duh je sukljao slobodno, kao veliki kit klizeći kroz more tihe euforije. Nirvana. Našla sam Nirvanu. I sećam se da sam mislila kako nema šanse da ću ikada moći da uguram svu svoju ogromnost nazad u ovo sićušno telašce.

Ali onda sam shvatila: „Ali, još uvek sam živa! Još uvek sam živa i našla sam Nivranu. I ako sam našla Nirvanu i još sam živa, onda svako živi može da nađe Nirvanu.“ I zamislila sam svet prepun predivnih, mirnih, saosećajnih ljudi punih ljubavi koji znaju da mogu da dođu u ovaj prostor bilo kada. I da mogu da namerno iskorače nadesno iz svoje leve hemisfere i nađu ovaj mir. A onda sam shvatila koliko bi ogroman dar ovo iskustvo moglo biti, kakav udar uvida bi ovo moglo biti o tome kako živimo svoje živote. I to me motivisalo da se oporavim.

Dve i po nedelje posle izliva, hirurzi su izvršili operaciju i uklonili ugrušak krvi veličine loptice za golf koji je pritiskao moje jezičke centre. Evo mene s mojom mamom, koja je pravi anđeo u mom životu. Trebalo mi je osam godina da se potpuno oporavim.

Pa ko smo to mi? Mi smo životna sila univerzuma, spretni s rukama i sa dva kognitivna uma. I imamo moć da biramo, od trenutka do trenutka, ko i kako želimo da budemo u ovom svetu. Ovde, sada, mogu da zakoračim u svest moje desne hemisfere, gde smo mi. Ja sam snaga životne sile univerzuma. Ja sam snaga životne sile 50 triliona predivnih molekularnih duhova koji sačinjavaju moj oblik, jedno sa svime što postoji. Ili mogu da odaberem da kročim u svest moje leve hemisfere, gde postajem jedna individua, čvrsto agregatno stanje. Izdvojena iz toka, izdvojena od vas. Ja sam dr Džil Bolte Tejlor: intelektualac, neuroanatom. To su „mi“ unutar mene. Šta biste vi odabrali? Šta odabirate? I kada? Ja verujem da što više vremena utrošimo odabirući da upravljamo dubokim tokovima unutrašnjeg mira u našim desnim hemisferama, više mira ćemo odašiljati u svet i naša planeta će biti tim mirnija.

I mislila sam da je to ideja vredna širenja.

. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: