Gabrijel Garsija Markes

 

Revolucionarni zanos pukovnika Aurelijana

 

Te noći uhapšen je pri pokušaju da pobegne iz Makonda, pošto je napisao dugo pismo pukovniku Aurelijanu Buendiji, u kome ga je podsetio na zajedničke namere da humanizuju rat i poželeo mu konačnu pobedu nad korupcijom u vojsci i političkim ambicijama obeju partija.

Sledećeg dana pukovnik Aurelijano Buendija ručao je s njim u Ursulinoj kući, u kojoj je bio pritvoren, iščekujući da revolucionarni ratni savet odluči o njegovoj sudbini. Bio je to porodični skup. Ali dok su protivnici, da bi se podsetili na uspomene iz prošlosti, zaboravljali rat, Ursula je stekla težak utisak da je njen sin uljez. Taj utisak je dobila čim ga je ugledala kako ulazi, zaštićen bučnom vojnom pratnjom koja je od temelja do vrha prevrnula sve sobe da bi se uverila da ne postoji nikakva opasnost.

Pukovnik Aurelijano Buendija ne samo što je sve to prihvatao nego je sa odlučnom strogošću izdavao naređenja i nije dopuštao da mu se bilo ko približi na manje od tri metra, čak ni Ursula, dok članovi njegove pratnje ne postave stražu oko kuće. Nosio je običnu platnenu uniformu bez ikakvih oznaka i velike čizme sa mamuzama, isprljane od blata i sasušene krvi. O pojasu je u otkopčanoj futroli nosio automatski pištolj, i njegova ruka, uvekprislonjena na dršku, ispoljavala je, kao i njegov pogled, istu stražarsku napetost i odlučnost. Njegova glava, sada sa dubokim zaliscima, izgledala je kao da je pečena na tihoj vatri. A lice, izjedeno od karipske soli, dobilo je metalnu čvrstinu. Bio je zaštićen od starenja vitalnošću koja je imala neke veze sa hladnoćom njegove unutrašnjosti. Bio je viši nego kada je otišao, bleđi i koščatiji, i pokazivao je prve znake otpora svojoj nostalgiji.

— Bože moj! — rekla je Ursula, uznemirena. — Sad liči na čoveka sposobnog na sve. — I bio je takav; acteški ogrtač, koji je doneo Amaranti, sećanja koja je iznosio za vreme ručka, smešne anegdote koje je pričao, bili su samo ostaci njegovog humora iz ranijih vremena. Tek što je izvršeno naređenje da se mrtvaci ukopaju u zajedničku raku, poverio je pukovniku Rokeu Karniseru zadatak da požuri sa ratnim suđenjem, a on se poduhvatio iscrpljujućeg posla da sprovede korenite reforme koje nisu ostavile ni kamen na kamenu od uprave kakvu je ustrojio konzervativni režim.

»Moramo preduhitriti partijske političare«, govorio je svojim pomoćnicima. »Kad otvore oči, u stvarnosti će se naći pred svršenim činom.«

Odlučio je da sto godina unatrag pregleda tapije na vlasništvo zemlje i tada je otkrio ozakonjene podvale svog brata Hosea Arkadija. Poništio je sve jednim potezom pera. Kao poslednji gest Ijubaznosti, ostavio je svoje poslove za jedan sat i posetio Rebeku da je upozna sa svojom odlukom. U polutami kuće, usamljena udovica, kojoj je on nekada poveravao svoje prigušivane Ijubavi i čija mu je upornost spasla život, bila je kao sablast prošlosti. Sva do prstiju zavijena u crninu, sa srcem pretvorenim u pepeo, jedva da je imala i pojma o ratu. Pukovnik Aurelijano Buendija imao je utisak da je fosforescencija kostiju prodirala kroz njenu kožu i da se ona kretala kroz atmosferu puščane vatre, u ustaljenom vazduhu u kome se još razabirao daleki miris baruta. Pokušao je da je savetuje da ostavi tako strogu crninu, da provetri kuću, da Ijudima oprosti smrt Hosea Arkadija.

Ali Rebeka je već bila izvan svake taštine. Posle beskorisnog traženja sebe u ukusu zemlje, u namirisanim pismima Pjetra Krespija, u strasnom zagrljaju svoga muža, mir je pronašla u ovoj kući, u kojoj su se uspomene materijalizovale snagom neumoljivog sećanja i šetale se kao Ijudska bića kroz zatvorene sobe. Ispružena u svojoj Ijuljašci od trske, gledajući pukovnika Aurelijana Buendiju kao da je i on avet prošlosti, Rebeku nije potresla vest da će zemlja, koju je prigrabio Hose Arkadio, biti vraćena zakonitim vlasnicima.

— Biće onako kako ti kažeš, Aurelijano — uzdahnula je.— Uvek sam verovala i sada tvrdim da si otpadnik.

Pregled vlasničkih tapija izvršen je u isto vreme kad i preki sud, kome je predsedavao pukovnik Herineldo Markes, i koji je okončan streljanjem svih oficira regularne vojske koje su revolucionari zarobili. Poslednje suđenje ratnog saveta bilo je generalu Hoseu Rakel Monkadi. Ursula je intervenisala.

»To je najbolji guverner koga smo imali u Makondu«, rekla je pukovniku Aurelijanu Buendiji. »Nemam šta da vam kažem o njegovom dobrom srcu, o Ijubavi prema nama, pošto ga ti poznaješ bolje nego iko.«

Pukovnik Aurelijano Buendija zadržao je na njoj prekoran pogled:

— Ne mogu prisvojiti ovlašćenja pravosuđa — uzvratio je. — Ako vi imate nešto da kažete, recite to pred ratnim sudom.

Ursula ne samo da je to učinila nego je povela da svedoče sve majke revolucionarnih oficira koje su živele u Makondu. Jedna po jedna stare osnivačice sela, nekoliko njih, i učesnice hrabrog prelaženja preko brda, isticale su vrline generala Monkade. Ursula je bila poslednja u toj povorci. Njeno tužno dostojanstvo, snaga njenog imena i ubedljivost njene izjave za trenutak su pokolebali ravnotežu pravde.

»Vi ste uzeli suviše ozbiljno ovu strašnu igru, i dobro ste učinili, pošto vršite svoju dužnost«, rekla je članovima suda. »Ali ne zaboravite da ćemo mi, sve dok nam bog daje života, nastaviti da budemo majke; iako ste vi veliki revolucionari, mi imamo pravo da vam svučemo pantalone i da vas, pri prvom znaku nepoštovanja, udarimo nekoliko puta kaišem.«

Sud se povukao na većanje dok su ove reči još odjekivale u školi pretvorenoj u kasarnu. U pola noći je general Hose Rakel Monkada bio osuđen na smrt. Pukovnik Aurelijano Buendija, uprkos Ursulinom žestokom zauzimanju, odbio je da mu ublaži kaznu. Nešto pre svanuća posetio je osuđenika u ćeliji sa kladama.

— Shvati, kume — rekao mu je — da te ne streljam ja. Strelja te revolucija.

General Monkada nije se ni podigao sa ležaja kada ga je ugledao.

— Idi do đavola, kume — uzvratio je.

Od svog povratka pa sve do ovog trenutka pukovnik Aurelijano Buendija nije dopustio sebi da ga pogleda sa saosećanjem. Začudio se koliko je ostario, koliko mu drhte ruke i sa kakvom smirenošću, kao da je na to navikao, očekuje smrt, tada je osetio dubok prezir prema samom sebi, koji je pobrkao sa samilošću.

— Znaš bolje od mene — reče — da je svaki ratni sud farsa i da, u stvari, plaćaš tuđe zločine, jer ovog puta moramo dobiti rat po svaku cenu. Zar, na mome mestu, ne bi učinio isto?

General Monkada se podiže da krajem košulje očisti debele naočari u okviru od kornjačine kore. »Verovatno«, rekao je. »Ali mene ne zabrinjava što ćeš me streljati, pošto je, na kraju krajeva, za ljude kao što smo mi ovo prirodna smrt.« Stavio je naočari na krevet i skinuo sat sa lancem. »Mene zabrinjava«, dodao je, »što si od tolike mržnje prema vojnicima, tolike borbe protiv njih, tolikog razmišljanja o njima, na kraju i sam postao isto što i oni. Nema nijednog ideala u životu koji zaslužuje takvo izopačenje.« Skinuo je burmu i medaljon sa likom Device Isceliteljice i ostavio ih zajedno sa naočarima i satom.

— Nastaviš li ovako — zaključi on — ne samo što ćeš biti najokrutniji i najkrvoločniji diktator u našoj istoriji, nego ćeš streljati i moju kumu Ursulu, nastojeći da smiriš svoju savest.

Pukovnik Aurelijano Buendija ostade miran. General Monkada mu tada predade naočari, medaljon, sat i prsten i promeni ton.
‘
— Ali nisam tezvao da dođeš date grdim — reče — Hteo sam da te zamolim za uslugu da ove stvari pošalješ mojoj ženi Pukovnik Aurelijano Buendija ih stavi u džepove.

— Da h je još u Manaure?

— Još je tamo — potvrdio je general Monkada. — U istoj kući iza crkve, u koju si poslao ono pismo.

— Učiniću to sa osobitim zadovoljstvom, Hose Rakel — rekao je pukovnik Aurelijano Buendija.

Kada je izišao na vazduh, plavičast od magle, lice mu se ovlazilo kao one davne zore, i tek tada je shvatio zašto je odredio da se presuda izvrši u dvorištu, a ne uz grobljanski zid. Stroj koji je stajao pred vratima, odade mu počasti kao šefu države.

— Možete ga odvesti — naredio je.

. . .