Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Arhimandrit Rafail Karelin

 

Sve agresivniji i morbidniji filmovi puni ubistava i demonskog, mračne vesti o katastrofama, ratovima i stradanjima ljudi i sve bizarniji sadržaji na televizoru

 

Neki oblici umetnosti predstavljaju ovaploćenje erotike i seksa izraženih u ritmovima muzike i pokretima, na primer, balet (sad ne govorimo o savremenoj avangardnoj umetnosti, koja liči na ono što se u stara vremena nazivalo „sramnim“ grehom). Čitanje romana (ne govorimo o pornografiji, već o klasičnoj književnosti) primorava čoveka da doživljava osećanja i strasti likova ovih dela, a gotovo u svakom od njih telesna ljubav zauzima glavno mesto. To je kao neka osovina oko koje se vrti suština sižea. Sveti oci kažu da oklevanje i zadržavanje pažnje na grehovnoj pomisli ili obrazu već spaja dušu s njim i skrnavi srce. Sveti oci su đavola nazivali slikarem, koji slika u čovekovom umu zamamne slike, a sad se ovog demonskog rada nad čovekovom dušom latio televizor, kao da je đavo umorivši se za sedam hiljada godina predao mašini svoj „program“.

Televizor je kuće pretvorio prvo u pozorišta, a zatim u javne kuće. Može nam neko reći da se često na televiziji prikazuju i vesti o naučnim dostignućima, prikazuju se istorijski spomenici, upoznajemo se sa životom sveta životinja ili biljaka, da na televiziji mogu da govore ljudi koji pozivaju društvo na poboljšanje morala, odnosno na ekranu postoji mešavina dobrog i rđavog, neka svako izabere ono što želi. Ali greh živi u našoj duši i naša razvraćena volja traži greh kao što slično traži slično. Riba progutavši udicu više ne može da se izbavi od nje i čovek koji se razvratio pored televizora već mu pripada. Jedini način da se izbavi iz ovog zarobljeništva jeste da izbaci televizor iz svoje kuće kao što se na đubrište izbacuje nepotrebna stvar. Ovde nisu moguća
pomirenja i kompromisi.

Televizor je neprijatelj, koji se ušunjao u kuću i kojeg treba izbaciti šutiranjem.

Stan u kojem se nalazi televizor u duhovnom smislu liči na prostoriju u kojoj je pukla kanalizaciona cev i koja neizdrživo smrdi. Koliko brige i nemira donose roditeljima bolesti njihove dece! Međutim, malo koga brine to što ispred televizora deca razvraćaju svoju dušu. I zato oni koji gledaju televizijske emisije svakodnevno narušavaju zapovest ne čini preljube. Oni se toliko navikavaju na ovaj vizuelni razvrat da kasnije ne mogu da zamisle kako se bez njega može živeti.

Drevne apologete su pisale da su naročito omiljena mesta demona paganski hramovi, u kojima se prinose krvave žrtve idolima i gde se čini ritualni razvrat: oni, demoni, kao da se hrane isparenjima ljudske krvi i smradom bluda. Zbog toga se u kuće u kojima se na plavom ekranu televizora čini ono što se nekada činilo tajno nastanjuju mračni duhovi kao grabljivice oko nesahranjenih leševa.

Onaj ko gleda televizor, a zatim ide u Crkvu liči na čoveka koji služi dvama bogovima. Po rečima proroka Ilije onaj ko se klanja Jehovi i Vaalu hramlje na oba kolena, a hrišćanin, koji je načinio od televizora svoju „ikonu“ istovremeno se klanja Hristu i Veneri.

Homer je pisao o čarobnici Kirki, koja je uz pomoć omađijane hrane pretvarala ljude u svinje, a danas ljudi dobrovoljno proždirući pomije postaju gori od životinja.

Iako za hrišćane, koji se stalno skrnave „telebludom“ nisu zatvorena vrata hrama (oni mogu da se mole, dozvoljava im se da učestvuju u Tajnama), oni su lišeni glavnog – bogoopštenja. Tek nakon iskrenog pokajanja i po isteku dugog vremena njihovo srce postepeno može da se očisti.

. . .

Odlomak iz knjige „Umeće življenja ili tajna umiranja“ autor Rafail Karelin

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: