Dragana Rajblović

 

DNEVNIK našeg pešačenja – I deo

Fotograf Ivan Strahinić je osmislio projekat 33 dana pešačenja kroz Srbiju, od makedonsko srpske granice do granice sa Madjarskom. Put traje 33 dana i ide se peške kroz celu Srbiju, obilaze se lepi i zabačeni predeli naše zemlje. Uz put se prave fotografije prirode, vodi dnevnik i snimaju epizode putopisa našeg malog tima koji se upustio u avanturu. U ovom i sledećim tekstovima dočaraćemo tekstom i slikom šta se našim avanturistima dogadjalo na terenu za ta 33 dana.

 

 

Iz Bosilegrada gde smo prenoćili nas je ispratio Otac Zoran Stojadinov i naša pešačka avantura je počela 31. Maja sa Golemog vrha nedaleko od planine Dukat i granice sa Makedonijom.  Ivan (fotograf i producent), Zoza (reditelj i montažer), Milan (snimatelj) i ja smo pešaci, a Ica (takođe snimatelj) je vozio džip sa našim stvarima i ostalom potrebnom opremom, sa planom da nas na pola puta sačeka u nekom mestu ili selu gde ćemo napraviti pauzu, a zatim na odredišnom mestu gde ćemo prenoćiti. I tako 33 dana.

Od Golemog vrha pa podnožjem planine Besna Kobila i sledećeg dana do Vlasinskog jezera, su se smenjivali prelepi pejzaži u početku  ogolelih, a kasnije šumovitih visova prepunih izvora pijaće vode. Naseljenih mesta kao i sela je malo, stanovništvo retko, jer su uslovi za život veoma loši.  Jug Srbije je definitivno zaboravljen od svih!

Već prvog dana pešačenja u popodnevnim satima i samo 5 km od našeg cilja smo promašili stazu i našli se u gustoj šumi na vrhu nekog brda! A onda je krenulo besomučno spuštanje niz strmeke dok je polako padao mrak. Kilometraža se od 25 pretvorila u 30 km.  U selo Ploče gde smo prespavali stigli smo tek u 10h uveče.

Poduža putanja do Vlasinskog jezera nas je vodila kroz tek jedno seoce, a sve ostalo kroz prelepe prostrane livade prepune raznobojnog cveća i šumske staze kojima smo išli čas nizbrdo čas uzbrdo. Kada smo u dolini ugledali izvorište i fabriku vode„Rosa“ koja je na žalost prodata Koka koli, usporili smo tempo znajući da smo na pravom putu. Uskoro smo bili i na vidikovcu sa pogledom na Vlasinsko jezero. Uživanje, snimanje i fotografisanje su nam prekinuli crni oblaci i oluja, a onda je krenulo da lije po nama. Srećom bili smo nedaleko od prvih vikendica u Vlasinskoj Okruglici pa smo se „sakrili“ na prag jedne kuće da nam se bar obuća ne natopi vodom. Munje i grmljavine su udarale na sve strane što me je navelo da se prislonim na drvena vrata i držim se za njih ko pijana plota, a da ni sama nisam znala zašto!

Noć u vikendici Ivanovog drugara Bože, na 1200 metara nadmorske visine je bila pravo okrepljenje i skupljanje energije za naredni dan koji je većim delom vodio po asfaltu. Kilometraža ka mestu“ Sastav reka“ beskonačna! Ali ovo asfaltno tabananje je imalo svojih draži. Vozač kamiona sa sladoledom je verovatno spazio moj čežnjivi pogled ka istom, te se zaustavio i nasmejan pitao da li smo za sladoled. Fascinirana što se moja želja istog momenta pretvorila u stvarnost, nastavila sam da razmišljam šta bih mogla sledeće da poželim za sebe, dok sam vozaču kamiona poželela da uskoro postane vlasnik fabrike sladoleda!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sastav Reka je mesto čiji i naziv govori da se tu sastavljaju dve reke. Jedna je Vlasina, a druga Prepeštica koja izvire u Bugarskoj. Nekada je ovo mestašce imalo više stanovnika. Danas su uglavnom prazni stanovi, a škola funkcioniše tek sa dva đaka. Kao i u mnogim drugim selima – varošicama i ovde se meštani skupljaju ispred prodavnice koja je ujedno i „centar“ tog mesta.  A onda kada i mi dođemo da se osvežimo pićem, oni ne mogu da se načude zašto pešačimo od juga do severa Srbije. U svakom slučaju zanimljivi smo im! A kako i ne bi kad im retko ko svraća. Dok ih Ivan fotografiše, Zoza i Milan ih snimaju i pričaju sa njima. Niko ne beži od kamere (kao što to čine Beograđani), naprotiv, vrlo rado pričaju o tome kako žive, šta rade, čime se bave…Na žalost, priče su iste kao i one koje slušamo svaki dan, o lošoj situaciji u zemlji, lopovima,  itd, itd. Sve ono što i sami znamo.

Od Sastav Reke do Modre Stene opet samo asfalt. Dan pre su mi se noge uparile u patikama i čarapama i krenuli prvi žuljevi i plikovi pa sam se setila da bih po asfaltu mogla da hodam  u papučama pa koliko izdržim. Na moje iznenađenje celu rutu sam prešla u papučama! Sledećeg dana do Babušnice za neverovati. Opet prokleti asfalt, a dnevne temperature sve više, imala sam utisak da smo se stopili sa putevima  koji su pravljeni za automobile. Hladovine ni na trenutak! Pešačke staze preko brda, trave, šume, livada…nije bilo. Ne isplati se da rizikujemo i provlačimo kroz neprohodne terene preko kojih nigde ne bi stigli. Ali i to se nekako kompenzovalo zadovoljstvom kada smo prolazili kroz jedan prelep kanjon meni do tada nepoznat. Već sam počela da pravim planove kako da dovedem ovde moje društvo iz penjačkog sveta da naprave nove smerove i budemo obogaćeni za još jedno penjalište.

Usput sam još jednu kornjaču sklonila sa puta od moguće pogibije! Nikada mi neće biti jasne zašto uporno prelaze asfaltne puteve i u čemu vide čar toga? A na pešačkim stazama ili dublje u prirodi nisam videla ni jednu jedinu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nedaleko od Babušnice smo naleteli na poslastičarnicu, prvu od početka našeg pešačenja! U poslastičarnici „Fonatana“ je vreme stalo negde oko sedamdesetih godina prošlog veka i nije se maklo ni dana. Na zidu posteri iz starih časopisa tipa „Tv Revija“ i slično, od Tita pa do golih žena. Vlasnik Milence sa leptir mašnom nas dočekuje širokog osmeha i prezentuje nam svoje proizvode. Ja sam se odmah zalepila za tulumbe, a muškarci za gazirani sok Klaker drečavo crvene boje. Da bih izbegla taj crveni sok naručila sam limunadu i dobila fluorescentno žutu tečnost zvanu „limunada“. A onda je sledio sladoled. Ko će koliko kugli i od čega. Na kraju su i kugle bile sve istog ukusa jedino su razne boje stvarale utisak da jedemo sladoled od jagode, banane, čokolade, vanile…Pošto smo Milencetu napravili dobar pazar dobili smo na poklon jarko crvenu ćeten alvu, oblande sa jarko crvenim filom i na kraju kako je on rekao „seksi hranu“ , a to su bile semenke :)   Tako nas je seksi hrana održala da stignemo do Babušnice, dok su alva i oblande ubrzo zaboravljene s obzirom da nam je pred očima sve titralo od drečavih boja. Mislim da bi se Milence više proslavio da je izabrao posao farbara ili možda čak i slikara!

U Babušnici nas je dočekao Sale koji je narednog dana bio naš vodič do Pasarela (Suva planina). Kao planinar dobro poznaje svoj kraj, prvi put sam saznala i videla Veliki Stol, vrh koji je svojom jednom stranom dosta stenovit i vrlo interesantan.

Jutarnji burek sa sirom i zeljem u pekari u Babušnici nam je svima prijao pre polaska ka Suvoj planini. Kakvo olakšanje krenuti malo uzbrdo, po hladovini, opet biti u divljini i odvojiti se malo od civilizacije. Prešli smo oko 1000 metara visinske razlike, ali kilometraža izgleda nije bila duga s obzirom da smo oko 14h iz prelepe mirisne šume izbili na zaravan koja se zove „Tri lokve“ i gde smo planirali da prespavamo. Pored drvene kućice koja služi čobanima za smeštaj preko leta kada dovode stoku na ispašu, bila je tu i jedna zidana kuća koja je očigledno imala istu svrhu kao i drvena. U njoj nekoliko prostorija sa ruiniranim krevetima. Ivan, Ica i Sale se odlučuju da spavaju u kući, a Zoza, Milan i ja u šatorima. Kako njih dvojica i nisu neki kamperi, odlučujem da oni otvaraju šatore, a da ih Ica snima. Bila sam ubeđena da će se upetljati i da će podizanje šatora dugo trajati, a ja se silno zabavljati gledajući ih. Čak smo se i kladili (u dve litre krvi) i dala sam im vreme od 20 minuta. Na moju žalost, dva šatora su podignuta za manje od 5 minuta pa sam obećala da ću zavod za transfuziju krvi posećivati sve dok ne doguram do 2 litre :)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jutro nas je dočekalo kišno i maglovito, Ivan i Ica su se ukočeni probudili jer su spavali na stolovima, a ni nama u šatorima nije bilo bolje jer je celu noć duvao tako glasan vetar i treskala jaka kiša od čije buke nije moglo da se zaspi. Ali, sve smo zaboravili kada smo krenuli dalje razgledajući prelepe pejzaže i pašnjake na 1500 mnv gde su gomile krava pasle i svojim zvonima pomalo razbijale tišinu. Malo šume, malo travnate poljane iz čijeg zelenila izvire gomila sivog kamenja i stena i korak po korak dođosmo do Pasarela gde je podloga još stenovitija, a predeo očaravajuće lep. Čak ni magla nije mogla da sakrije skroz ovu lepotu, iako se sa litica Pasarela nije video pogled ka Tremu koji je najviši vrh na Suvoj planini.

Odjednom je iz magle veselo izleteo ogromni šarplaninac i igrao i mazio sa nama, samo sam čekala kada će još i da zaprede. I kasnije kada smo susretali šarplanince svi do jednog su bili kao i ovaj. Kakve su to bebe od pasa :)

Od Pasarela do Trema smo išli grebenom preko stena i vrtača, trudeći se da u gustoj magli ne omanemo stazu. GPS je preuzeo od Saleta ulogu vodiča, ali nismo imali 100% poverenja u aparat kao u Saleta. Ipak nas  nije izneverio, a nedaleko od Trema je počelo da se razvedrava i pogled širi na sve strane. Usput nas je i jedno lane sa obližnjih stena posmatralo, a onda smo ugledali krdo divljih konja. Stali smo da ih ne uplašimo ne bi li ih Ivan i Milan slikali i snimili, ali oni su u trku krenuli pravo ka nama. Nije mi baš bilo sve jedno pa sam počela da bežim iza muškog dela ekipe :) ! Kako su nam se približili odmah su stali i okružili nas u nekom iščekivanju. Onda smo krenuli da vadimo iz ranaca sve što smo mogli da im damo da jedu kao što je Plazma keks, pomorandže i još neke grickalice, ali oni su to ignorisali čekajući verovatno nešto što bi im više prijalo. Na žalost nismo imali seno pa smo mogli samo da ih mazimo :)  Kako je to bio divan prizor.

 

 

Bilo je već popodne kada smo sišli sa planine i pored planinarskog doma „Bojanine vode“ nastavili asfaltom do Donje Studene. Negde na pola puta su se kola policijske patrole zaustavila, ali razgovor sa njima nam je prekinulo vikanje nekog lika koji iz Fiće pomolio glavu i drao se da se sklonimo sa puta jer nema kočnice. Vukao je neko silno granje koje je vezao za Fiću. Kako smo momentalno pobegli u stranu policajac je istrčao iz auta i viknuo mu da se zaustavi kako zna i ume. Uspeo je to na nekoj travi pokraj puta, a onda je sledio razgovor izmedju njih:

– Policajac: „Šta se dereš, što ne trubiš“  Lik: „Nemam sirenu, oćeš da ih pobijem, bolje da vičem“ Policajac: „Kako voziš bez kočnica? Daj dozvolu“ lik: „Nemam dozvolu, nisam je poneo“ Policajac: „Ličnu kartu?“ Lik: „Ostala mi kući“ .  E tada smo se mi sa policajcima pozdravili i krenuli dalje, jer ne bi bilo lepo da i dalje stojimo dovodeći ih u situaciju da moraju i dalje da budu strogi  :)

U Donjoj Studeni nas je dočekao Dragiša, domaćin planinarskog doma, sa rakijom Ginko! Iako je ne pijem, za mene je ovo bilo iznenađenje i zato moram da spomenem jer sam po prvi put čula za rakiju od Ginka! Sledećeg dana je prošao sa nama kroz Jelašničku klisuru, iako sam tamo bila mnogo puta, Dragiša nam je pokazao neke stvari za koje do tada nisam znala. Isto tako nisam znala da će nas provesti gornjim grebenskim delom pa nisam obukla patike, već u papučama nabadala po stenama i siparu. Ovaj rezervat prirode je kako raj za oko turista tako i za sportske penjače.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Od Jelašnice smo nastavili kroz Sićevačku klisuru i popeli se do sela Sićevo odakle smo odozgo posmatrali prelepe stene klisure. I tako razvlačeći se od klisure do klisure, slikajući i snimajući shvatismo da odmah moramo da nađemo prečicu do Jasenovika kako bi stigli pre mraka. Ali prečica je bila dosta zabačena, a mrak već pao. Imali smo kod sebe samo mobilne telefone kojima smo neuspešno osvetljavali put kroz gustu visoku travu i tako  tumarali pokušavajući da nađemo pravu stazu da bi se na kraju uvalili do kolena u neku „rečicu“ punu blata. Dobro nas i pijavice nisu napale. Napokon, u kasnim večernjim satima sedeli smo u Jasenoviku sa lokalcima ispred prodavnice i odmarali od užeglog dana. Upoznali smo Bojana koji bere pečurke, pa je sutradan krenuo sa nama par kilometara da i nas malo poduči.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na putu do Cerja obodom vrha Kamenički vis prepoznala sam i ubrala svoju prvu pečurku –Vrganj. Naravno Bojan je bio tu da potvrdi. Vrganji su ukusni i kada se jedu živi, ali ipak smo ih sačuvali da ih uveče lepo spremimo. Rastali smo se sa Bojanom i bezbrižno nastavili da bi posle 15km zalutali u nekoj gustoj šumi i tociljali se niz strmine saplićući se o upetljano rastinje i granje. Sreća, toga dana sam obukla fluorescentno roze bermude i dok sam pratila „putanju“ na GPS-u, ostatak ekipe je mogao lako da me locira i prati bez brige da im se ne izgubim ili oni meni :)

U Cerju smo se našli sa  Mirjanom-Mikom i Milošem-Pultom, mojim drugarima iz Niša. Došao je i Ica sa džipom, pa su on i Miloš otišli kolima do Niša da kupe roštilj, a Mika je sa nama pešačila do Miloševe vikendice nadomak Miljkovca.  Nisam se skoro oduševila takvom mestu gde je napravljena vikendica koju okružuje samo priroda, bez i jedne kuće u blizini, sa tako jednostavnim lepim dvorištem i malim terenom za basket, a bez suvišnih i nepotrebnih detalja.  Atmosfera opuštena, muzika dobra, marsovci lete na nebu,  vrganji, lisičarke i ostala hrana na stolu…mislim da mi je to bilo jedno od lepših večeri  tokom ova 33 dana.

. . .

Nastavlja se …