Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ostalo

Ceremonija otvaranja radničkih sportskih olimpijskih igara u Londonu 2012 – tako britanski

Konstantin

 

 

Spektakl otvaranja Olimpijskih igara u Londonu i poruka svetu: „Gledamo samo sebe na svom Ostrvu čuda“

.

Od kako su Olimpijske igre profesionalizovane tokom 80-ih godina prošlog veka i od amaterskih nadmetanja pretvorene u radničke sportske show biz igre izgubio sam bilo kakav interes za njih. Na njihovo mesto je suštinski došla Univerzijada, mada ni ona više nije ni studentska, ni amaterska manifestacija. Jedini stvarni olimpijski dogadjaj u kome učestvuju istinski sportski amateri su Paraolimpijske igre, ali to sada nije tema ovog teksta.

Dakle, još od Olimpijskih igara u Berlinu 1936 godine i promocije Hitlerove verzije nacional socijalizma, olimpijske igre su postale globalna propaganda politike zemlje domaćina. I otvaranje Olimpijskih igara je masovni neopaganski državni ritual prikaza nacionalne energije. Ne bih se na ovom mestu osvrtao na sve što se politički prelamalo kroz Olimpijske igre, od bojkota igara nekih zemalja, terorizma, do zabrane sportistima nekih zemalja da učestvuju na njima, i tako redom. Mene je samo zanimala ceremonija otvaranja Olimpijskih igara, ritual i obred države domaćina u Londonu, da vidim šta su Veliko Britanci odlučili da poruče svetu i kako da se predstave. Tim pre, što su oni centar ezoterijskih praksi, za koje neki smatraju i da vladaju svetom.

Zbog toga molim uredništvo RTS-a da ponove i repriziraju ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara, ali iz Pekinga, jer su bile mnogo bolji, lepši i prijatniji spektakl za gledanje. Ceremonija u Londonu je bila so british, tako britanska, dosadna, sterilna, prepakovana i nezanimljiva školska priredba, radjena za unutrašnjo političke stvari u Britaniji, ne za svet. Uporedni rezultat bi bio: Peking – London 5:2 i na OI u Pekingu se vidi snaga i veličina kineskog džina koji će u sledećim decenijama srušiti dominaciju zapadne anglo saksonske imperije.

Kada se pogleda ideja koja je režisera ceremonije Danny Boyle vodila, ona se svodi na jednostavno masovno statiranje gomile volontera u cilju izgradnje nacionalnog ponosa običnih britanaca, odnosno one mešaonice naroda i narodnosti iz celog sveta koji sada žive u Britaniji. Imali ste prilike da vidite gomilu šarenog i kosookog i tamnoputog sveta koji je dominirao na Olimpijskom stadionu kao igrači. I to je slika Velike Britanije, gomila obojenih kolonista i gomila problema koji idu sa njima, koje opšta i popularna kultura treba sve da niveliše i integriše u Novi vrli svet.

Olimpijska priredba je pokazala da je Velika Britanija u ozbiljnom problemu. Osim što su bili krajnje nemaštoviti u sletskim vežbama, očita je težnja engleskih ideologa da kroz propagandu engleskih kulturnih vrednosti iz pop kulture i show business-a pokažu kako su oni još uvek jaki. Na žalost Engleza, sve je to već odavno u američkim i japanskim rukama, a njima je ostala samo prazna tradicija i nešto banaka. Dobro je novi francuski predsednik Oland nakon skorašnje posete Londonu zaključio da je Engleska posrnula, da je britanski lav umoran i star. Britanska imperija je defintivno gotova a ove Olimpijske igre su to i pokazale.

Hoću da kažem, da su tenzije unutar Velike Britanije toliko velike, da se to videlo i na silovanju idejama i prikazima u ceremonijo otvaranja. Toliko je forsirano „tako britanski“ ponašanje, koje je inače vrlo dosadno, da je bilo smaranje pratiti scene pune ružnih poruka i efekata. Da ne bih sada ulazio u mnoge mistične teorije o forsiranju demonskih igara, Hari Potera i veštica, reći ću samo da scena u kojoj se tipična engleska porodica u kući predstavlja kao spoj žene belkinje, oca crnca, sina crnca i devojke meleskinje, zapravo ključni problem rasnih napetosti koje samo čekaju da se ponovo aktiviraju u Velikoj Britaniji. Zato je uz gomilu muzičkih hitova svih stilova strašno forsiran taj segment dodvoravanja mladima u Engleskoj, zatim isticanje zdravstva, koje jeste najbolje ali i najskuplje na svetu, kao i omaž radnicima i industrijskoj revoluciji, jer su u Britaniji većinom svi radnici, na granici zaposlenja. A i olimpijske igre su radničke sportske igre, gde učestvuju visoko specijalizovani radnici zaposleni u sportu – sportisti. Sa te strane, otvaranje je delom ispunilo smisao.

Ko nije bio nikada u Engleskoj neće baš korektno razumeti moje pisanje. Engleska je jedna lepa, zelena, i sredjena zemlja. Ali užasno skupa. Život je očajno skup i sve je mnogo skuplje nego na kontinentu. Dok je Engleska bila velika imperija i industrijska zemlja to se mogli izdržavati. Medjutim, Engleskoj su danas ostale samo banke i sektori usluga, nešto vojne industrije i farmeri, sve ostale ključne industrije su otišle ili na kopno ili na istok. Iz tog razloga, Velika Britanija je godinama na finansijskoj infuziji i kroz mešetarenje i praćenje Amerikanaca u kolonijalnim ratovima pokušava da se revitalizuje. Jer, problem nezaposlenosti mladih i starih svih boja samo što ne preplavi Veliku Britaniju. To je i suštinski razlog zašto Britanci i njihova vlada neće da se integrišu bolje u Evropsku uniju, jer bi to pokazalo koliko su finansijski i ljudski prenapregnuti, koliko je zapravo tamo stanje pod frazom „Kralj je go“

Vratimo se ipak samoj ceremoniji. Jedina dva svetla momenta u otvaranju igara su video klip gde se susreću James Bond i Kraljica Elizabeta Druga i nastup komičara Rojan Etkinsona (Crni Guja) sa Londonskom Kraljevskom Filharmonijem, mada je drugi nastup čista bruka da simfoničari izvode delo jednog Grka a ne engleskog kompozitora – mislim na temu iz filma „Vatrene kočije“ koju je napisao grk Vangelis. Zato sam im i dao ona dva poena u skoru od 5:2 za Peking i kineski državni slet. A mislio sam, kako su Briti počeli sa nezvaničnom engleskom himnom i epskom pesmom „Jerusalem“ da će ceremonija otvaranja biti pompezna i dostojanstvena.

A ovako, ona se svela na gomilu kreveljenja, rok end rol igranja i gomilu musavih ružno kostimiranih kreatura. Moram to reći i neću da budem politički ili medijski korektan i da pišem hvalospeve o spektaklu koji to zapravo nije bio. Promašili su da naprave poen kod kuće. Mnogo je bolja priča bila sa kraljevskim venčanjem, to je bio pravi i uspešni globalni spektakl. Ovo je bila partijska unutar unutrašnja školska priredba. Mislim da su kinezi sa Pekingom zadali domaći zadatak celom svetu kakav su spektakl od otvaranja Olimpijskih igara napravili. Veliko Britanci i njihovo „Ostrvo čuda“ su potonuli. Ovo je sve bilo dosadno, smušeno i nacional patetično.

„Bože spasi (makar) kraljicu“.

. . .

19 komentara

  • Cenim misao Ljubodraga Duci Simonovića, iako mislim da često preteruje u nekim stvarima, kao što i ja namerno potenciram neke stvari u svojim tekstovima.

    Prvo, bavi se likom Pjera Kubertne koji je vrlo brzo po osnivanju Olimpijskog komiteta ispao iz ekipe koja vodi olimpizam, i ostao je samo figura. Nebitan.

    Drugo, bavi se pitanjem droge, koja je zahvatila sve segmente pa i sport, i nisu olimpijske igre krive što sportisti uzimaju anabolike i steroide, nego oni sami i njihova strast da dodju do rezultata. Olimpijske igre su im samo okvir da osvajanjem medalje osvoje pare i sponzore, a droga im je sredstvo. A komitet OI se trudi da ih antidoping kontrolama uhvati.

    Problem je u svesti sveta a ne u Olimpijskim igrama.

  • Kontstantine, sa obzirom da tvoji zaključci o Ducijevom delu u vezi „poslovnih igara“ skoro potpuno odstupaju od Ducijevih, mogao bih da ih uzmem u razmatranje samo pod uslovom da si ti bio toliko dugo i na takvom nivou sportista kao i Duci a onda i da si posvetio svoj rad temi kao i Duci. U suprotnom, meni tvoji zaključci deluju kao da si zamenio uzrok sa posledicom. Čak kad pročitam tvoju zadnju rečenicu u trećem pasusu i nasmeje me.

    Ali ajde da dodamo moje mišljenje npr na tvoj pasus o Kubertenu. Ni Duci ne pominje Kubertena kao sve i svja, ali ga pominje sa kojom zamišlju su krenuli u pravljenje igara, koja je to ekipa počela, koja nastavila i koja to vodi. Da uzmem da je tačno to što Duci priča, piše, i sa ono malo iskustva životnog što imam, stvar je jasna, ista filizofija svake ekipe, ona koja je pravila, vodila i vodi igre. Ako si odgledao video koji sam postavio, možda se sećaš da je i on sam rekao da francuza nisu ni zvali u Atinu kad su napravili igre, tako da on jeste nebitan u celom sadržaju ali vrlo bitan kao zagovornik te ideje i kako je ona primljena.

    Stvar je jasna i za Samaranča, tako da tu nema šta da se pametuje, nego da se po tome ili dela ili ne.

  • Nebojša, imao sam iskustva sa internacionalnim organizacijama i velikim korporacijama i znam da stvari za koje Duci Simonović veruje da se odigravaju (fašizam i slično) ne mogu da prodju u stvarnosti.

    Sve velike medjunarodne organizacije, a MOK pogotovu su zbir mnogo supostavljenih interesa i uticaja, i nema šanse da neko pojedinačn, pa makar to bio i Samaran, vodi organizaciju u nekom svom smeru. Tu su predstavnici OK svih zemalja sveta, mega sponzori od kojih sve zavisi, spoljna politika najmočnijih zemalja, interesi zaposlenih u MOK-u da sve duže traje bez promena, kao i interesi sportista da budu glorifikovani kroz olimpijska odličja i uz put uzmu novac.

    MOK je business korporacija, vrlo hermetična i stroga. Gledaju svoja posla i da traju što duže, zato prave mnoge kompromise, jer im se uspeh desio slučajno, nisu oni od početka bili uspešna priča.

    U suštini podržavam Ducijeve apele da se sport amaterizuje, da se oslobodi droge i dopinga, da se sportska kultura vrati u škole, da sport stvarno bude antički olimpijizam, ali je koncept business-a to sve pretvorio u „hleba i igara“. Sportisti su izabrali da budu deo toga, niko ih nije terao, ali su svetla pozornice mnogo blještava i mamac sa slavom i parama veliki. To se desilo u mnogim oblastima, sport nije izuzetak.

    Slabost Ducijeve životne filosofije je što precenjuje ljudske vrline i ne veruje da smo kao ljudi toliko slabi i zavodljivi. A jesmo. Druga stvar je u tome što greši i preuveličava negativnosti, jer pre ili kasnije se sve to svede u nešto podnošljivo, da li što MOK zavede red, ili sve postane toliko pokvareno da publika digne ruke od toga. Duci ima taj „zaverenički uma sa apokaliptičnim završetkoma“ što mislim da nije ispravno, bez obzira koliko neke stvari dobro uvidjao.

    Život nije skup krutih pravila, sve se menja, pa i sport, i MOK, i društvo u krajnjoj linija. I sve ide dalje svojim tokom. Ništa nije propalo, osim Rima i Kartagine 😉

  • Dao bih samo mali osvrt na Olimpijadu: ona inspiriše mnogo mladih ljudi da se bavi sportom, i to je najveći uspeh Olimpijskih igara.

    Moja generacija se skoro cela bavila sportom i OI je bio uzor i san. Danas moju decu sport ne zanima i ne gledaju nešto posebno OI. Interesi su se promenili. Nacije koje imaju jak profesionalni sport: USA, Nemačka, GB, tradiciju u nekom sportu: Japan, Švajcarska, Indija, ili državnu politiku fizičke kulture i sporta dominiraju u sportu, kao Kina danas, odnosno Rusija i Istočna Nemačka nekada.

    Ostali su negde izmedju, nekad bolji nekad lošiji.

  • Zlatko, ne bih da se moj tekst pogrešno tumači, nemam ništa protiv OI, čak naprotiv, mislim da imaju svoje mesto u današnjem svetu, kao što to ima i Disneyland za neku decu.

    Samo sam ukazao da je ceremonija bila dosadna. I tako britanska.

    P.S. Propustio sam da istaknem sve ono što je na primer bilo dobro u otvaranju a što možemo naučiti od Engleza: učešće volontera, briga o svim skupinama stanovništva da budu uključeni u OI, promocija društvenih vrednosti, timski duh, organizacija, logistika, bezbednost …

  • Šta reći kada jedan Englez misli isto što i ja 🙂

    Nekadašnji pevač grupe „Smiths“ Morisi šokirao je britanske navijače na Olimpijskim igrama u Londonu rekavši da mu se smučio toliki patriotizam na Igrama koji ga podseća na duh nacističke Nemačke iz 1939. godine.

    Morisi je, kako prenose britanski mediji, kritikovao preterani patriotizam OI i atmosferu u Londonu uporedio sa Hitlerovom Nemačkom.

    – Duh Nemačke iz 1939. prevladao je britanskim medijima… Da li je Engleska ikada bila toliko zagađena patriotizmom“, napisao je Morisi u otvorenom pismu svojim obožavaocima.

    On je dodao i da ne može da gleda OI zbog „preteranog patriotizma koji preplavljuje i kvari svaki događaj“.

    – Teško je to gledati. Dok se London promoviše kao bogata marka, Englesku potresaju smanjenje budžeta i ekonomska propast. A mediji 24 sata dnevno puštaju priču o sjajnoj kraljevskoj porodici – naveo je on.

  • i sa stranice riseearth.com jedan dio preveden kad je bilo ono spuštanje padrobranom i ulozi Davida Bowiea sa The Man Who Fell To Earth
    12Kako pade sa nebesa,
    Svjetlonošo, sine Zorin?
    Kako li si oboren na zemlju,
    ti, vladaru naroda?
    što je prema Izaiji sotona, lucifer

  • @ Marta

    Moja namera nije bila da se u tekstu bavim ezoterijskim aspektom ceremonije, koliko samo estetskim. Zanimljiv je tekst na linku koji ste poslali, mada i kontroverzan, postoji još jedan nivo objašnjenja za celu stvar.

    Sigurno je da je bilo mnogo „neobjašnjivih“ simbola i stvari na ceremonij otvaranja, i da neko ko ima znanje iz ezoterije i simbolizma može to da uoči.

    Sad, da li to može da se adekvatno interpretira i gde je granica izmedju istine i mita, onoga što se stvarno desilo i onoga što se nama čini, to je druga stvar.

    Dobio sam grdnje da je moje pisanje oko otvaranja OI bilo maliciozno, i da sam mnoge čitaoce uvredio tvrdnjom da je ceremonija otvaranja bila ružna, jer OI nikako ne mogu da budu ružne, i ljudi uvek pozitivne emocije vezuju za OI (čak i kada je slet ružan i budalast), tako da ću zbog ideološke korektnosti i društvene uravnilovke prestati da dodatno komentarišem zanimljivosti sa OI.

    Uostalom, „car je go“ i nikakve masovne „inicijacije iluminata volontera i publike u nadolazeće Novo Doba“ to neće promeniti. 🙂

  • Ne morate komentirati,naravno da se zlo provlači kroz dobro.“Put do pakla popločen je dobrim namjerama.“ Žalosno je da se danas čovjek treba bojati slobode izražavanja mišljenja, uvrijedili čitatelje?, koja ironija,a nitko se ne vrijeđa kada Srbin vrijeđa Hrvata,kao što je na nekim stranicama ovog portala-pomalo besmisleno na šta se čitatelji vrijeđaju,kršćanin bi se trebao uvrijediti načinom otvaranja OI. Igre su drugo i imaju pozitivan duh,sigurno.Samo to sve treba gledati malo dublje,teško će to bezbožnik prepoznati.
    Samo bezbožnik može braniti ljepotu poganskoga. „Car je gol“,slažem se.
    Bilo mi je zadovoljstvo komunicirati s Vama,a sada se pozdravljam i odlazim sa portala. Želim Vam svako dobro.

  • Mislim da ne zaključujete ispravno oko Srba i Hrvata, komentara i komentatora, pa i ovog bloga.

    Video sam prepisku oko Nikole Jurišića, ali je stvarno umarajuće i „nervno trošenje“ za većinu običnih ljudi da se uključuju u nacionalno ostrašćene strasti. Uostalom, koga je posebno i briga da li je neko bio ovo ili ono, da li se treba vezivati za partnere druge vere ili ne, kakvi su karakteri nacija, kada svakoga od nas život stavlja u posebne životne situacije i izbori nam zavise od znanja, iskustva, karaktera i želja. I sve se dešava sada, u našoj blizini.

    Na primer; moja devojka je muslimanka, iz Egipta. Njeni rodjaci su opasni fundamentalisti, i vrlo loše mislim o njima kao i o njihovom shvatanju religije, ali će mi svejedno postati suprugom, i imaćemo decu koji će biti Švedjani, tamni doduše, ali pravi Švedi.

    Da li mislite da je meni zanimljivo pitanje „je li ili nije baron bio uja ili čedo?“ Nebitno potpuno, pa i neću da komentarišem.

    A tim pre, što ću jednog dana doći kao predstavnik EU i izvlačiti uši svim ujama i zavrtati ruku svim nemirnim čedama što se nisu usaglasili sa mojim švedskim standardima života, nego se još uvek prepucavaju koja nacija je starija od ameba.

    Ovo je sve šala, ali dajem kao primer kako je život i kompleksniji i jednostavniji od naših ličnih shvatanja 🙂

    Svako dobro.

  • Slažem se. Nebitno je.
    Neka Vam je blagoslovljeno sve u životu!
    Cijenim sve Vaše komentare .
    Da je bar više ljudi poput Vas ovdje i još nekih,ali jednostavno,neda mi se više komentirati. Možda neke stvari previše pridajem srcu,možda trebam loše ignorirati i ne zamarati se nebitnim.Uostalom, sve je nebitno. Imate pravo.
    Svako dobro,pozdrav.

  • Evo nešto lijepo,da popravim dojam

    Etiopljanka Meseret Defar,pravoslavka, pružila je jedan od najemotivnijih trenutaka na londonskim Olimpijskim igrama kada je osvojila zlato u utrci na 5.000 metara, prenosi CNA.

    Kada je prešla preko cilja izvadila je sliku Djevice Marije i Djeteta Isusa iz svoga dresa i pokazala je pred kamerama. Sliku je stavila ispred svoga lica i uronila u duboku molitvu zahvalnosti.

    više o tome a uz sliku Djevice Marije i Isusa u rukama pogledajte ovdje

    http://www.bitno.net/vijesti/s-djevicom-marijom-i-djetetom-isusom-do-olimpijskog-zlata/

  • Velika i nadahnuta priča 🙂 Hvala na linku, nisam nešto pratio Olimpijadu pa sam propustio ovaj dogadjaj.

    Ali ispratio sam euforiju koji je napravio Oskar Pistorijus južnoafrički trkač na 400 m, invalid bez obe noge i paraolimpijac koji se takmičio na OI u Londonu i stigao do polufinala.

    On na ruci ima ispisane stihove iz Biblije koje su mu nadahnuće.

    Nekako, i pored svih paganskih napora i inicijacija svega i svakoga iskoči neko ko podari ljudima uzvišeniji i plemenitiji putokaz, kao što su Meseret Defar i Oskar Pistorijus. Zato se ne treba mnogo obazirati na „teorije zavera“ jer one samo bespotrebno plaše i odvraćaju ljude od stvarnog života i duhovne (a ne materijalne) borbe, koja je sada i ovde 🙂

  • Konstantine, nećete vjerovati,baš sam se odlučila maknuti,i odem na portal koji nekad posjetim i prvo što vidim je taj link i zaista me to dirnulo.Kada pogledate lice Meseret Defar vidite iskrenog vjernika,sa lica joj blista Isus i Marija.Za Oskara nisam znala,nisam ja to pratila,(ali pronaći ću) ovo sam slučajno pronašla iako nije slučajnost,Bog je htio da to ovdje stavim.Njih dvoje,ja to gledam ovako:ceremonijal otvaranja je bio poganski,njih dvoje su Božja pobjeda nad mrakom koji se nadvija, nekako je znakovito to da na kraju uvijek pobijedi Božje svjetlo – ili Bog ne ostavlja one koji su mu vjerni,došli su sa Isusom i donijeli pobjedu da ga proslave. „Teorije zavjere“ a možemo ih nazvati znakovima vremena,samo nas podsjećaju koliko moramo biti budni i pripravni kršćani,ne da se bojimo,pa što ako dođu i najgora vremena,Isus je rekao da će biti mučenika koji će proliti krv za njega,trebamo li se bojati toga? prije bih rekla da se trebamo bojati da ga ne ostavimo ili otpadnemo od njega,jer rečeno je i u Pismu da će mnogi otpasti od vjere.Kršćanin se ne boji ničega ni po cijenu smrti,ne moramo biti hrabri-to je ljudski,nego snažni u Gospodinu u ustrajnosti.“ Moja vjera je Božja snaga“ , možda ću pogriješiti ali mislim da je to rekao sveti Pavao i kad god to kažem, ne bojim se.

    Odlučim otići sa portala, a onda ona priča o izgorjeloj kući koja mi suze uzmamila, pa ovo, ne znam,ja sam stvarno odlučila maknuti se al evo,nikako me neće moja volja 🙂

    Vi nekako uvijek djelujete na mene umirujuće. I onda se dogodi neki mir u meni. Vi ste Božji čovjek. Hvala Vama i hvala Bogu što postojite.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter