Konstantin

 

 

Spektakl otvaranja Olimpijskih igara u Londonu i poruka svetu: „Gledamo samo sebe na svom Ostrvu čuda“

.

Od kako su Olimpijske igre profesionalizovane tokom 80-ih godina prošlog veka i od amaterskih nadmetanja pretvorene u radničke sportske show biz igre izgubio sam bilo kakav interes za njih. Na njihovo mesto je suštinski došla Univerzijada, mada ni ona više nije ni studentska, ni amaterska manifestacija. Jedini stvarni olimpijski dogadjaj u kome učestvuju istinski sportski amateri su Paraolimpijske igre, ali to sada nije tema ovog teksta.

Dakle, još od Olimpijskih igara u Berlinu 1936 godine i promocije Hitlerove verzije nacional socijalizma, olimpijske igre su postale globalna propaganda politike zemlje domaćina. I otvaranje Olimpijskih igara je masovni neopaganski državni ritual prikaza nacionalne energije. Ne bih se na ovom mestu osvrtao na sve što se politički prelamalo kroz Olimpijske igre, od bojkota igara nekih zemalja, terorizma, do zabrane sportistima nekih zemalja da učestvuju na njima, i tako redom. Mene je samo zanimala ceremonija otvaranja Olimpijskih igara, ritual i obred države domaćina u Londonu, da vidim šta su Veliko Britanci odlučili da poruče svetu i kako da se predstave. Tim pre, što su oni centar ezoterijskih praksi, za koje neki smatraju i da vladaju svetom.

Zbog toga molim uredništvo RTS-a da ponove i repriziraju ceremoniju otvaranja Olimpijskih igara, ali iz Pekinga, jer su bile mnogo bolji, lepši i prijatniji spektakl za gledanje. Ceremonija u Londonu je bila so british, tako britanska, dosadna, sterilna, prepakovana i nezanimljiva školska priredba, radjena za unutrašnjo političke stvari u Britaniji, ne za svet. Uporedni rezultat bi bio: Peking – London 5:2 i na OI u Pekingu se vidi snaga i veličina kineskog džina koji će u sledećim decenijama srušiti dominaciju zapadne anglo saksonske imperije.

Kada se pogleda ideja koja je režisera ceremonije Danny Boyle vodila, ona se svodi na jednostavno masovno statiranje gomile volontera u cilju izgradnje nacionalnog ponosa običnih britanaca, odnosno one mešaonice naroda i narodnosti iz celog sveta koji sada žive u Britaniji. Imali ste prilike da vidite gomilu šarenog i kosookog i tamnoputog sveta koji je dominirao na Olimpijskom stadionu kao igrači. I to je slika Velike Britanije, gomila obojenih kolonista i gomila problema koji idu sa njima, koje opšta i popularna kultura treba sve da niveliše i integriše u Novi vrli svet.

Olimpijska priredba je pokazala da je Velika Britanija u ozbiljnom problemu. Osim što su bili krajnje nemaštoviti u sletskim vežbama, očita je težnja engleskih ideologa da kroz propagandu engleskih kulturnih vrednosti iz pop kulture i show business-a pokažu kako su oni još uvek jaki. Na žalost Engleza, sve je to već odavno u američkim i japanskim rukama, a njima je ostala samo prazna tradicija i nešto banaka. Dobro je novi francuski predsednik Oland nakon skorašnje posete Londonu zaključio da je Engleska posrnula, da je britanski lav umoran i star. Britanska imperija je defintivno gotova a ove Olimpijske igre su to i pokazale.

Hoću da kažem, da su tenzije unutar Velike Britanije toliko velike, da se to videlo i na silovanju idejama i prikazima u ceremonijo otvaranja. Toliko je forsirano „tako britanski“ ponašanje, koje je inače vrlo dosadno, da je bilo smaranje pratiti scene pune ružnih poruka i efekata. Da ne bih sada ulazio u mnoge mistične teorije o forsiranju demonskih igara, Hari Potera i veštica, reći ću samo da scena u kojoj se tipična engleska porodica u kući predstavlja kao spoj žene belkinje, oca crnca, sina crnca i devojke meleskinje, zapravo ključni problem rasnih napetosti koje samo čekaju da se ponovo aktiviraju u Velikoj Britaniji. Zato je uz gomilu muzičkih hitova svih stilova strašno forsiran taj segment dodvoravanja mladima u Engleskoj, zatim isticanje zdravstva, koje jeste najbolje ali i najskuplje na svetu, kao i omaž radnicima i industrijskoj revoluciji, jer su u Britaniji većinom svi radnici, na granici zaposlenja. A i olimpijske igre su radničke sportske igre, gde učestvuju visoko specijalizovani radnici zaposleni u sportu – sportisti. Sa te strane, otvaranje je delom ispunilo smisao.

Ko nije bio nikada u Engleskoj neće baš korektno razumeti moje pisanje. Engleska je jedna lepa, zelena, i sredjena zemlja. Ali užasno skupa. Život je očajno skup i sve je mnogo skuplje nego na kontinentu. Dok je Engleska bila velika imperija i industrijska zemlja to se mogli izdržavati. Medjutim, Engleskoj su danas ostale samo banke i sektori usluga, nešto vojne industrije i farmeri, sve ostale ključne industrije su otišle ili na kopno ili na istok. Iz tog razloga, Velika Britanija je godinama na finansijskoj infuziji i kroz mešetarenje i praćenje Amerikanaca u kolonijalnim ratovima pokušava da se revitalizuje. Jer, problem nezaposlenosti mladih i starih svih boja samo što ne preplavi Veliku Britaniju. To je i suštinski razlog zašto Britanci i njihova vlada neće da se integrišu bolje u Evropsku uniju, jer bi to pokazalo koliko su finansijski i ljudski prenapregnuti, koliko je zapravo tamo stanje pod frazom „Kralj je go“

Vratimo se ipak samoj ceremoniji. Jedina dva svetla momenta u otvaranju igara su video klip gde se susreću James Bond i Kraljica Elizabeta Druga i nastup komičara Rojan Etkinsona (Crni Guja) sa Londonskom Kraljevskom Filharmonijem, mada je drugi nastup čista bruka da simfoničari izvode delo jednog Grka a ne engleskog kompozitora – mislim na temu iz filma “Vatrene kočije” koju je napisao grk Vangelis. Zato sam im i dao ona dva poena u skoru od 5:2 za Peking i kineski državni slet. A mislio sam, kako su Briti počeli sa nezvaničnom engleskom himnom i epskom pesmom „Jerusalem“ da će ceremonija otvaranja biti pompezna i dostojanstvena.

A ovako, ona se svela na gomilu kreveljenja, rok end rol igranja i gomilu musavih ružno kostimiranih kreatura. Moram to reći i neću da budem politički ili medijski korektan i da pišem hvalospeve o spektaklu koji to zapravo nije bio. Promašili su da naprave poen kod kuće. Mnogo je bolja priča bila sa kraljevskim venčanjem, to je bio pravi i uspešni globalni spektakl. Ovo je bila partijska unutar unutrašnja školska priredba. Mislim da su kinezi sa Pekingom zadali domaći zadatak celom svetu kakav su spektakl od otvaranja Olimpijskih igara napravili. Veliko Britanci i njihovo “Ostrvo čuda” su potonuli. Ovo je sve bilo dosadno, smušeno i nacional patetično.

„Bože spasi (makar) kraljicu“.

. . .