Dra­gan Ba­bić

 

Is­ce­pa­ni frak

.

Svi­rao je kao da vo­di lju­bav, op­ho­dio se pre­ma kla­vi­ru kao pre­ma že­ni. Sa­vio bi le­đa, nad­vio se nad dir­ka­ma i pri­bli­žio im se, sko­ro ih do­di­ru­ju­ći vr­hom no­sa sa ko­jeg bi, obič­no to­kom tre­ćeg ili če­tvr­tog či­na, rit­mič­no ka­pa­le ve­li­ke gra­ške zno­ja. Pr­sti­ma bi mi­lo­vao tu slo­no­va­ču, pod­se­ća­ju­ći ta­ko na ne­kog ve­li­kog lju­bav­ni­ka ko­ji bi slič­nim, ako ne i istim po­kre­ti­ma mi­lo­vao bo­ko­ve svo­je iza­bra­ni­ce te ve­če­ri. Pr­vo bi spu­stio ja­go­di­ce na dir­ke, ne po­di­žu­ći ih ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka, a on­da za­po­čeo ples po nji­ma, stal­no be­že­ći sa jed­ne stra­ne kla­vi­ra na dru­gu i pru­ža­ju­ći jed­na­ku pa­žnju cr­nim i be­lim de­lo­vi­ma tog te­la pod so­bom. Ka­ko bi vre­me od­mi­ca­lo, uma­rao bi se: nje­go­vo uži­va­nje bi kon­stant­no ra­slo, a imao bi i ose­ćaj da bi i kla­vir sve du­blje di­sao i po­na­vljao nje­go­vo ime uz­di­sa­ji­ma ko­ji bi po­sta­ja­li sve gla­sni­ji i br­ži. Ne bi mu bi­lo bit­no što je bio već u tim go­di­na­ma ka­da se že­ne, pri­sno­sti i lju­ba­vi mo­gao se­ti­ti sa­mo na osno­vu frag­me­na­ta sop­stve­ne isto­ri­je ko­ju je pam­tio i ko­ja bi mu, po­red svo­je ne­stal­no­sti i sve če­šćeg be­ga u ne­stvar­no, bi­la je­di­na ute­ha. Čak bi i cr­ni frak, ko­ji mu je ne­kad uli­vao po­ve­re­nje i ču­vao le­đa na sva­kom kon­cer­tu, pam­tio kroz ma­glu. Ne bi pre­i­spi­ti­vao svo­je sa­da­šnje sta­nje, sa­mo bi ga pri­hva­tao kao ta­kvo i ra­do­vao se mu­zi­ci. Na kra­ju, po­sle če­ti­ri ili pet bra­vu­ra, od­ma­kao bi se, sa­če­kao apla­u­ze ko­ji ni­kad ne bi do­šli – jer bi uvek svi­rao sam u mu­zič­koj sa­li lo­kal­ne psi­hi­ja­trij­ske usta­no­ve – i od­la­zio u svo­ju so­bu da bi mu da­li no­vu do­zu me­di­ka­me­na­ta na­kon ko­jih bi mno­ge sa­te utr­nut pro­veo u sta­nju oba­mr­lo­sti, se­ća­ju­ći se svog kla­vi­ra i mi­nu­ta bez le­ko­va, shva­ta­ju­ći da bi je­di­no ta­da bio spo­so­ban da raz­mi­šlja bi­stro i za­bo­ra­vi de­men­ci­ju ko­ja bi ga sva­kog da­na sve br­že su­sti­za­la.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.