Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Ja i moji pesnici … u ime jedne žene i moje ljubavi

Velibor Mihić Fjodor

 

Svako ima svoju lektiru, mene, moja, leči

Ja i moji pesnici

 

Dok vremena, još, ima,
obaspimo se poljupcima,
peva Galerije Katul…

I ja bih, i ja bih, Katule, brate,
ali moja ljubav me je ostavila,
ona drugog obasipa i drugi
obasipa nju dok ja tugujem…

Tebi je, to, lako reći, a meni,
nemoguće učiniti, davno,
davno sam je ljubio, možda
ne bih ni znao, ponovo,
poljupci su me,
Katule, moj,
odavno zaboravili…

Ali, Katule, volim da te ponavljam:
Dok vremena, još, ima,
obaspimo se poljupcima i
drago mi je i drago mi je i dra
ą to je: još, uvek, volim jer,
važno je voleti a manje važno
biti voljen jer
i ona je mene volela, mnogo,
mnogo volela pa, gle,
kako sam prošao,
kao bos po trnju ljubavi…

A Frančesko Petrarka…
Nek je blažen dan, mesec i doba
kad me zgodiše oka, dva,
zarobiše, oba!…

E, još sam rob, još sam u okovima
ljubavi, ali, blažen nisam, ne…
što je najgore,
zaboravio sam kad se to desilo,
nisam zapisao u notes,
nisam istetovirao na grudima,
a nisam ni urezao na našoj klupi,
na Kalemegdanu.
Samo robujem,
i to je nešto…

Ljubi, ne čekaj, sutra,
radosti, srca, beri,
već, istog ovog jutra!…
To preporučuje Pjer de Ronsar,
i u pravu je.
Ko bere, nabraće!

Malo zore, malo more a
malo i ljubomore i
eto srcu zanimacije,
uz semenke, poneki sladoled i
dva-tri smela osmeha
u ogledalu nostalgije…

Berem, berem, Pjer, ali,
prazne mi ruke, prazne od
nevere…

Taman posla
da ova moja pesma
prođe bez Vilijema Šekspira,
a on kaže:
A kad lepota svene i posivi,
naša će ljubav
kroz moj stih da živi…

Ljiljana, čitaš li, ovo?
Živi li?!…

Sad si jadna udovica,
baš te nešto žalim,
ti se udovičiš
a ja živim…

Živeo Vili!…

Džon Don je realan,
lepo kaže:
Ostaci srca, kadri su za igru, mnogu,
ali da vole, više ne mogu!…

To se i meni desilo,
knap slučaj:
igrao sam, igrao,
ali nisam voleo jer,
srce, moje,
negde, tamo je ostalo…

A bez srca, ne može se
voleti, ne…

Andre Šenije se raspisao,
baš mu je „krenulo“:
A kad žudnje, snovi i svitanje dana,
trgnu me iz sna, u pustoši stana –
zar, tad, moja ruka puna želje, prisne
neće naći drugu ruku da je stisne?!…

Dugo sam mislio da, to, meni
ne može i neće
da se desi i,
kao po predosećaju,
u razgovoru s njom,
pokušavao sam da se osiguram,
dogovorili smo se,
ako se, ako se, to, ako se, to… desi,
ą to je nemoguće…
da se prvog dana
sledećeg meseca
sastanemo na našem mestu i…
Stisnuti ruku – to mora da je
loš prevod… Ja sam njenu ruku
milovao i ljubio…

I Viktor Igo je smestio svoju ljubav
u celu strofu:
Raščešljane kose i bosa je bila
sedeć’, bosonoga, uz te trske, mlade;
dok prolažah, tuda, mišljah da je vila
i rekoh: „Hoćeš li doći u livade?“…

I ja sam svoju vodio na livadu,
u Sokobanji,
i na Moravicu,
i u Budvu,
i u Mostar…
nije vredelo…
A „čorbu“ mi je zapržila
u Dubrovniku,
ali bez mene!…

Prema tom, Viktore,
u mom slučaju, stvari nisu bile
zelenjave…

I još dva primera:
Emili Dikinson i Pol Verlen…
Emili ode i visoko i duboko…
Kaže:
Veslajući Rajem –
Ah, to more vidim!
Da, samo, mogu – noćas –
U tebi da se sidrim!…
U redu, grubo, ali,
lepo, nećemo da se
lažemo… I, drugi,
poslednji primer mog
pesnika, Verlena, Pola…

Stigoh, još pokriven rosom koja mrzne
Od jutarnjeg vetra, na čelu. Na podu,
Do nogu vam umor moj će da se drzne
Da dragog trenutka sanja razonodu…
Tako Verlen…
Mladost – ludost,
kažem, ja…

Zbogom,
odoh u krpe…

oOo

1 komentar

Ostavite komentar