Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Branko Mićić

 

Reč dve o kvalitetu hrane koji kupujemo u prodavnicama

 

Opšta je pojava da potrošači u trgovini prehrambenih proizvoda ne dobiju uvek ono što su pošteno platili. Kao primer navodim, slučaj kada sam u jednoj prodavnici zdrave hrane kupio jedan kilogram heljdinog brašna u vrlo lepom pakovanju i to platio ravnih 300 dinara. Mislio sam da je u kesi zaista heljdino brašno, ali kada sam je otvorio u brašnu sam primetio neke bele čestice, i ubrzo zaključio da je „prozvođač“ u takozvano „heljdino brašno“ dodao i određenu količinu pšeničnog, a to je čista prevara.

Drugo, u našim pekarama kupujemo svakog dana hleb koji nije dovoljno pečen.O tome niko ne vodi računa. Kada čovek jede takav nedovoljno pečen hleb, on ga ne može normalno sažvakati, jer se nepečena sredina hleba slepi u „knedle“ (bote) i tako guta, što za probavni sistem nije podesno. Pokušao sam da hleb uzmem dan ranije, pa da ga jeden kada očvrsne i bude bajat, ali za vreme ovih vrućina i to ne ide, jer sredina  počne da truli i oseti se neugodan miris.

Mesni i mlečni proizvodi su nešto posebno, ali nekada čovek može sam da kontroliše kvalitet. U 100 kg viršli ima preko 85 kg vode.Ostalo je soja, mesni otpadci, fosfati koji se dodaju sa ciljem da zadrže vodu, veštačka aroma i slično. Deca koja odrastaju na višlama, paštetama, kakao kremu (koji se pretežno sastoji od hidrirane biljne masti i bezvrednog kakao praha iz kojeg je do maksimuma ekstrahovan prirodni kakao maslac) čipsima, slanim štapićima, sigurno idu u neku bolest, i zato nije ni čudo što imamo među decom jako mnogo obolelih od raka i šećerne bolesti.

Mleko koje se ne može ukiselitiu  na način kako su to radile naše majke i bake, sigurno je puno antibiotika, a mesna pašteta ili viršla koju mačka neće da jede sigurno nije zdrava ni za decu.

Što se tiče maslinovog ulja i tu treba biti oprezan, jer u njemu često ima i onog drugog – suncokretovog, koje je jeftinije, ali se to u domaćinstvu ne može kontrolisati.

Kada uđemo u neku saposlugu, začudimo se koliko je veliki izbor raznih prehrambenih artikala, a kad malo bolje pogledamo, sve je bezvredno: zasnovanona šećeru, brašnu i biljnim hidriranim masnoćama, dok hrane sa punovrednim belančevinama skoro uopšte nema.

Ja sam po struci diplomirani inžinjer tehnologije hrane, i delim mišljenje da u budućnosti ljudi za prehranu treba da se što više orijentišu na ribu i biljnu hranu. U tom smislu tehnologiju hrane na bazi ribe treba usavršavati tako da se i proizvodima odstrani onaj neugodni i odbojni miris na ribu, a kad je u pitanju biljna hrana, treba tražiti i gajiti biljke čiji plodovi sadrže što više punovrednih belančevina. Što se tiče soje, koja u tom pogledu zadovoljava, potrebno je i dalje raditi da se dobiju proizvodi sa poželjnim mirisom i ukusom.

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: