Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Noam Čomski

 

ZBUNJIVANJE STADA

(Napomena: Svaka sličnost teksta sa situacijom u Srbiji je slučajna i ničim izazvana)

 

P: Uzmimo u obzir prosečnog Amerikanca koji informacije o celome svijetu dobiva putem, recimo, vesti na televiziji, mrežnih usluga, izveštaja iz dnevnih listova, ili ako se osoba oseća posebno poslušnom – sa CNN-a ili „Nightline-a“. Koliko istinitu sliku stvarnosti te osobe dobijaju?

O: Dobijaju onakvu sliku kakvu državno-korporacijska veza u SAD-u prikazuje… često i više od toga.

P: Često i više od toga?

O: Da. Ali ne u većini slučajeva. U većini slučajeva štampa je vrlo disciplinovana.

P: Ukratko, zanima me koliko dobro mainstream mediji služe Amerikancima?

O: Ako pažljivo i skeptično pratite te medije i pristupate im s pravilnim razumevanjem delovanja propagande, onda možete nešto naučiti. Običan gledalac ili slušalac lako poveruje u propagandu.

P: Više puta ste izjavili da zapadni mediji tvore najzastrašujući sistem propagande koji je ikad viđen u svetskoj praksi. U isto vreme, štampa nastoji negovati mitologiju ili popularni imidž sebe kao neumornih, neustrašivih tragača za istinom. Videćete ih kako izazivaju političare na radiju, kao što je Dan Rather izazivao Georgea Busha, ili kako ih izbacuju iz kanceelarije, kao što su Woodward i Bernstein navodno Nixona. To je javni imidž medija, i mislim da će se dosta ljudi iznenaditi kada čuju da je i to propaganda namenjena njima.

O: Pa, sumnjam da bi se puno ljudi iznenadilo. Brojni upitnici ukazuju na to da većina populacije smatra medije vrlo poslušnima – preposlušnima prema moći. Ali istina je da bi ta činjenica stvarno iznenadila obrazovane ljude. Razlog tome je to što su oni najviše izvrgnuti propagandi. Oni su dio indoktrinacije, znači oni su najverniji sistemu. Spomenuli ste da mediji neguju imidž zaštitnika boraca za pravdu. Pa to je prirodno. Kako bi razumna propagandna institucija sebe prikazala? Ako želite pronaći istinu morate pogledati posebne slučajeve. Jedan od najboljih zaključaka u sociološkim naukama je taj da mediji služe funkciju propagande, to jest, oni oblikuju opažanja, izabiraju događaje, nude interpretacije, itd. saglasno s potrebama središta moći u društvu, koji su u biti država i poslovni svet.

P: Drugim rečima, suprotstavljeni mediji zapravo i ne postoje u ovoj zemlji.

O: Postoji na rubovima, a tu i tamo ćete naći nešto i u mainstream-u. Na primer, slučajevi kada su novine stale protiv jednog dela moći. Zapravo, oni koje ste vi spomenuli – Woodward i Bernstein koji su dopprineli svrgavanju predsednika – oni su primer da mediji konstantno pokušavaju prikazati medije kao protivnike moći.

Taj slučaj je bio istaknut više puta i za njega se vežu ozbiljni problemi. Zapravo, taj primer pokazuje koliko mediji zavise o moći. To je jasno vidljivo kroz aferu Watergate. Zbog čega je Richard Nixon bio okrivljen? Napao je moćne ljude – poslao je bandu malih kriminalaca iz još uvek nejasnih razloga da provale u sjedište demokratske stranke. Znate, demokratska stranka predstavlja veliku polovinu poslovnog sistema. Ona je jedan od dva dela poslovne stranke koja upravlja zemljom. I to je prava moć. Ne možeš napasti pravu moć zato što se moćni ljudi mogu braniti. Možemo vrlo jednostavno pokazati da se to desilo, zapravo, istorija je bila toliko dobra da nam je pripremila kontrolisani eksperiment.

U trenutku Watergate otkrića postojala je još jedna kolekcija otkrića – FBI COINTELPRO operacije koje su bile otkrivene, uzimajući u obzir Zakon o slobodi informacija u isto vreme. To je bilo puno ozbiljnije nego Watergate. To nisu bile akcije grupice lopova koje su unajmili predsednik ili njegov odbor nego nacionalna politička policija. I to nije bio samo Nixon, ticalo se to niza administracija. Otkrića su počela s Kennedyevom administracijom – zapravo ranije, ali primarno s Kennedyevom administracijom – i nastavila se sve do Nixona. Otkrića su bila izuzetno ozbiljna – puno gore od svega u Watergateu.

Na primjer, sadržavala su političke atentate, poticanje nereda u getu, dugačak niz provala i uznemiravanja legalnih političkih stranaka – najviše Socijalističke radničke stranke koja je za razliku od demokrata bila nemoćna i nije imala mogućnost odbrane. Taj aspekt samog COINTELPRO-a, koji je samo mala napomena svojim operacijama, puno je značajniji nego Watergate. Možemo posmatrati kako su mediji reagovali na ta dva otkrića: jedno relativno neznatna Watergate zloća, i drugo, važan vladin program uznemiravanja, nasilja, atentata, napada na legalne političke stranke i nastojanja da se unište građanske organizacije tokom dužeg perioda. Afera Watergate postala je najveći problem koji je slabio temelje republike. COINTELPRO otkrića poznata su neznatnom broju ljudi; novine se nisu interesovale. To pokazuje šta je tačno bilo umešano u Watergate: moćni ljudi se mogu braniti, a mediji će podržavati moćne ljude. Ništa drugo.

P: To je zanimljivo, mediji pojačavaju lažnu sliku onoga što se tada događalo. Mislim, nisu…

O: Ovo što sam ja sad rekao je skoro poznata istina. Evo nečeg sličnog kontrolisanom eksperimentu. Dva otkrića u isto vreme: jedno, otkriće nebitnog napada na moćne ljude; drugo, otkriće vrlo važnog napada koji je trajao duže razdoblje i imao za posledicu probleme za velik deo stanovništva, uključujući i političke stranke koje nemaju moć. I kako su mediji reagovaali na ta dva slučaja?

Pa, uglavnom, nisu marili za napad na ljude koji nemaju vlast, ali jako su se uznemirili zbog neznatnog napada na moćne ljude. Šta jedna razumna osoba može zaključiti na temelju ovoga? Razumna osoba bi mogla zaključiti na datom primeru, koji to ilustruje na vrlo dramatičan način, da mediji služe moći.

P: Mislim da je to izuzetno opasno zato što je Watergate tada bio primer ispravnog sistema.

O: To samo pokazuje kako skladno sistem propagande deluje. Uzme primer koji dokazuje medijsku ovisnost o moći i preokrene ga u dokaz njihove neprijateljske uloge. To je briljantno.

P: Vi smatrate da je prava funkcija medija zataškavanje onog što se dešava u svetu…

O: Zataškavanje… puno je složenije. Hoću reći, ipak mediji imaju složenu ulogu. Ne možete staviti medije u jednu kategoriju.

Napravimo prvo grubu razliku. S jedne strane imate masovne medije – to uključuje sve od sporta i humorističkih serija do vesti – i njihova uloga je zabavljanje populacije, osiguravanje da ona ne dođe do smešnih ideja o sudelovanju u javnoj politici.

S druge strane tu su „elitni“ mediji usmereni prema tzv. „političkom sloju“: obrazovanima, bogatima, pismenom delu populacije, upravljačima – kulturnim, političkim, ekonomskim. Tu mislim na NY Times i Washington Post. Ti mediji imaju malo komplikovaniji zadatak. Moraju ulivati pravilne stavove koji služe kao mehanizam indoktrinacije koji je u interesu moći. Ali u isto vreme moraju prezentovati prilično realnu sliku sveta jer njihove mete su ipak ljudi koji odlučuju, i za te ljude je bolje da shvataju stvarnost ako će njihova uloga pomoći onima koji drže vlast.

P: Ali vi mislite na posebnu vrstu stvarnosti.

O: Pa, morate imati nekakvo viđenje stvarnog sveta, inače ste u neprilici. Uzmimo na primer bankarske invenstitore ili državnog upravljača – nekoga uključenog u vlast – ako ti ljudi nemaju viđenje stvarnosti, učinit će korake koji će biti vrlo štetni za ljude koji upravljaju. Znači, bolje je ipak malo razumeti stvarnost. To mora biti u skladu s interesima moći, a to je vrlo osetljiv zadatak. Univerziteti imaju isti problem.

P: Prema tome se odnosite kao prema ideološkim profesijama. Ali njihova verzija stvarnosti ne mora biti moja ili vaša verzija.

O: Ne, zapravo, najčešće su nam verzije drugačije. I na to ćete naići u svakom ssitemu – u totalitarnoj državi, demokratskoj, itd. Sasvim je normalno da će institucije sa određenim stepenom centralizovane vlasti koristiti tu moć u vlastite svrhe. Mislim da u povesti tome nema izuzetka. Mi slučajno živimo u sistemu s velikim stepenom centralizovane vlasti – primarno u poslovnom svetu koji ima ogroman uticaj na sve institucije, uključujući i vladu i očito medije, zapravo mediji su velike korporacije. Imaju svoje gledište, zajedničke interese i brige, naravno da među njima ima razlika i oni će pokušati osigurati da se sve njihove potrebe na političkom, kulturnom, i ideološkom području zadovolje. Bilo bi zapanjujuće da to nije tako, no preovladavaju dokazi koji pokazuju da je to tako.

. . .

Izvod iz knjige “Mediji, propaganda i sistem” autor Noam Čomski

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: