Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

MENADŽER ZA BOGATSVO I BOGATE

Privatno bankarstvo i finansijski saveti za ultra bogate pojedince – upravljanje bogatstvom pojedinca ili porodice

 

Ko ima njemu se doda

Menadžer za bogatstvo i bogataše Wealth manager

Da li za Ričarda Brensona radi neki menadžer za bogatstvo?

Čuvenom frazom počinjem priču o tome kako bogati ljudi mahom na Zapadu vode računa o svom bogatstvu. I zašto za to angažuju životne savetnike i finansijske specijaliste.

Inspiraciju za ovu inspirativnu priču sam dobio sa dve strane, od mog prijatelja jednog bogatog Crnogorca i moje prijateljica engleske bankarke koja radi za bogate ljude u svetu. Povodi su različiti ali ih povezuje jedna te ista nit, bogatstvo i pamet, odnosno nedostatak iste.

Decenijama unazad na Zapadu se razvilo jedno zanimanje koje se zove Wealth manager, odnosno Menadžer bogatstva. To je osoba koja se bavi Wealth managament-om, pametnim upravljanjem tudjim bogatstvom. Prvo su pod okriljem velikih banaka i konsultantskih kuća pojedini bankari počeli da se za VIP klijente time bave a zatim su formirana čitava odeljenja i iškolovani kadrovi čiji je to jedini posao – kako da bogate učine još bogatijima, kako da dugoročno i pametno plasiraju njihov novac u nekretnine, akcije, poslove, projekte, kompanije, državne obveznice, ne bi li se taj novac uvećao ili ostao makar isti. Neki minimalan iznos novca koji vas kvalifikuje da imate svog menadžera za bogatstvo je nekih 10 milona eura, pa na više. Mnogi VIP menadžeri raspolažu portfoliom od stotina miliona eura kod onih stvarno bogatih pojedinaca.

Time se moja drugarica bavi. Dobije novac od svetskih tajkuna, veliki novac, spisak nekih želja, i njen zadatak je da taj novac po svom nahodjenju i u dogovoru sa bogatašem plasira u stvari koje im se čine isplativim na dugoročnim osnovama. Ceo njen posao je vrlo složen, jer mora da poznaje dosta različitih industrija, da poznaje lokalno zakonodavstvo poreskih rajeva i zemalja u koje se investira, da proučava poreski sistem i pronalazi poreske olakšice, kao i da procenjuje rizik plasmana kapitala u nekim industrijama ili zemljama.

Odmah moram reći da Wealth manager (bogatstva) nije isto što i lični sekretar ili upravnik bogatstva bogatih, osoba koja se direktno brine o postojećoj infrastrukturi. Lični sekretar je glavni ekonom bogatih ljudi i porodica. Njegov zadatak je da upravlja njihovim posedima, vilama, infrastrukturom, da nadgleda troškove i prihode, upravlja ljudima i objektima. On je blizak operativac i desna ruka tajkuna, ali se uglavnom ne bavi dugoročnim investiranjem kao što to radi Menadžer bogatstva, jer nema finansijska i poslovna znanja da bi i to bio.

U celoj toj stvari je i moj prijatelj Crnogorac. On je kroz neke lukrativne poslove zaradio velike pare. Snašao se u tranziciji. I šta je posle toga uradio sa svojim novcem? Koliko znanja toliko i pametnih odluka. Većinu para je uložio u stanogradnju i hotele na crnogorskom primorju. Video je da se sprema bum nekretnina u Crnoj Gori usled dolaska Rusa i potrčao je da to iskoristi na načina na koji je do tada sve radio u životu. Sve je bacio na jednu kartu. Sada je ponosni vlasnik 3 mala hotela i 20-ak apartmana po celom primorju. I srećan je. Napravio je još veći kapital, njemu menadžer za bogatstvo ne treba. Crna Gora je poreski raj sama po sebi a i njegovi ljudi drže sve ključne pozicije i on je lako plasirao svoj kapital.

A onda se desio katastrofalan zemljotres u Crnoj Gori. Sve mu se srušilo, znate kako se štedljivo zida na ovim prostorima i kod domaćih preduzimača. Ništa nije bilo osigurano, a i da jeste, nema te osiguravajuće kuće koja ne bi bankrotirala kod masovnih rušenja usled razornog zemljotresa. Naravno, zemljotres u Crnoj Gori kada je sve popadalo se desio pre 3 decenije, nije sada, i ovo je sve virtuelna priča, ali pokazuje nivo pameti lokalnog tajkuna. On o tome ne razmišlja, da se može ponoviti već doživljeno, on samo hrli ka zaradi.

Svetski, odnosno pre svega evropski i američki bogataši su oprezniji i mudriji. Oni su već iz iskustva naučili da ništa na ovom svetu nije sigurno, da zemlje i poslovi procvetaju pa uvenu, pa rizik svog poslovanja dele na više frontova. Niko pametan ko ulaže u turizam, na primer, neće uložiti samo na Grčku, jer je očigledno kako Grčka se sada krčka, ili samo u Španiju, već će malo uložiti i na Tajland, Afriku, Havaje, Meksiko, i tako redom, plus svoje pare će uložiti i u niz različitih industrija, ne bacajući kartu samo ne jednu opciju. To naši domaći ljudi od bogatsva još nisu usvojili kao životnu strategiju, jer oni misle da znaju sve najbolje.

Stvarno bogati ljudi koji svoje bogatsvo dostojanstveno nose traže pomoć pametnijih, finansijskih savetnika i menadžera za bogatstvo. Znaju da ne znaju sve, i žele da tudje znanje upotrebe u sopstvenu korist, što lokalnim balkanskim bogatašima teže ulazi u glavu. Naš tajkun misli da ako je jednom stvorio bogatstvo „na foru i kombinaciju“ da će mu to uvek uspevati. Zato bogatstva na Balkanu kratko traju, svega dve generacije a posle nestaju. Priznajem, ima tu i drugih razloga, kao što su vaspitanje naslednika, političke i dinastičke borbe, otimanja i slično, ali sada govorimo o pristupu životu. I šta sa parama.

Pitao sam svoju drugaricu privatnu bankarku šta je suština njenog posla kao savetnika za bogatstvo. Rekla je jednostavno da sve to zavisi od klijenta, od osobe kojoj upravlja finansijama. Svaki bogataš je priča za sebe. U početku je radila za više klijenata, i upoznala čitav niz karaktera. Danas radi samo za jednog velikog klijenta i njegov fond od par stotina miliona eura plasiranih po celom svetu i ne zna gde joj je glava od posla, jer uvek ima trzavica i neočekivanih stvari. Kad imate plasiran kapital u 10-ak zemalja sveta, vi u svakoj od njih morate pratiti lokalne poreske i druge propise, tokove novca, inflaciju, tržište nekretnina, kursne razlike. Posao joj je živ i dinamičan, i uvek je u pokretu, u avionu. Trči sa kraja na kraj sveta. Za to je izuzetno plaćena, ne priznaje ni pod prinudom koliko, jer to zavisi od direktne pogodbe sa vlasnikom bogatstva i njegovih očekivanja.

Ono što sam zapamtio iz razgovora sa njom je pitanje lične bezbednosti koje bogataši stalno razmatraju. Stare i vrlo bogate familije su uvek u situaciji da imaju na svakom kontinentu lokaciju za spasavanje žive glave. To će reći svesni su da ako se u njihovoj matičnoj zemlji zarati ili dodje na vlast revolucionarna ekipa, uvek imaju nekoliko opcija i zemalja na različitim kontinentima na koje mogu izbeći. Podrazumeva se da imaju i pasoše i državljanstva tih zemalja. Dobar deo njih imaju po nekoliko pasoša. Na primer, ako se zarati u Evropi, oni imaju posede u Severnoj i Južnoj Americi, u Africi, i u dalekoj Aziji. Posed onoliko veliki koliko je njihovo bogatstvo i veličina porodice. U nekim slučajevima to je čitavo jedno ostrvo.

Zanimljivo je da veliki deo njenog posla otpada na pitanje šta sa parama i bogatstvom nakon smrti vlasnika. To pitanje se u našim krajevima retko postavlja, dok je na Zapadu to jedno od osnovnih pitanja koje se odmah rešava kroz niz ugovora i dokumenata sa naslednicima. Jer, kada bogataš umre, tranzicija njegovog bogatstva prema naslednicima mora da se obavi što bezbolnije, kroz ugovore o izdržavanju, prebacivanje dela novca u porodične fondacije ili fondove za nešto, planovi o doživotnom izdržavanju, pitanje staraoca, i slično. Ima slučajeva kada roditelji neće da svojoj deci ostave direktno novac i bogatstvo, nego insistiraju da advokatske kancelarije ili konsultantske kuće upravljaju nasledjem a da deca dobijaju samo mesečnu apanažu. I tako redom. Zanimljiv posao, nema šta.

Zlatko Šćepanović

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: