Petrovdan – žitije, podvizi i stradanje svetog apostola Petra i svetog apostola Pavla

Sveti Apostoli Petar i Pavle se proslavljaju 12 jula, taj dan je u narodu poznat kao Petrovdan. Velika slava u čast svetitelja i apostola koji su preneli hrišćansku veru neznabošcima

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANjE SVETOG SLAVNOG I SVEHVALNOG VRHOVNOG APOSTOLA PETRA

Sveti apostol Petar, koji se pre apostolstva zvao Simon, bejaše rodom Jevrejin, sin Jonin, iz plemena Simeonova, brat svetog apostola Andreje Prvozvanog, iz malog i neznatnog galilejskog gradića Vitsaide u Palestini. Oženjen ćerkom Aristovula, brata svetog apostola Varnave, on sa njom imađaše jednog sina i jednu kćer. Simon beše čovek nepismen, ali prostodušan i bogobojažljiv, držao je zapovesti Gospodnje i hodio pred Gospodom bez mane u svima delima svojim. Po zanimanju on beše ribar; i kao čovek siromah, on trudom ruku svojih zarađivaše hranu kući svojoj, hraneći ženu, decu, taštu i starog oca svog Jonu.

Brat Simonov Andreja, prezirući taštinu i vrevu ovoga sveta, izabra sebi bezbračni život, i otišavši k svetom Jovanu Krstitelju koji na Jordanu propovedaše pokajanje, postade njegov učenik. Slušajući svedočanstva učitelja svog o Hristu – Mesiji, a naročito reči njegove kada prstom svojim ukaza na Gospoda: „Gle, jagnje Božije koje uzima na sebe greh sveta…“ (Jn. 1, 29-36), Andreja ostavi Jovana, i zajedno sa drugim učenikom Krstiteljevim otidoše za Gospodom Hristom, pitajući Ga: Učitelju, gde obitavaš? – Dođite i vidite, odgovori im Spasitelj. I oni otidoše, i videše gde On živi; i ostaše u Njega onaj dan (Jn. 1, 37-39).

Sutradan ujutro Andreja dođe k svome bratu Simonu i reče mu: Mi nađosmo Mesiju, Hrista. – I dovede ga k Isusu. A Isus pogledavši na nj reče: Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa, što znači Petar[1] (Jn. 1, 41-42). – I tog časa sveti Petar bi ranjen ljubavlju ka Gospodu, poverovavši da je On istiniti Mesija, poslat od Boga na spasenje sveta. Ali on još ne ostavljaše svoju kuću i zanimanje, zarađujući ukućanima svojim ono što je potrebno, u čemu mu ponekad pomagaše i brat njegov Andreja zbog prestarelog oca; i to sve tako dokle obojica ne biše pozvani od Gospoda na apostolstvo.

Jednom, posle zatvaranja Jovana Krstitelja u tamnicu, Gospod Hristos idući pokraj mora Galilejskog[2] vide Petra i Andreju, gde među mreže u more, i reče im: Hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima ljudi (Mt. 4, 18-19). A kakvim je upravo lovcima Gospod hteo da ih načini, to je On pre toga bio pokazao čudesnim hvatanjem riba, kada je, ušavši u Simonovu lađu i naredivši mu da baci mreže u more po ribe, Simon Mu odgovorio: „Učitelju, svu noć smo se trudili, i ništa ne uhvatismo; ali po tvojoj reči baciću mrežu“. – I bacivši mreže, oni uhvatiše veliko mnoštvo riba, te im se i mreže prodreše, što beše praslika duhovnog ribolova apostolskog: jer su apostoli imali da mrežom reči Božje ulove mnoge narode na spasenje. Videvši takvo čudo, Simon Petar pripade ka kolenima Isusovim govoreći: „Iziđi od mene, Gospode; ja sam čovek grešan“. Jer užas beše spopao njega i sve što behu s njim od mnoštva riba koje uhvatiše. U odgovor Petru koji poziva Gospoda da se udalji od njega, Gospod ga poziva da Mu sleduje, govoreći: Hajde za mnom – odsada ćeš loviti ljude na život, kao što si dosada lovio ribe na smrt (sr. Lk. 5, 1-11).

Od toga časa sveti Petar postade sledbenik Hristov, kao i brat njegov Andreja i ostali novozvani učenici. I Gospod ljubljaše Petra zbog prostosrdačnosti njegove. I poseti Gospod ubogi dom njegov, i bolesnu od groznice taštu njegovu isceli uzevši je za ruku (Mk. 1, 30). I kada ujutru vrlo rano Gospod, ustavši, otide sam u pusto mesto, onda Petar, ne mogući izdržati ni jedan čas bez Gospoda, ostavi svoju kuću i sve ukućane, pa otrča za Njim, brižljivo tražeći svog ljubljenog Učitelja. I našavši Ga reče Mu: Svi te traže, Gospode (Mk. 1, 30-37).

I od tada se sveti Petar ne odvajaše od Gospoda već neodstupno bejaše uz Njega, naslađujući se gledanjem lica Njegova i rečima njegovim slađim od meda, i kao očevidac posmatrajući mnoga i velika čudesa Njegova, koja jasno potvrđivahu da je Hristos – Sin Božji, u koga on veruje bez ikakve sumnje. A kako je verovao srcem za pravdu, tako je i ustima ispovedao za spasenje. Jer kada Gospod dođe u krajeve Kesarije Filipove, upita učenike Svoje: Za koga me ljudi smatraju? Oni Mu rekoše: Jedni za Jovana Krstitelja, drugi za Iliju, a neki za Jeremiju, ili koga od proroka. I opet ih upita: A vi šta mislite ko sam ja? Tada odgovori Simon Petar: Ti si Hristos, Sin Boga živoga. – Ovo Petrovo istinito ispovedanje Gospod pohvali govoreći: Blago tebi, Simone sine Jonin, jer ti to ne otkriše telo i krv, nego Otac moj koji je na nebesima. A i ja tebi kažem: Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati; i daću ti ključeve carstva nebeskog; i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima, i što razdrešiš na zemlji biće razdrešeno na nebesima (Mt. 16, 13-19).

Imajući toplu ljubav prema Gospodu, sveti Petar je želeo da Mu se nikada ne desi nikakvo zlo. Stoga kada Gospod unapred govoraše o Svojim stradanjima, Petar se usprotivi tome, govoreći iz neznanja: Bože sačuvaj! to neće biti od tebe, Gospode! – Iako ove Petrove reči ne behu po volji Gospodu, pošto je On na to i došao da Svojim stradanjem iskupi rod ljudski od pogibli, ipak se kroz njih obelodani usrdna ljubav Petrova ka Gospodu, a i Petrova bezazlenost, jer, čuvši strašan ukor od Gospoda: „Idi od mene, satano!“ Petar se ne naljuti na Gospoda svog, niti otide od Njega, nego s ljubavlju primi prekor, i još sa većim usrđem sledovaše Mu (sr. Mt. 16, 21-23).

Jednom mnogi od učenika Spasovih, ne mogući smestiti Spasove reči o svetoj Tajni Pričešća, govorahu za njih: „Ovo je tvrda beseda! ko je može slušati?“ i otidoše natrag, i više ne iđahu s Njim. Tada Gospod Isus reče dvanaestorici: Da nećete i vi otići? – Na to Mu Simon Petar odgovori: Gospode! kome ćemo ići? Ti imaš reči večnoga, života. I mi poverovasmo i poznasmo da si ti Hristos, Sin Boga živoga (Jn. 6, 53-69).

Imajući takvu veru i takvo usrđe ka Gospodu, sveti Petar se usudi da ište od Gospoda da dođe k Njemu po vodi. I Gospod mu dozvoli. Tada sveti Petar, izišavši iz lađe, iđaše po vodi da dođe k Isusu. Ali pošto on, pre primanja Svetoga Duha, još ne beše savršen u tvrdoj veri, to, videći jak vetar, uplaši se i počevši se topiti, povika govoreći: „Gospode, spasi me!“ I odmah Isus pruživši ruku uhvati Petra, i reče mu: maloverni, zašto se posumnja? (Mt. 14, 22-31). I Gospod, koji izbavi svetog apostola od topljenja, izbavi ga i od maloverja kada mu reče: Ja se molih za tebe, da vera tvoja ne osiromaši (Lk. 22, 32).

Zajedno sa druga dva apostola, Jakovom i Jovanom, sveti apostol Petar se udostoji videti na Tavoru otkrivenu im slavu preobraženja Gospodnja i svojim ušima čuti glas Boga Oca koji s neba dođe ka Gospodu Isusu. O tome sveti apostol ovako piše u svojoj Poslanici: Mi vam objavismo silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, ne po basnama vešto izmišljenim, nego smo sami bili očevici veličine njegove. Jer On primi od Boga Oca čast i slavu, kada od Veleljepne Slave dođe k Njemu takav glas: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji“. I ovaj glas mi čusmo gde siđe s neba kad bejasmo s njim na gori svetoj (2 Petr. 1, 16-18; sr. Mt. 17, 1-8; Mk. 9, 2-9; Lk. 9, 28-36).

Kada se Gospod približi dobrovoljnim stradanjima Svojim i krsnoj smrti, tada sveti apostol Petar pokaza svoju revnost za Gospoda ne samo rečju, rekavši: „Gospode! s tobom sam gotov i u tamnicu i na smrt ići“, nego i delom, izvukavši nož i odsekavši njime uvo prvosveštenikovom sluzi Malhu (Lk. 22, 33; Jn. 18, 10).

Premda promisao Božji dopusti da apostol Petar padne u trikratno odrečenje od Gospoda, ipak on istinskim pokajanjem i gorkim ridanjem ustade i popravi se, i udostoji se prvi od svih apostola videti Gospoda Hrista po vaskrsenju Njegovom, kao što o tome govori sveti evanđelist Luka: Vaistinu vaskrse Gospod, i javi se Simonu (Lk. 24, 34). O tome piše i sveti apostol Pavle, govoreći: Hristos ustade treći dan po Pismu, i javi se Kifi, potom jedanaestorici (1 Kor. 15, 4-5). Videvši Gospoda, sveti Petar se ispuni radosti neiskazane, i dobi od Njega milostivi oproštaj svoga greha. Svoje ranije trikratno odrečenje od Gospoda on potpuno izgladi trikratnim ispovedanjem svoje ljubavi ka Gospodu, odgovarajući Mu na trikratno pitanje Njegovo: „Simone Jonin! ljubiš li Me?“ – „Gospode! ti sve znaš; ti znaš da te ljubim“. I postavljen bi od Gospoda za pastira slovesnim ovcama i za ključara nebeskog carstva (Jn. 21, 15-17).

Po vaznesenju Gospoda našeg Isusa Hrista sveti Petar, kao vrhovni među ravnim mu apostolima, bi prvi učitelj i propovednik, i za jedan čas steče Crkvi Hristovoj do tri hiljade duša (D. A. 2, 14-41). Pored toga on se pokaza i kao izvanredan čudotvorac: jer ulazeći u hram sa svetim Jovanom na molitvu, ugleda čoveka hroma od utrobe matere svoje, metnutog pred vrata hrama koja se zovu Krasna. Videvši Petra i Jovana, hromi prošaše milostinju od njih. A Petar pogledavši na nj s Jovanom, reče: „Pogledaj na nas“. I on gledaše u njih misleći da će mu oni što dati. No Petar reče: „Srebra i zlata nema u mene, nego što imam to ti dajem: u ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi“. I uzevši ga za desnu ruku, podiže ga. I odmah se utvrdiše njegova stopala i gležnji; i on skočivši ustade, i hođaše, i uđe s njima u hram idući i skačući i hvaleći Boga. Zbog ovog čuda i propovedi svetog apostola Petra verova u Hrista oko pet hiljada ljudi (D. A. 3, 1-26; 4, 4).

Žitelje Jerusalima, Ananiju i Sapfiru, sveti Petar umrtvi rečju zbog svetotatstva i laganja Svetome Duhu (D. A. 5, 1-10). U Lidi,[3] našavši čoveka po imenu Eneja, koji već osam godina ležaše uzet na odru, sveti Petar isceli ga rečju, rekavši mu: „Eneja! isceljuje te Isus Hristos!“ (D. A. 9, 32-34). U Jopi[4] on vaskrse umrlu devojku Tavitu (D. A. 9, 36-42). No ne samo ruke i reči svetog apostola Petra behu čudotvorne, nego i sama senka njegova davaše isceljenja: tako da i po ulicama iznošahu bolesnike, i metahu na posteljama i na nosilima, da bi kad prođe Petar barem senka njegova osenila koga od njih (D. A. 5, 15).

A kada car Irod podiže ruke da muči crkvu vernih u Jerusalimu, on, pogubivši Jakova brata Jovanova mačem, uhvati svetog Petra, okova ga u železne lance i baci u tamnicu. No anđeo Gospodnji noću mu razdreši okove i izvede iz tamnice (D. A. 12, 1-10). Ovaj vrhovni apostol prvi otvori vrata vere neznabošcima, krstivši u Kesariji rimskog kapetana Kornilija, pošto je prethodno imao viđenje u kome vide nebo otvoreno i sud gde siđe s neba, pun četvoronožaca i gmizavaca, i ču glas koji mu naređivaše da sve to pokolje i pojede, i da ne smatra nečistim ono što je Bog očistio. Ovo viđenje beše znamenje obraćanja neznabožaca ka Hristu (D. A. 10, 1-48).

Sveti apostol Petar izobliči Simona maga, Samarjanina, koji je licemerno primio sveto krštenje i hteo da za novac kupi dar Svetoga Duha, rekavši magu: Novci tvoji s tobom da budu u pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce. Nema tebi udela i iseta u ovoj reči, jer srce tvoje nije pravo pred Bogom. Pokaj se dakle za ovaj greh svoj, i moli se Bogu da ti oprosti pomisao srca tvog, jer vidim da si u gorkoj žuči i u okovu nepravde (D. A. 8, 18-23).

Ova i mnoga druga dela svetog apostola Petra opširno su opisana u Evanđelju i u Delima Apostolskim, koja se stalno čitaju po crkvama. Zato nema potrebe da se ovde izlaže iz Svetoga Pisma sve ono što se odnosi na svetog apostola Petra. To treba da je dobro poznato svima hrišćanima. O daljim pak, malo kome poznatim, blagovesničkim podvizima i trudima svetog apostola Petra sveti Simeon Metafrast kazuje sledeće.

Iz Jerusalima sveti Petar dođe u Kesariju Stratonijsku.[5] Tu postavi episkopa od prezvitera koji su ga pratili. Odatle otide u Sidon,[6] gde isceli mnoge, i postavi episkopa. Onda ode u Virit,[7] i tamo postavi episkopa. Zatim otputova u Vivli; odatle u Tripol Finikijski,[8] gde obitavaše kod jednog pametnog čoveka Marsona, koga i rukopoloži za episkopa vernima toga grada. Iz Tripola on ode u Ortosiju; zatim u Antardu, potom na ostrvo Arados, pa u Valaneju, Pont i Laodikiju.[9] U Laodikiji on isceli mnoge bolesnike, i izagna nečiste duhove iz ljudi, i sabra crkvu vernih, i postavi im episkopa. Iz Laodikije sveti Petar otputova u sirijski grad Antiohiju,[10] gde se Simon mag skrivao od vojnika, poslatih rimskim carem Klaudijem,[11] da ga uhvate. Doznavši za dolazak svetog apostola Petra, Simon pobeže u gradove Judeje. U Antiohiji sveti Petar isceli mnoge bolnike, i posle propovedi o Jednome Bogu u Tri Lica postavi episkope: Markijana za Sirakuzu na Siciliji[12] i Pankratija za Tavromeniju.[13] Iz Antiohije sveti Petar otputova u Tianu Kapadokijsku,[14] odatle u Ankiru Galatijsku,[15] u kojoj molitvom vaskrse mrtvaca, i ustroji crkvu, mnoge oglasivši i krstivši, i postavivši im episkopa. Iz Ankire on otide u Sinop Pontijski,[16] a odatle u Amasiju koja se nalazi usred Pontijske zemlje. Zatim otputova u Gangr Paflagonski,[17] pa u Klavdiopolj Onoriadijski, odatle u Nikomidiju Vitinijsku,[18] i onda u Nikeju.[19] Nameravajući da ide u Jerusalim na praznik Pashe, on iz Nikeje krenu nazad, dođe u Pisinunt, pa odatle u Kapadokiju i Siriju. Posetivši ponovo Antiohiju, on najzad stiže u Jerusalim. Za vreme boravka u Jerusalimu njega poseti sveti apostol Pavle, tri godine nakon svog obraćenja ka Hristu, kao što sam kaže u Poslanici Galatima: Posle toga na tri godine iziđoh u Jerusalim da vidim Petra, i ostadoh u njega petnaest dana (Gal. 1, 18).

Uredivši tih dana crkvene zakone, blaženi Pavle ode na posao na koji je bio pozvan, a sveti Petar opet poseti Antiohiju, gde postavi episkopa Evodija. Iz Antiohije otputova u Sinad, frigijski grad,[20] odatle u Nikomidiju;[21] u njoj postavi episkopa Prohora, koji i kao episkop praćaše svetog Jovana Bogoslova. Došavši iz Nikomidije u Ilion, helespontski grad, sveti apostol postavi tu za episkopa Kornilija kapetana, pa se vrati u Jerusalim. Tu se svetom Petru javi u viđenju Gospod Hristos govoreći mu: Ustani Petre i idi na Zapad, jer je potrebno da Zapad prosvetiš svojom svetlošću, i ja ću biti s tobom.

U to vreme Simon mag već beše uhvaćen od strane vojnika koji su ga gonili i doveden u Rim, da primi kaznu za svoja dela. Ali on tamo svojom čarobnjačkom veštinom pomrači umove mnogih, i tako ih obmanu, da ne samo ne dobi kaznu nego ga štaviše mnogi stadoše smatrati za boga. Ovaj preteča Satane toliko zanese svojim čarobnjaštvom samog ćesara Klaudija, da njegova statuta bi izvajana i postavljena između dva mosta na Tibru sa natpisom: „Simonu, bogu svetome“. O tome podrobno pišu sveti Justin[22] i sveti Irinej.[23] A mi, veli sveti Simeon Metafrast, vratimo se svome predmetu. Veliki Petar, obavestivši bratiju o viđenju Gospoda, oprosti se s njima, pa krenu u Antiohiju, posećujući crkve. U Antiohiji on zateče svetog apostola Pavla. Tu on postavi episkope: Urvana Tarsu,[24] Epafrodita Levkiji Adrijatskoj, Apelija, brata Polikarpovog,[25] Smirni[26] i Figela Efesu. Za Figela kažu da je, skrenuvši s pravoga puta, prišao Simonu, ali se pokajao. Iz Antiohije Petar dođe u Makedoniju, gde takođe postavi episkope: Olimpa Filibljanima,[27] Jasona Solunjanima, i Silu Korinćanima, koga nađe pored svetog apostola Pavla. Postavivši u Patri za episkopa Irodiona, sveti Petar otplovi na Siciliju, i došavši u Tavromeniju zadrža se kratko vreme kod Pankratija, vrlo krasnorečivog muža. I tu oglasivši i krstivši nekog Maksima, i postavivši ga za episkopa, on doputova u Rim.

U Rimu sveti apostol Petar na trgovima i po domovima svakodnevno propovedaše Jednog Boga Oca svemogućeg, i Jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg, Boga istinitog od Boga istinitog, i Jednog Duha Svetog, Gospoda životvornog, i mnoge privuče Hristovoj veri i izbavi ih svetim krštenjem od idolopokloničke zablude. Videći sve to, Simon mag ne hte da ćuti i da taji svoju zlobu protiv njega, jer smatraše za svoju sramotu propoved apostolovu, kojom se uništavaše slava njegova. I istinitom učenju apostolovom stade mag otvoreno smetati svojim lažnim rečima i delima, bestidno usred grada protivrečeći svetom Petru. I stvaraše Simon mag pred narodom neke privide; i iđahu pred njim i za njim priviđenja, za koja on govoraše narodu da su to duše umrlih; i pokazivaše vaskrsle iz mrtvih gde mu se klanjaju kao bogu; i činjaše da hromi hode i skaču. No sve to ne beše stvarno već prividno, slično mitološkom Proteju koji je uzimao na sebe razne oblike: nekad se javljao sa dva lica, zatim, posle kratkog vremena, pretvarao se u kozu i u zmiju i u pticu, pa se onda upodobljavao ognju; jednom rečju, uzimao je na sebe svakovrsne oblike, obmanjujući budale. Međutim, dosta je bilo da veliki apostol Gospodnji samo pogleda na čini Simonove, pa da svi prividi njegovi odmah iščeznu.

O borbi svetog apostola Petra sa Simonom vračarem, pored Metafrasta, kazuju sledeće Prolog i Veliki Mineji – Četi. Kada sveti Petar doputova u Rim, i doznade da Simon naziva sebe Hristom i čini pred ljudima mnoga čudesa, raspali se revnošću za istinitog Boga i uputi se k Simonovoj kući. Pred vratima njegove kuće on zateče gomilu ljudi koji mu branjahu da uđe unutra. Tada ih sveti Petar upita: Zašto mi ne date da uđem kod varalice vračara? Oni mu odgovoriše: On nije vračar već moćni bog; on postavi stražu na vratima svojim znajući pomisli ljudske. – Rekavši to, oni ukazivaše apostolu na crnoga psa koji je ležao pred vratima i dodadoše: Ovaj pas umrtvljuje sve koji smišljaju nepravdu Simonu. Na to sveti Petar reče: Ja istinu govorim o njemu, jer je Simon od demona. – Zatim, prišavši k psu, apostol reče psu: Idi i reci Simonu: Petar, apostol Hristov, hoće da uđe kod tebe.

Pas ode i ljudskim govorom saopšti Simonu ono što mu Petar beše naredio. I svi koji videše i čuše psa gde ljudskim jezikom govori zaprepastiše se. A Simon posla tog istog psa govoreći mu: Neka Petar uđe ovamo.

Kada sveti Petar uđe, Simon stade u prisustvu Petra praviti čini pred narodom. A sveti apostol silom Hristovom pokaza veća čudesa. Kakva upravo čudesa? Od mnogih tih čudesa jedno veliko čudo spominje drevni crkveni istoričar Grk Egezip,[28] koji je živeo oko apostolskog doba. Jednoj visokorodnoj udovici u Rimu, koja beše carskoga roda, umre sin u mladim godinama, i majka plakaše za njim neutešno. Oni što je tešahu setiše se da su se u Rimu pojavili ljudi, Petar i Simon mag, koji mrtve vaskrsavaju; i odmah jedni pozvaše k umrlome Petra a drugi Simona. Na mladićev pogreb beše se sleglo mnogo uglednih ljudi i naroda. I sveti Petar reče Simonu magu koji se zbog svoje moći gordo držaše pred celim narodom: Kod od nas vaskrsne ovog mrtvaca, njegovo se učenje ima priznati kao istinito.

Narod s pohvalom prihvati Petrovu reč. A Simon, uzdajući se u svoju čarobnjačku veštinu, reče k narodu: Ako ja vaskrsnem mrtvaca, hoćete li ubiti Petra? – Živoga ćemo ga spaliti na tvoje oči! povika narod.

Pristupivši k odru umrloga, Simon stade činiti svoje čini, i sadejstvom đavola koji mu pomagahu učini to da mrtvac pokrenu svoju glavu. I narod odmah stade vikati da je mladić živ, da je vaskrsao. A svetog Petra htedoše tog časa da dohvate i odvedu da spale. No apostol dade rukom znak, moleći ih da se stišaju. I kad se narod utiša, on reče: Ako je mladić zaista živ, onda neka ustane, i neka govori, i neka hoda. A dok to ne vidite, znajte nasigurno da vas Simon obmanjuje svojim činima i prividima.

Simon pak dugo hođaše oko odra, dozivajući demonsku silu, ali bez ikakvog uspeha. I posramivši se, on htede da beži, ali ga narod zadrža. Međutim sveti Petar, istinski čudotvorac, koji Tavitu vaskrse i učini mnoga druga slavna čudesa, stojeći podalje, podiže k nebu oči i ruke, i moljaše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si nam naredio da Tvojim imenom vaskrsavamo mrtve. Stoga Te molim: oživi ovog mladića, da bi ovi ljudi poznali da si Ti istiniti Bog i da nema drugog osim Tebe, koji živiš i caruješ sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.

Pomolivši se tako, sveti Petar viknu k mrtvacu: Mladiću, ustani! vaskrsava te i isceljuje Gospod moj Isus Hristos. – I odmah mrtvac otvori oči svoje, ustade i stade govoriti i hodati.

Ovo Egezipovo kazivanje dopunjuje Markel Rimljanin, koji prvo beše učenik Simona maga, pa potom ga sveti apostol Petar prosveti svetom verom i svetim krštenjem. U svojoj poslanici svetim mučenicima Nerionu i Arhiliju pišući o ovom čudu Markel dodaje i ovo: Vaskrsli mladić, pripavši k nogama Petrovim, klicaše: „Ja videh Gospoda Isusa gde naređuje anđelima da me radi molitve tvoje vrate mojoj udovujućej materi“. -Tada sav narod stade vikati: „Jedan je Bog, i to Bog koga Petar propoveda!“ – A Simon mag, đavolskim činima svojim davši svojoj glavi izgled pasje glave, naže bežati; međutim narod ga uhvati, i jedni hoćahu da ga kamenjem zaspu, a drugi da ga sažegu. No sveti Petar im zabrani, govoreći: Gospod naš i Učitelj nije naredio vraćati zlo za zlo; pustite ga, neka ide kuda hoće; dosta je njemu stida i poruge, i saznanja da je njegovo čarobnjaštvo bespomoćno i nemoćno.

Pošto bi pušten, Simon dođe k meni, kazuje Markel, pretpostavljajući da ja ništa ne znam o tom čudesnom događaju. Pritom Simon železnim lancima veza na kapiji moga doma ogromnog psa, i reče mi: Da vidim, da li će Petar doći k tebi po svome običaju. – I kroz kratko vreme sveti Petar dođe kod kapije, odveza psa i reče mu: Idi i kaži Simonu magu: prestani da đavolskom silom obmanjuješ ljude, za koje Hristos proli Svoju Krv.

Pas ode i kao čovek govoreći kaza Simonu ono što mu apostol naredi. Čuvši i videvši to, veli Markel, ja pohitah u susret svetom Petru i česno ga primih u dom svoj, a Simona maga i onoga psa isterah napolje. Pas pak, ne napadajući nikog drugog, jurnu na samog Simona, zgrabi ga zubima i obori na zemlju. Ugledavši to sa prozora, sveti Petar imenom Hristovim naredi psu da ne povredi Simonu telo. I pas, ne dirajući magovo telo, pokida mu svo odelo tako da on ostade potpuno nag. Videći to, narod vikaše na Simona ismevajući ga i grdeći ga, pa ga zajedno sa psom isteraše iz grada. Od takve sramote i stida Simon se celu godinu ne pojavi u Rimu, dok poslednik Klaudija Neron,[29] zli car, ne ču od zlih ljudi pohvale o pokvarenom magu. I pronašavši Simona, Neron ga silno zavole i sprijatelji se s njim.

Prolog i Veliki Mineji – Četi govore još i sledeće o Simonu magu. Simon naredi da mu mačem odseku glavu, obećavajući da će vaskrsnuti u treći dan; i umesto sebe on postavi pod mač ovna, davši mu izgled čoveka; i tako ovan bi posečen mesto njega. A sveti Petar, oteravši sa ovna đavolski privid, obelodani Simonovu laž: i svi videše da je glava odsečena ne Simonu nego ovnu.

O konačnoj pak pobedi svetoga Petra nad Simonom magom, i o magovoj pogibiji, svi složno saopštavaju sledeće. Pošto Simon mag nije mogao ni u čemu pobediti svetog apostola Petra, i pošto nije mogao više podnositi stid svoj i sramotu svoju, on obeća da će se uzneti na nebo. I sabravši sve đavole koji mu služahu, Simon sa lovorovim vencem na glavi dođe usred grada Rima, pope se na jednu visoku zgradu, i stade sa vrha te zgrade ljutito govoriti narodu: Pošto vi, o Rimljani! sve do sada ostajete pri svome bezumlju, i ostavivši mene sledujete Petru, to i ja ostavljam vas; i više neću štititi grad vaš, nego ću narediti anđelima svojim da me na vaše oči uzmu na svoje ruke, i ja ću se uzneti k Ocu svome na nebo, odakle ću velike kazne poslati na vas, zato što ne poslušaste reči moje i ne verovaste delima mojim.

Rekavši to, mag pljesnu rukama i baci se u vazduh; podržavan đavolima on stade leteti po vazduhu podižući se uvis. A ljudi, veoma zadivljeni, govorahu jedan drugome: „Ovo je delo Božije – leteti po vazduhu sa telom“. Veliki pak apostol Petar stade se gromko, da svi čuju, moliti k Bogu, govoreći: „Gospode Isuse Hriste Bože moj! obelodani prevaru ovoga maga, da ne bi sablaznio ljude koji veruju u Tebe!“ Pa potom uzviknu govoreći: „Vama, o đavoli! naređujem imenom Boga mog: ne nosite ga više, nego ga ostavite tamo, gde se on sada nalazi u vazduhu!“

I tog trenutka đavoli, pokoravajući se apostolovom zaprećenju, ostaviše Simona u vazduhu, i bedni mag polete naniže, kao nekada zbačeni s neba đavo, i pavši na zemlju sav se razbi. A prisutni narod videvši to, dugo klicaše: Veliki je Bog koga Petar propoveda, i zaista nema drugog Boga sem Njega! – Pali pak mag, iako se beše strašno razbio, po Božjem promislu beše još živ, da bi uvideo nemoć i bedu đavola kao i svoju nemoć i bedu, i da bi, postiđen, pozvao silu svemoćnoga Boga. I razbijen on ležaše na zemlji, osećajući ljute bolove po celome telu, dok ga sav narod ismevaše. A sutradan izjutra on u strašnim mukama izvrže gadnu dušu svoju, predavši je đavolima u ruke, da je odnesu u pakao k Satani, ocu svom. A sveti Petar posle Simonovog pada iz vazduha stade na povisoko mesto i, davši rukom znak narodu da ućute, stade ih učiti poznanju istinitog Boga; i svojom dugom besedom on vrlo mnoge od njih obrati hrišćanskoj veri.

Car Neron, doznavši za tako sramnu smrt svoga prijatelja, silno se razgnevi na svetog Petra i htede ga ubiti. Ali, kako kazuje sveti Metafrast, razjareni car ne izvrši odmah na svetom apostolu tu svoju zlu nameru već posle nekoliko godina. Jer po smrti Simona maga sveti Petar ne ostade dugo u Rimu; obrativši mnoge i prosvetivši ih svetim krštenjem, utvrdivši crkvu i postavivši Lina za episkopa, on otputova u Tarakinu,[30] gde postavi za episkopa Epafrodita (drugog, ne onog gorespomenutog). Zatim ode u Sirmiju, grad Španije, i tu rukopoloži za episkopa Epeneta. Odatle otputova u afrički grad Kartagenu, gde Kriskenta posveti za episkopa. Došavši u Egipat, on u njemu postavi episkope: sedmovratnoj Tivi Rufa, Aleksandriji – evangelista Marka. Zatim, po otkrovenju, on bi u Jerusalimu radi Uspenja Prečiste Djeve Marije Bogorodice, pa se ponovo vrati u Egipat. Prešavši Afriku on dođe u Rim, odatle u Mediolan, pa u Fotikin, svuda postavivši episkope i prezvitere. Otputovavši u Britaniju,[31] on prožive tamo dugo vreme, privukavši mnoge narode k veri Hristovoj. U Britaniji svetom Petru se javi anđeo i reče mu: Petre, približi se vreme tvoga odlaska iz ovog života. Stoga ti valja ići u Rim; tamo ćeš podneti krsnu smrt, i dobićeš pravednu nagradu od Hrista Gospoda.

Blagodarivši Bogu za to, sveti Petar se zadrža još nešto malo dana u Britaniji, utvrđujući crkve, i postavljajući episkope, prezvitere i đakone. U dvanaestoj godini Neronove vladavine on doputova u Rim i postavi, kao pomoćnika u crkvenoj upravi, Klimenta za episkopa, ma da se ovaj otkazivao, ne želeći takav jaram. Ali, usavetovan svetim apostolom, Kliment, kao poslušan sin, prekloni glavu svoju pod jaram Hristov, i zajedno sa učiteljem svojim i ostalim sveštenim muževima vucijaše kolesnicu reči Božje. I mnogi u Rimu visokorodni i znatni ljudi i žene prosvećivahu se verom i svetim krštenjem. U cara pak Nerona behu dve žene, izvanredne lepotice, koje je on voleo više od svih ostalih naložnica svojih. Primivši svetu veru, one rešiše da žive celomudrenim životom i ne htedoše se pokoriti carevim pohotnim željama. A on, najbestidniji i nenasit pohotljivac i bludnik, razgnevi se zbog toga na svu crkvu vernih, naročito na apostola Petra, vinovnika obraćenja tih žena ka Hristu i celomudrenom životu, (opomenu se pritom car i smrti svog ljubljenog prijatelja Simona maga), i stade tražiti svetog Petra da ga ubije.

Gorespomenuti istoričar Egezip piše da kada svetog Petra tražahu da ubiju, verni ga moliše da se sakrije i skloni se iz Rima radi koristi mnogih. Sveti apostol nikako ne pristajaše na to, želeći bolje da postrada i umre za Hrista; no verni s plačem moljahu apostola da sačuva svoj život, toliko potreban svetoj Crkvi, ugroženoj talasima opasnosti usred nevernika. Privoljen suzama vascelog slovesnog stada svog, sveti Petar dade obećanje da će se udaljiti iz grada i sakriti se. I iduće noći, oprostivši se sa svima posle saborne molitve, on krenu sam iz grada. I kada beše kod gradske kapije on ugleda Gospoda Hrista gde prema njemu ide u grad, i poklonivši Mu se upita Ga: „Gospode, kuda ideš?“ – „Idem u Rim, da ponovo budem raspet“, odgovori mu Gospod.

Poražen, apostol razumede da Gospod Hristos, stradajući u slugama Svojim kao u pravim udima Svojim, hoće da i u njegovom telu postrada u Rimu. Stoga se on povrati k vernima, i bi od vojnika uhvaćen na smrt. Sveti Metafrast kaže da sveti Petar bi uhvaćen ne sam nego sa mnoštvom vernih, među kojima behu: Kliment, Irodion, Olimp; njih sve mučitelj osudi na posečenje mačem, a svetog apostola Petra na raspeće. Uzevši osuđene, vojnici ih izvedoše na gubilište; no Klimenta, kao carevog srodnika, oni poštedeše i pustiše na slobodu, a Irodiona i Olimpa, koji zajedno sa apostolom Petrom behu došli u Rim, ubiše mačem, i s njima posekoše i mnoštvo vernih. Sveti pak Petar moli svoje raspinatelje, da ga raspnu glavačke, odajući time poštovanje Gospodu svom, dobrovoljno raspetom na krstu, jer nije želeo da raspećem svojim liči na Gospoda, nego da pod nogama Njegovim prekloni glavu svoju. Tako skonča veliki apostol Gospodnji sveti Petar proslavivši Boga krsnom smrću: trpeći velike bolove od klinaca u rukama i nogama, on predade svoju neporočnu dušu u ruke Božije 29. juna.[32] Učenik njegov, sveti Kliment, izmolivši telo svetog apostola, skide ga sa krsta, pripremi za ukop i, sazvavši verne i episkope, pogrebe ga česno. Tako isto predadoše česnom pogrebu i tela postradalih sa njim svetih: Irodiona, Olimpa i ostalih vernih, slaveći Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom. Amin.

ŽITIJE, PODVIZI I STRADANjE SVETOG SLAVNOG I SVEHVALNOG VRHOVNOG APOSTOLA PAVLA

Sveti apostol Pavle, koji se pre apostolstva zvao Savle,[33] beše po rođenju Jevrejin, iz plemena Venijaminova. Rodio se u Tarsu kilikijskom od znatnih roditelja koji su najpre živeli u Rimu, pa se zatim preselili u Tars kilikijski[34] sa počasnim zvanjem rimskih građana, zbog čega se i Pavle naziva rimskim građaninom. On beše srodnik svetog prvomučenika Stefana, i bi od roditelja poslan u Jerusalim radi izučavanja Mojsijevog zakona. U Jerusalimu on postade učenik slavnog učitelja Gamalila. Njegov drug po učenju i prijatelj beše Varnava, koji potom postade apostol Hristov. Savle temeljno izuči otački zakon, i postade veliki revnitelj njegov, i stupi u partiju fariseja.

U to vreme u Jerusalimu i u okolnim gradovima i krajevima sveti apostoli širahu blagovešće Hristovo. Pri tome oni često vođahu duge prepirke sa farisejima i sadukejima i sa svima književnicima i zakonicima jevrejskim, koji nenaviđahu i gonjahu propovednike Hristove. Nenaviđaše svete apostole i Savle, pa čak nije hteo ni da sluša njihovu propoved o Hristu; a Varnavu koji već beše apostol Hristov on ismevaše, i govoraše hule na Gospoda Hrista. Kada pak Jevreji zasipahu kamenjem njegovog srodnika, svetog prvomučenika Stefana, Savle ne samo ne žaljaše što se nevino proliva krv njegovog rođaka, nego i odobravaše ubistvo i čuvaše haljine Jevreja koji ubijahu Stefana (D. A. 7, 58).

Posle toga, izmolivši od prvosveštenika i starešina jevrejskih punomoćije, Savle silno kinjaše crkvu, jer ulažaše u kuće vernih, i vucijaše ljude i žene te predavaše u tamnicu. No ne zadovoljavajući se gonjenjem vernih u Jerusalimu, a dišući pretnjom i smrću na učenike Gospodnje, Savle pođe u Damask[35] sa poslanicom prvosveštenika tamošnjim zbornicama, da i tamo, ako koga nađe od verujućih u Hrista, pohvata i ljude i žene, pa svezane dovede u Jerusalim. To bi za carovanja Tiberija.[36]

Kada Savle na putu već beše blizu Damaska, odjedanput ga obasja svetlost s neba, i padnuvši na zemlju on ču glas gde mu govori: Savle, Savle, zašto me goniš? – A on zaprepašćen upita: Ko si ti, Gospode? – A Gospod reče: Ja sam Isus, koga ti goniš; teško ti je protivu bodila praćati se. – A on dršćući od straha, upita: Gospode, šta hoćeš da činim? – I Gospod mu reče: Ustani i uđi u grad, pa će ti se kazati šta ti treba činiti (D. A. 9, 3-6). A i vojnici koji iđahu sa Savlom behu zaprepašćeni, i stajahu čudeći se, jer čujahu glas koji govoraše Savlu a nikoga ne viđahu. A Savle ustade sa zemlje, i otvorenim očima svojim nikoga ne viđaše: jer telesne oči njegove oslepiše, ali duhovne oči njegove stadoše progledati. Vodioci njegovi uzeše ga za ruku i uvedoše u Damask. Tu on provede tri dana slep, i ne jede, niti pi, nego se neprestano moljaše (D. A. 9, 7-9). U Damasku pak bejaše sveti apostol Ananija;[37] njemu se Gospod javi u viđenju, i naredi mu da potraži Savla koji nastava u domu nekog čoveka Jude, da mu telesne oči prosveti dodirom, a duševne – svetim krštenjem. Ananija odgovori: Gospode, ja čuh od mnogih za toga čoveka kolika zla počini svetima tvojim[38] u Jerusalimu; i ovde ima vlast od glavara svešteničkih da veže sve koji prizivaju ime tvoje. A Gospod mu reče: Idi bez straha, jer mi je on sasud izabrani da iznese ime moje pred neznabošce i careve i sinove Izrailjeve. A ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za ime moje (D. A. 9, 10-16).

Po naređenju Gospodnjem sveti Ananije ode i, našavši Savla, metnu ruke na njega. I tog časa otpade od očiju njegovih kao krljušt, i on odmah progleda, i ustavši krsti se i ispuni se Duha Svetoga koji ga posveti na apostolsku službu, i promenjeno mu bi ime iz Savla u Pavla. I odmah stade propovedati po zbornicama Isusa, da je On Sin Božji. I svi koji slušahu divljahu se i govorahu: Nije li ovo onaj što gonjaše u Jerusalimu one koji spominju ime ovo, i ovde za to dođe da takve svezane vodi glavarima svešteničkim? – A Savle se većma siljaše i zbunjivaše Jevreje koji žive u Damasku, dokazujući da Isus i jeste Hristos, tojest obećani Mesija. Najzad se Jevreji ispuniše gneva na njega i dogovoriše se da ga ubiju. I čuvahu kapije gradske dan i noć, da im ne bi umakao. A učenici Hristovi, koji behu s Ananijom u Damasku, doznavši za dogovor Jevreja o ubijanju Pavla, uzeše ga noću, i spustiše preko gradskog zida u kotarici (D. A. 9, 17-25). Izišavši iz Damaska, sveti Pavle se ne uputi odmah u Jerusalim, nego najpre pođe u Arabiju, kao što sam o tome piše u Poslanici Galatima: Ne pitah tela i krvi, niti iziđoh u Jerusalim k starijim apostolima od sebe, nego otidoh u Arabiju, pa se opet vratih u Damask. A posle toga na tri godine iziđoh u Jerusalim da vidim Petra (Gal. 1, 16-18).

Došavši u Jerusalim, sveti Pavle pokušavaše da se pridruži učenicima Gospodnjim, ali se oni bojahu njega, ne verujući da je i on učenik Gospodnji. A sveti apostol Varnava, videvši ga i ubedivši se da se obratio ka Hristu, obradova se i privede ga apostolima, i Pavle im ispriča kako na putu vide Gospoda, i šta mu Gospod reče, i kako u Damasku smelo propovedaše ime Isusovo. Ovo ispuni velikom radošću svete apostole, i slavljahu Hrista Gospoda. A sveti Pavle se i u Jerusalimu prepiraše sa Jevrejima i Grcima oko imena Gospoda Isusa. Jednom pak, stojeći u crkvi i moleći se, on postade izvan sebe, i vide Gospoda koji mu reče: Pohitaj te iziđi iz Jerusalima, jer neće primiti svedočanstva tvoga o meni. – A Pavle reče Gospodu: Gospode, sami Jevreji znadu da sam ja metao u tamnice i bio po zbornicama one koji veruju u Tebe. I kad se prolivaše krv Stefana, svedoka tvoga, i ja stajah i pristajah na smrt njegovu, i čuvah haljine onih koji ga ubijahu. – I Gospod mu reče: Idi, jer ću ja daleko da te pošljem u neznabošce (D. A. 22, 17-21).

Posle ovog viđenja sveti Pavle, iako je želeo da još nekoliko dana ostane u Jerusalimu naslađujući se sastancima i razgovorima sa apostolima, nije mogao, jer se Jevreji, s kojima se on prepirao o Hristu, razjariše i iskahu da ga ubiju. Doznavši za to, jerusalimski hrišćani otpratiše Pavla u Kesariju,[39] i odatle ga otpremiše u Tars, gde on provede neko vreme propovedajući reč Božju svojim zemljacima, dok tamo ne dođe apostol Varnava i odvede Pavla u Antiohiju Sirijsku, jer je znao da je Pavle određen za apostola neznabošcima.

U Antiohiji oni celu godinu propovedahu Evanđelje i mnogi narod obratiše ka Hristu, i nazvaše ih hrišćanima (D. A. 11, 25-26). Po isteku godine oba sveta apostola, Varnava i Pavle, vratiše se u Jerusalim i obavestiše svete apostole šta blagodat Božja učini u Antiohiji, i time veoma obradovaše Crkvu Hristovu u Jerusalimu. Pored toga oni doneše obilnu milostinju od dobrovoljnih darodavaca iz Antiohije kao pomoć siromašnoj i ubogoj bratiji u Judeji, pošto u to vreme, za carovanja Klaudija,[40] beše velika glad, predskazana svetim Agavom, jednim od sedamdesetorice apostola.

Izišav iz Jerusalima, Varnava i Pavle opet dođoše u Antiohiju. Kada oni provedoše tu neko vreme u postu i molitvama, u služenju božanstvene Liturgije i u propovedanju reči Božje, bi ugodno Svetome Duhu da ih pošalje među neznabošce na propoved. Duh Sveti reče starešinama u Antiohijskoj crkvi: „Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje ih pozvah“. Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih, i otpustiše ih (D. A. 13, 2-3).

Tako poslani od Duha Svetoga, Varnava i Pavle siđoše u Selevkiju,[41] i odande otploviše na ostrvo Kipar, postojbinu apostola Varnave. Tu, baveći se u Salamini,[42] oni propovedahu reč Božju u zbornicama jevrejskim. I prošavši celo ostrvo sve do Pafa,[43] oni u Pafu nađoše nekakvog čoveka vrača i lažnog proroka, Jevrejina, kome beše ime Varisus ili Elima (Elima na arapskom znači: mag, vrač, čarobnjak), koji se nalažaše pri tamošnjem prokonzulu Sergiju Pavlu, čoveku razumnom. Ovaj prokonzul dozvavši Varnavu i Savla zaiska da čuje od njih reč Božiju, i verova onome što oni govorahu. A Elima vračar stade im se suprotiti, gledajući da odvrati prokonzula od vere. Sveti Pavle, ispunivši se Duha Svetoga, i pogledavši na vrača, reče: „O, napunjeni svakoga lukavstva i svakoga nevaljalstva, sine đavolji! neprijatelju svake pravde! nećeš li prestati kvariti prave puteve Gospodnje? I sad eto ruke Gospodnje na te, i bićeš slep ne videći sunca za neko vreme“. I ujedanput napade na vrača mrak i tama, i pipajući tražaše vođa. Tada namesnik, kad vide šta bi, verova, diveći se nauci Gospodnjoj (D. A. 13, 4-12). A verova sa njim i mnogi narod, i množaše se Hristova crkva.

Otplovivši iz Pafa, Pavle i njegovo društvo dođoše u Pergu Pamfilijsku, odande u Antiohiju Pisidijsku.[44] Tu oni propovedaše Hrista, i kada već mnoge privedoše k veri, onda zavidljivi Jevreji podgovoriše starešine gradske, koji behu neznabošci, te isteraše svete apostole iz grada i okoline njegove. A oni otresavši na njih prah sa nogu svojih dođoše u Ikoniju.[45] Tu se dosta vremena zadržaše, smelo propovedajući reč Božiju, i privedoše k veri veliko mnoštvo Jevreja i neznabožaca, ne samo propoveđu nego i znamenjima i čudesima koja bivahu rukama njihovim. Tu oni obratiše i svetu devojku Teklu,[46] i unevestiše je Hristu. A neverujući Jevreji podgovoriše neznabošce i njihove poglavare da protivstanu apostolima i da ih kamenjem pobiju. Doznavši za to, apostoli izbegoše u gradove Likaonske: Listru i Dervu, i u okolinu njihovu. Propovedajući Evanđelje u Listri, oni isceliše nekog čoveka, hromog od rođenja, koji nikada ne beše hodio; imenom Hristovim oni ga podigoše na noge, i on odmah skočivši hođaše. A kad narod vide ovo čudo, podigoše glas svoj govoreći likaonski: „Bogovi se načiniše kao ljudi, i siđoše k nama“. I nazivahu Varnavu Zevsom, a Pavla Hermesom;[47] i dovedoše junce, i donesoše vence, hoteći da im prinesu žrtve. A Varnava i Pavle razderaše haljine svoje, i skočiše među narod vičući i govoreći: „Ljudi! šta to činite? I mi smo kao i vi smrtni njudi“. I dugo im govoriše o jednom Bogu, koji stvori nebo i zemlju i more i sve što je u njima, i daje s neba dažd i rodne godine, i puni srca ljudska hranom i veseljem. I ovo govoreći jedva ustaviše narod da im ne prinese žrtve (D. A. 14, 1-18).

Dok sveti apostoli boravljahu u Listri i učahu, dođoše iz Antiohije i Ikonije neki Jevreji, i podgovoriše narod da odustanu od apostola, govoreći da ništa pravo ne govore, nego sve lažu. Pritom na nešto gore podgovoriše ljude: svetog Pavla kao glavnog govornika zasuše kamenjem i izvukoše izvan grada misleći da je mrtav. A on ustavši, uđe ponovo u grad, pa sutradan iziđe s Varnavom u Dervu. I propovedavši Evanđelje gradu tome i naučivši mnoge vratiše se u Listru i Ikoniju i Antiohiju Pisidijsku, utvrđujući duše učenika i moleći ih da ostanu u veri. I rukopoloživši im prezvitere po svima crkvama, i pomolivši se Bogu s postom, predadoše ih Gospodu u koga verovaše. I prošavši Pisidiju dođoše u Pamfiliju. I govorivši reč Gospodnju u Pergi siđoše u Ataliju.[48] I iz nje otploviše u Antiohiju, odakle spočetka behu poslani Duhom Svetim da propovedaju reč Božiju neznabošcima. I kad stigoše u Antiohiju, oni sabraše crkvu, i kazaše svima sve što učini Bog s njima, i koliko naroda neznabožačkog bi privedeno Hristu (D. A. 14, 19-27).

Posle nekog vremena, u Antiohiji među vernima iz Jevreja i iz neznabožaca nastade raspra odnosno obrezanja, jedni govorahu da je nemoguće spasti se bez obrezanja, a drugi smatrahu da je obrezanje teško za njih. Zbog toga se pojavi potreba da sveti apostoli Pavle i Varnava idu u Jerusalim k apostolima i prezviterima da ih pitaju odnosno obrezanja, i usto da ih obaveste da je Bog otvorio vrata vere neznabošcima. Ovoj vesti o obraćanju neznabožaca obradovaše se veoma sva braća u Jerusalimu.

U Jerusalimu, sveti apostoli i prezviteri na sabornom većanju potpuno odbaciše starozavetno obrezanje kao nepotrebno novoj blagodati, a zapovediše: čuvati se od idoložrtvene hrane, od bluda, i ničim ne vređati bližnjega (D. A. 15, 1-29). Sa ovakvom odlukom oni otpremiše iz Jerusalima Pavla i Varnavu, a sa njima i Judu i Silu.

Došavši u Antiohiju, oni provedoše tamo dosta vremena, pa opet krenuše među neznabošce, razdvojivši se jedan od drugoga: Varnava, uzevši sa sobom svog srodnika Marka, otplovi na Kipar; a Pavle, izabravši Silu, ode u Siriju i Kilikiju, i prohodeći tamošnje gradove, utvrđivaše crkve. Došavši u Dervu i Listru, on obreza u Listri učenika svog Timoteja, da bi odstranio roptanje judejstvujućih hrišćana.[49] Odatle on otputova u Frigiju i Galatijsku pokrajinu; zatim dođe u Misiju, i nameravaše da ide u Vitiniju,[50] ali mu ne dade Duh Sveti. Jer kada se Pavle sa svojim saputnicima nalažaše u Troadi,[51] on imade ovakvo viđenje noću: neki čovek, po izgledu Makedonac, stade pred njim i moljaše ga govoreći: „Dođi u Makedoniju i pomozi nam“ (D. A. 15, 36-16, 9).

Po ovom viđenju Pavle poznade da ga Gospod poziva u Makedoniju na propoved Evanđelja. I otplovivši iz Troade dođe na ostrvo Samotrak, i sutradan u Neapolj,[52] a odande u Filibu, najbliži grad Makedonije, naselje rimsko. U Filibi on nauči Hristovoj veri i krsti neku ženu Lidiju koja beše skerletoprodavačica; ona ga umoli da sa učenicima svojim živi u njenoj kući. Jednom kada Pavle sa učenicima svojim iđaše u crkveni skup na molitvu, srete ga neka služavka koja imađaše u sebi nečistog duha pogađačkog i vračajući donošaše veliki dohodak svojim gospodarima. Idući za Pavlom i njegovim učenicima ona vikaše govoreći: „Ovi su ljudi sluge Boga višnjega, koji javljaju nama put spasenja“. I tako činjaše ona mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se k njoj i, zapretivši duhu imenom Isusa Hrista, izagna ga iz nje. A kad njezini gospodari videše da propade nada njihovog dohotka, dohvatiše Pavla i Silu i odvedoše ih ka knezovima i vojvodama, govoreći: Ovi su ljudi Jevreji, i mute po našem gradu, i propovedaju običaje, koje nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani.

Vojvode, poderavši apostolima haljine, zapovediše da ih motkama biju. I pošto ih zdravo izbiše, vrgoše ih u tamnicu. A u ponoći, kada Pavle i Sila behu na molitvi, zatrese se tamnica, otvoriše se sva tamnička vrata i svima spadoše okovi. Videvši to, tamničar poverova u Hrista, dovede apostole u svoj dom, opra im rane, i krsti se sa celim domom svojim, i postavi im trpezu, pa se apostoli opet vratiše u tamnicu. A kad svanu, vojvode se pokajaše što žestoko kazniše nevine ljude, pa poslaše pandure u tamnicu s naređenjem: da se apostoli puste na slobodu, i da idu kuda hoće. A Pavle im reče: Izbivši nas pred narodom bez suda, ljude Rimljane, baciše u tamnicu; i sad hoće tajno da nas puste? Nije tako, nego sami neka dođu i izvedu nas. – Panduri se onda vratiše i kazaše vojvodama ove reči Pavlove. I uplašiše se vojvode kad čuše da su sužnji, koje oni izbiše, Rimljani; i došavši umoliše ih da iziđu iz tamnice i iz grada. A oni, izišavši iz tamnice, dođoše u dom Lidije, kod koje su ranije živeli, i utešiše tamo skupljenu braću. I oprostivši se sa njima, oni otputovaše u Amfipolj i Apoloniju, pa odande u Solun[53] (D. A. 16, 10-40).

U Solunu, pošto oni mnoge pridobijahu Evanđeljem, zavidljivi Jevreji, pokupivši neke zle ljude, napadoše na kuću Jasonovu, gde apostoli stanovahu. A kad tamo ne nađoše apostole, dohvatiše Jasona i neke od braće i povukoše ih pred starešine gradske, klevetajući ih kao protivnike ćesareve koji govore da ima drugi car, zvani Isus. I jedva se Jason oslobodi te napasti (D. A. 17, 1-9).

A sveti apostoli, sakrivši se od tih zlih ljudi, noću iziđoše iz Soluna i odoše u Veriju.[54] Ali i tamo zlobna zavist jevrejska ne dade mira svetome Pavlu. Jer kada solunski Jevreji razabraše da Pavle u Veriji propoveda reč Božiju, dođoše i tamo, te podigoše i pobuniše narod protiv Pavla. I sveti apostol bi primoran da i odatle otputuje, ne zato što se bojao smrti, nego na navaljivanje braće, da sačuva život svoj radi spasenja mnogih. I braća otpraviše Pavla da ide u primorje. Saputnike pak svoje Silu i Timoteja sveti apostol ostavi u Veriji, da utvrde u veri novoobraćene, pošto je znao da Jevreji samo njegovu glavu traže. Sam pak sede na lađu i otplovi u Atinu[55] (D. A. 17, 10-14).

U Atini, gledajući grad pun idola, sveti Pavle se uzrujavaše duhom, žaleći zbog pogibije tolikih duša. I svakodnevno se prepiraše po zbornicama sa Jevrejima, i po trgovima sa Grcima i njihovim filosofima. A neki od filosofa odvedoše ga na Areopag, mesto gde su pored idolskog hrama vršena javna suđenja. Odvedoše ga tamo, jedno zbog toga što su hteli da čuju što novo, a drugo zbog toga što su, po mišljenju svetog Zlatousta, hteli da ga predadu sudu, mukama i smrti, ako bude govorio nešto što zaslužuje kaznu. A sveti Pavle, koji ranije beše video u gradu neki žrtvenik na kome je pisalo: „nepoznatome bogu“, tim povodom otpoče svoju reč, i stade im propovedatp istinitog Boga, govoreći: „Boga, koga ne znajući poštujete, toga vam ja propovedam“. I produži im kazivati o Bogu – Tvorcu celoga sveta, i o pokajanju, i o sudu, i o vaskrsenju mrtvih. A kad čuše o vaskrsenju mrtvih, jedni mu se slušaoci rugahu, a drugi izjaviše želju da im opet govori o tome. – I Pavle otide sa tog skupa neosuđen, kao potpuno nevin. A reč Božja, propovedana njime, beše ne bez koristi za pridobijanje duša. Jer neki ljudi, pristavši uza nj, verovaše u Hrista; među njima beše i Dionisije Areopagit,[56] i neka znatna žena po imenu Damara, i mnogi drugi s njima, i krstiše se (D. A. 17, 16-34).

Otputovavši iz Atine, sveti Pavle dođe u Korint[57] i nastani se tamo kod nekog Jevrejina kome beše ime Akila. Tu k njemu dođoše iz Makedonije Sila i Timotej, i zajedno propovedahu reč Božju. Akila sa ženom svojom Priskilom beše po zanatu ćilimar; Pavle se nauči njihovom zanatu, i rađaše zajedno sa njima, trudom ruku svojih zarađujući hranu sebi i saputnicima svojim, kao što o tome govori u Poslanici Solunjanima: Niti zabadava hleb jedosmo u koga, nego u trudu i poslu, dan i noć radeći, da ne budemo na teretu nikome od vas (2 Sol. 3, 8). I opet: Potrebi mojoj i onih koji behu sa mnom poslužiše ove ruke moje (D. A. 20, 34). I svake subote sveti Pavle se prepiraše sa Jevrejima u zbornicama, dokazujući da Isus i jeste Hristos, istiniti Mesija. Ali pošto se Jevreji uporno protivljahu i huljahu, on otrese haljine svoje i reče im: Krv vaša na glave vaše; ja sam čist, od sada idem među neznabošce (D. A. 18, 1-6). I kada on nameravaše da napusti Korint, noću mu se javi Gospod u viđenju, i reče: „Ne boj se, nego govori, i da ne ućutiš, jer sam ja s tobom, i niko se neće usuditi da ti što učini, pošto ja imam veliki narod u ovome gradu“. – I ostade Pavle u Korintu godinu i šest meseci, učeći reči Božjoj Jevreje i Grke. I mnogi verovaše i krstiše se; pa i sam starešina zbornice Krisp verova i krsti se sa celim domom svojim (D. A. 18, 7-11).

Neki pak od neprijateljski raspoloženih Jevreja napadoše jednodušno na Pavla i dovedoše ga na sud kod prokonzula Galiona, brata filosofa Seneke. Ali Galion odbi da sudi Pavlu, govoreći: Da je on učinio kakvu nepravdu ili zlo delo, ja bih vas poslušao i sudio mu; ali u vašem sporu oko reči i zakona vašeg, ja neću da budem sudija. – I izagna ih iz sudnice (D. A. 18, 12-16).

Posle toga sveti Pavle ostade tamo još pozadugo, pa oprostivši se s bratijom otplovi sa saputnicima svojim u Siriju, među kojima behu Akila i Priskila. I svi se zaustaviše u Efesu.[58] Propovedajući reč Božju u Efesu, sveti apostol Pavle činjaše mnoga čudesa; i ne samo ruke njegove behu čudotvorne, isceljujući dodirom svaku bolest, nego i ubruščići njegovi i čalme, nakvašeni znojem tela njegova, imađahu tu istu čudotvornu silu: jer stavljani na bolesnike, odmah ih isceljivahu, i izgonjahu zle duhove iz ljudi. Videći to, neki od skitajućih Jevreja, zaklinjača đavola, drznuše se prizivati ime Gospoda Isusa nad onima u kojima behu zli dusi, govoreći: „Zaklinjemo vas Isusom koga Pavle propoveda“. No zli duh odgovori: „Isusa znam, i Pavla poznajem; ali ko ste vi?“ I skočivši na njih čovek u kome beše zli duh nadvlada ih, i pritište ih poda se tako da oni jedva goli utekoše iz ruku besomučnika. I ovo doznadoše svi u Efesu, i Jevreji i neznabošci, i strah ih spopade sve, i veličahu ime Gospoda Isusa, i mnogi verovaše u Njega. Pa čak i mnogi od onih koji se bavljahu činima primiše svetu veru, i onda sabraše svoje čarobnjačke knjige i spališe ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedest hiljada dinara. Tako silno rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja (D. A. 18, 18-19; 19, 9-20).

Onda sveti Pavle namisli da ide u Jerusalim, i govoraše: Pošto budem tamo, valja mi i Rim videti (D. A. 19, 21). Ali u to vreme podiže se u Efesu ne mala buna od zlatara koji pravljahu male srebrne modele Dijaninog hrama. Pošto se utiša buna sveti Pavle, nakon trogodišnjeg boravka svog u Efesu, otputova u Makedoniju. Odatle ode u Troadu, gde provede sedam dana. A u prvi dan nedelje, kada se verni sabraše da lome hleb, tj. na Svetu Evharistiju (Liturgiju, pričešće), Pavle, pošto nameravaše da sutradan otputuje, proteže besedu svoju do ponoći, u sobi u kojoj gorahu mnoge sveće. Među slušaocima bejaše jedno momče, po imenu Evtih; on seđaše na prozoru, i nadvladan tvrdim snom omače se i pade dole s trećega sprata, i digoše ga mrtva. A sveti Pavle sišavši pade na nj, i zagrlivši ga reče: „Ne grajite, jer je duša njegova u njemu“. I Pavle opet iziđe gore, a dovedoše i momče živo, i utešiše se ne malo. I Pavle govoraše još dugo, sve do zore, pa oprostivši se sa vernima otputova (D. A. 19, 23-20, 12).

Došavši u Milit,[59] sveti Pavle posla u Efes i dozva k sebi prezvitere crkvene, pošto sam nije hteo tamo ići, da ne bi zadocnio biti o Pedesetnici u Jerusalimu. I kad prezviteri efeski dođoše k njemu, on im održa pouku i između ostalog reče im: „Pazite na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama da pasete crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom“. I predskaza im da će po dolasku njegovom ući među njih teški vuci koji neće štedeti stada. A kaza im i o nameravanom putu svom, govoreći: „Evo ja svezan Duhom idem u Jerusalim ne znajući šta će mi se u njemu dogoditi; osim da Duh Sveti po svima gradovima svedoči, govoreći da me okovi i nevolje čekaju. Ali se ni za šta ne brinem, niti marim za svoj život, nego da s radošću svršim tečenje svoje i službu svoju koju primih od Gospoda“. I kad im reče: „Sad znam da više nećete videti lica moga“, nastade veliki plač sviju, i grleći Pavla celivahu ga, ožalošćeni naročito time što im reče da više neće videti lica njegova. I otpratiše svetog apostola u lađu. I on davši svima poslednji celiv otputova lađom (D. A. 20, 17-38).

Prošavši mnoge gradove i krajeve, kako na primorjima tako i na ostrvima, i svuda posetivši i utvrdivši verne, sveti apostol Pavle pristade u Ptolemaidi;[60] odatle ode u Kesariju Stratonovu, i tamo odsede u domu svetog apostola Filipa, jednoga od sedmorice đakona. Tu k svetome Pavlu dođe prorok, po imenu Agav, i uzevši pojas Pavlov sveza svoje ruke i noge, i reče: Tako veli Duh Sveti: čoveka kojega je ovaj pojas, ovako će ga svezati u Jerusalimu Jevreji, i predati ga u ruke neznabožaca. – Kada to čuše braća, sa suzama moliše Pavla da ne ide u Jerusalim. A Pavle im odgovori na to: Šta činite te plačete i cepate mi srce? Jer ja ne samo svezan biti hoću, nego sam gotov i umreti u Jerusalimu za ime Gospoda Isusa. – I umukoše braća, rekavši: Neka bude volja Božja! (D. A. 21, 1-14).

Posle toga sveti apostol Pavle otputova u Jerusalim sa učenicima svojim, među kojima beše i Trofim Efešanin, neznabožac obraćen Hristu. I s ljubavlju bi primljen sveti Pavle od svetog apostola Jakova, brata Gospodnja, i od vascele crkve vernih. U to vreme dođoše iz Asije[61] u Jerusalim na praznik Pedesetnice Jevreji koji behu Pavlovi neprijatelji i svuda izazivahu bune protiv njega. Ugledavši Pavla u gradu, i sa njim Trofima Efešanina, oni se požališe na Pavla prvosveštenicima jevrejskim i književnicima i starcima, kako on razorava zakon Mojsijev, zabranjuje obrezanje, i svuda propoveda raspetoga Isusa. I naoštriše se svi protiv Pavla, želeći da ga uhvate. I kada oni, ti Jevreji iz Asije, ugledaše svetoga Pavla o prazniku u hramu Solomonovom, odmah ga oklevetaše, te pobuniše sav narod, i ustremivši se metnuše ruke svoje na njega, vičući: „Pomagajte, ljudi Izrailjci! ovo je čovek koji svuda govori hule na narod, na zakon i na ovo mesto; pa još i neznabošce uvede u hram i opogani ovo sveto mesto“, – jer mišljahu da je Pavle i Trofima uveo u hram. I sav se grad podiže, i navali narod sa sviju strana, i uhvativši Pavla vucijahu ga napolje iz hrama; i odmah se zatvoriše vrata. I htedoše da ubiju Pavla, ali ne u hramu, da ne bi oskvrnavili sveto mesto (D. A. 21, 27-30).

U to vreme stiže vest do vojvode vojničkog stražarskog puka da se ceo Jerusalim pobunio. I on odmah uzevši vojnike i kapetane dotrča hramu. Pobunjenici videvši vojvodu i vojnike prestaše biti Pavla. Vojvoda onda uze Pavla i zapovedi da ga okuju u dvoje železne verige, pa stade ispitivati ko je i kakvo je zlo učinio. A narod vikaše ka vojvodi, da ubije Pavla. I kad vojvoda ne mogade od vike narodne da razume u čemu je Pavlova krivica, on zapovedi da Pavla odvedu u puk.

Mnoštvo pak naroda iđaše za vojvodom i vojnicima vičući da Pavle bude ubijen. A kad dođoše do uzvišenja što vodi u tvrđavu puka, Pavle zamoli vojvodu da mu dopusti da kaže narodu nekoliko reči. I vojvoda mu dopusti. I Pavle stojeći na stepenicama, obrati se narodu na jevrejskom jeziku, gromko govoreći: „Ljudi, braćo i oci! čujte sad moj odgovor k vama“. I stade im pričati o svojoj pređašnjoj revnosti za zakon Mojsijev, i kako na putu za Damask on bi obasjan nebeskom svetlošću, i kako vide Gospoda koji ga šalje među neznabošce. A narod, ne hoteći više da ga sluša, stade vikati k vojvodi: „Uzmi sa zemlje takvoga, jer ne treba da živi!“ – Vičući tako, oni zbacivahu haljine i, besni od jeda, bacahu prah u nebo, i nastojavahu da Pavle bude ubijen.

Vojvoda zapovedi da Pavla odvedu u tvrđavu puka, i da batinama doznadu od njega za kakvu krivicu tako viče narod na njega. I kad Pavla pritegoše konopcima, on reče kapetanu koji stajaše pored njega: Zar vi možete biti čoveka Rimljanina, i još bez suda? – Čuvši to, kapetan pristupi k vojvodi i reče: Gledaj šta ćeš činiti; jer je ovaj čovek Rimljanin. – Tada vojvoda priđe Pavlu i upita ga: Kaži mi, jesi li ti Rimljanin? A on reče: Da. Vojvoda na to odgovori: Ja sam za velike novce ime ovoga građanstva dobio. – I odmah pusti Pavla iz okova (D. A. 21, 31-22, 29).

Sutradan vojvoda zapovedi da dođu prvosveštenici i sav sabor njihov, i postavi pred njima apostola Pavla. A Pavle pogledavši na skupštinu reče: Ljudi braćo! ja sa svom dobrom savešću življah pred Bogom do današnjega dana. – A prvosveštenik Ananija zapovedi onima što stajahu kod njega da ga biju po ustima. Tada mu Pavle reče: Tebe će Bog biti, zide okrečeni! jer hoteći da mi sudiš po zakonu, ti prestupaš zakon naređujući da me nevinog biju. – I primetivši da je na tom saboru jedan deo sadukeja a drugi fariseja, Pavle povika govoreći: Ljudi braćo! ja sam farisej i sin farisejev: za nadu i za vaskrsenje iz mrtvih doveden sam na sud. – Kada on ovo reče, nastade raspra među sadukejima i farisejima, i razdeli se narod. Jer sadukeji govore da nema vaskrsenja mrtvih, ni anđela, ni duhova; a fariseji priznaju oboje. I postade velika vika; fariseji govorahu: „Nikakvo zlo ne nalazimo na ovome čoveku“; a sadukeji tvrđahu suprotno. I velika raspra se produžavaše. Vojvoda, pobojavši se da Pavla ne raskinu, zapovedi vojnicima da ga otmu između njih, i da ga odvedu u puk. A iduće noći svetome Pavlu javi se Gospod i reče mu: Ne boj se, Pavle, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako ti valja svedočiti i u Rimu (D. A. 22, 30-23, 11).

A kada osvanu dan, neki od Jevreja načiniše veće i zakleše se govoreći da neće ni jesti ni piti dok ne ubiju Pavla. I beše ih više od četrdeset koji takvu zakletvu položiše. Doznavši za ovo, vojvoda posla Pavla, sa velikim odredom naoružanih vojnika, u Kesariju, k Filiksu igemonu (D. A. 23, 12-35).

Saznavši za ovo, prvosveštenik Ananija sa najstarijim članovima sinedriona, otidoše i oni u Kesariju, i klevetahu Pavla kod igemona Filiksa, i prepirahu se s Pavlom pred igemonom i tražahu smrt njegovu. Ali ni najmanje ne uspeše, jer se u njemu ne nađe nikakva krivica koja zaslužuje smrt. Ipak igemon, želeći da Jevrejima učini po volji, ostavi Pavla u sužanjstvu (D. A. 24, 1-27).

Kada minuše dve godine, mesto Filiksa dođe za igemona Fist. Prvosveštenici jevrejski moliše igemona Fista da pošalje Pavla u Jerusalim. A ovo oni podmuklice činjahu zloumišljeno: hoteći da na putu ubiju apostola Hristova. I kad Fist upita Pavla, hoće li da ide u Jerusalim na sud, Pavle odgovori: „Ja stojim ovde na sudu ćesarevu, ovde treba da mi se sudi. Jevrejima ništa skrivio nisam, kao što i ti najbolje znaš. Ako li sam skrivio, ili učinio nešto što zaslužuje smrt, ne marim umreti; ako li pak ništa nema na meni od onoga što ovi na mene kleveću, niko me ne može njima predati. Ćesaru idem“. Tada Fist, pogovorivši sa savetnicima, odgovori Pavlu: Ćesaru reče da hoćeš, ćesaru ćeš poći (D. A. 25, 1-12).

Posle nekoliko dana u Kesariju doputova car Agripa[62] da pohodi Fista, i doznavši za Pavla on požele da ga vidi. I kada Pavle, predstavši caru Agripi i igemonu Fistu, opširno im govori o Hristu Gospodu i o svojoj veri u Njega, car Agripa mu reče: Još malo pa ćeš me nagovoriti da postanem hrišćanin. A Pavle mu na to odgovori: Molio bih Boga i za malo i za mnogo da bi ne samo ti nego i svi koji me slušaju danas bili takvi kao i ja što sam, osim okova ovih. – Posle ovih reči, car, igemon i njihova svita ustadoše, i povukavši se razgovarahu se među sobom govoreći: Ovaj čovek nije učinio ništa što zaslužuje smrt ili okove. A Agripa reče Fistu: Ovaj čovek mogaše biti pušten da ne reče da hoće k ćesaru. – I tako rešiše da Pavla pošlju u Rim k ćesaru (D. A. 25, 13-26, 32).

I predadoše Pavla i druge neke sužnje kapetanu ćesareve čete, po imenu Juliju. Ovaj, primivši sužnje i Pavla, uvede ih u lađu, i otisnuše se. Plovidba njihova po moru beše ne bez opasnosti zbog suprotnih vetrova. I kada doploviše pod Krit, i dođoše na mesto zvano Dobro Pristanište, sveti Pavle, provideći budućnost, savetovaše da tu prezime sa lađom. Ali kapetan posluša većma krmanoša i gospodara od lađe nego Pavla. Kada oni isploviše na pučinu, dunu suprotan buran vetar, i nastade silna bura, i pade takva magla, da četrnaest dana oni ne videše ni sunca danju ni zvezda noću, niti znađahu gde se nalaze, jer ih valovi nošahu, i oni u očajanju ne jedoše svih tih dana i već očekivahu smrt. Na lađi pak bejaše dvesta sedamdeset i šest duša. Pavle stavši usred njih, tešaše ih, govoreći: „Trebaše dakle, o ljudi! poslušati mene, i ne otiskivati se od Krita, i ne imati ove muke i štete. I evo sad vas molim da budete dobre volje: jer ni jedan od vas neće propasti osim lađe. Jer u ovu noć stade preda me anđeo Boga kojega sam ja i kome služim, govoreći: Ne boj se, Pavle! valja ti doći pred ćesara; i evo ti darova Bog sve koji se voze s tobom. Zato, ne bojte se, ljudi; jer verujem Bogu da će tako biti kao što bi rečeno“. I Pavle moljaše sve da jedu, govoreći: Ne bojte se, jer ni jednome od vas dlaka s glave neće spasti. – I rekavši to, uze hleb, zablagodari Bogu pred svima, i prelomivši stade jesti. Tada se svi ohrabriše, te i oni jedoše. A kad se razdani, ugledaše zemlju, ali ne poznaše koja je, i okrenuše lađu ka obali. I kad behu blizu obale naiđoše na sprud, i lađa se nasuče; kljun se zari i ostade nepomičan a krma se razbijaše od sile valova. Vojnici pak dogovoriše se da pobiju sužnje, da koji ne ispliva i ne uteče. Ali kapetan, želeći sačuvati Pavla, zabrani njihov dogovor, i zapovedi onima koji znadu plivati da prvi iskoče i isplivaju na obalu. Gledajući na njih, i drugi stadoše plivati, jedni na daskama a jedni na čem drugom od lađe, te tako svi iziđoše živi na zemlju (D. A. 27, 1-44).

Tada doznadoše da se ostrvo zove Melit.[63] A žitelji toga ostrva, divljaci, ukazaše im ne malu ljubav, jer naložiše oganj zbog dažda i zime, da bi se pokisli zagrejali. A Pavle, zgrabivši gomilu granja, naloži na oganj, i izišavši zmija od vrućine skoči mu na ruku. I kad videše divljaci zmiju gde visi o ruci njegovoj, govorahu jedan drugome: „Svakako je ovaj čovek ubica, kada ga, spasenog od mora, sud Božji ne ostavlja da živi“. A Pavle otresavši zmiju u oganj ne bi mu ništa zlo. Oni pak očekivahu da on oteče ili da odjedanput padne mrtav. A kad zadugo čekaše, i videše da mu ništa zlo ne bi, promeniše mišljenje i govorahu da je on bog (D. A. 28, 1-6).

Poglavar tog ostrva Publije primi u svoj dom spasene od mora i tri dana ih prijateljski gošćaše. U to vreme otac njegov ležaše od groznice i od srdobolje. Pavle uđe kod njega, pomoli se Gospodu, i metnuvši ruke svoje na bolesnika isceli ga. Posle ovog događaja, dolažahu k svetome Pavlu i drugi koji behu bolesni na tom ostrvu, i isceljivahu se (D. A. 28 7-9).

Nakon tri meseca svi spaseni brodolomci s apostolom otploviše odatle drugom lađom, i doploviše u Sirakuzu,[64] odande u Rigiju,[65] zatim u Puteole,[66] i najzad stigoše u Rim. I kada braća, koji življahu u Rimu, doznadoše za Pavlov dolazak, iziđoše mu u susret čak do Apijevog trga i Tri Krčme.[67] Ugledavši ih, Pavle se uteši duhom i uznese blagodarnost Bogu. U Rimu pak kapetan, koji beše sproveo sužnje iz Jerusalima, predade ih vojvodi, a Pavlu dopusti da živi gde god hoće s vojnikom koji ga čuvaše. I ostade Pavle u Rimu dve godine, i primaše sve koji mu dolažahu, propovedajući carstvo Božije i slobodno učeći o Gospodu našem Isusu Hristu, i niko mu ne branjaše (D. A. 28, 11-31).

Dovde o Životu i trudovima Pavlovim iz knjige „Dela Apostolska“, napisane svetim Lukom. O ostalim pak trudovima i stradanjima svojim on sam kazuje u Drugoj Poslanici Korinćanima, kada upoređujuđi sebe sa drugim apostolima piše ovako: Više sam se trudio, više sam rana podneo, više puta sam bio u tamnici, često puta u smrtima; od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac; triput sam motkama bijen; jednom su kamenje bacali na me; tri puta se lađa sa mnom razbijala; noć i dan proveo sam u dubini morskoj; mnogo puta sam putovao; bio sam u opasnostima na vodama, u opasnostima od razbojnika, u opasnostima od rodbine, u opasnostima od neznabožaca, u opasnostima po gradovima, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom; u trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđovanju, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji; i briga za sve crkve (2 Kor. 11, 23-28).

Kao što sveti apostol Pavle izmeri širinu i dužinu zemlje hođenjem a mora plovljenjem, tako i visinu nebesa poznade na taj način što bi uznesen do trećeg neba. Jer Gospod, tešeći svoga apostola u mnogonapaćeničkim trudovima, koje je uzimao na sebe radi svetog imena Njegovog, pokaza mu nebeska blaga, koja oko ne vide, i on ču neiskazane reči koje čoveku nije slobodno govoriti (sr. 2 Kor. 12, 2-4).

Kako pak ovaj sveti apostol izvrši ostale podvige i delatnosti života svog kazuje crkveni istoričar Jevsevije Pamfil,[68] episkop Kesarije Palestinske. Nakon dve godine sužanjstva u Rimu sveti Pavle bi pušten na slobodu kao nevin, i propovedaše reč Božju to u Rimu, to po drugim zapadnim zemljama. A sveti Simeon Metafrast[69] piše, da se sveti apostol posle rimskog sužanjstva trudio još nekoliko godina u blagovešću Hristovom: izišavši iz Rima, on proputova Španiju, Galiju i svu Italiju, prosvećujući neznabošce svetlošću vere i obraćajući ih od idolopokloničke zablude ka Hristu. Kada se sveti apostol nalažaše u Španiji, jedna visokorodna i bogata žena, čuvši za apostolovu propoved o Hristu, željaše da vidi samog apostola Pavla, i nagovori svoga muža Prova da umoli svetog apostola da poseti njihov dom, da bi ga s ljubavlju ugostili. I kada sveti Pavle uđe u dom njihov, ona pogleda u lice njegovo i vide na čelu njegovom ispisane zlatnim slovima ove reči: „Pavle Hristov apostol“. Ugledavši to što niko drugi ne mogaše videti, žena pripade k nogama apostolu sa radošću i strahom, ispovedajući da je Hristos istiniti Bog, i proseći sveto krštenje. I najpre ona primi krštenje; a ime joj beše Ksantipa; zatim i muž njen Prov, i sav dom njihov, i gradonačelnik Filotej, i mnogi drugi krstiše se.

Prošavši sve te zemlje na Zapadu, i prosvetivši ih svetlošću svete vere, i providevši stradalnički kraj svoj, sveti apostol Pavle se opet vrati u Rim. I odatle on pisa svom učeniku svetom Timoteju, govoreći: Ja se već žrtvujem, i vreme moga odlaska nasta. Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah. Dalje dakle meni je pripravljen venac pravde, koji će mi dati Gospod u dan onaj (2 Tm. 4, 6-8).

Odnosno vremena mučeničke končine svetog apostola Pavla crkveni istoričari se ne slažu. Nikifor Kalist[70] u drugoj knjizi svoje Crkvene Istorije, u 36. glavi, piše da je sveti Pavle postradao jedne iste godine i u jedan isti dan sa svetim apostolom Petrom, zbog Simona maga, zato što je pomogao Petru da pobedi Simona maga. Drugi pak kažu da je Pavle postradao nakon godinu dana od smrti apostola Petra, i to u isti dan – 29. juna. A povod tome bilo je to, što je apostol Pavle u svojoj propovedi Evanđelja Hristova preporučivao devojkama i ženama čist celomudren život. Uostalom, među ovim kazivanjima nema velikog neslaganja: jer se u Žitiju svetoga Petra, od Simeona Metafrasta, veli da sveti Petar postrada ne odmah posle pogibije Simona maga nego nakon nekoliko godina, i to povodom dveju omiljenih naložnica Neronovih, koje apostol Petar beše obratio Hristu i naučio ih celomudrenom životu. A pošto je i sveti Pavle u to isto vreme, kada i sveti Petar, živeo u Rimu i okolnim pokrajinama, to je lako moglo biti i jedno i drugo, tojest: sveti Pavle je pomagao svetome Petru protivu Simona maga za vreme svog prvog boravka u Rimu, i došavši po drugi put u Rim, opet sa svetim Petrom jednodušno služio spasenju ljudi, upućujući i ljude i žene na celomudreni život u čistoti. Na taj način sveti apostoli razjariše neznabožnog i razvratnog cara Nerona, koji, osudivši obojicu na smrt, Petra kao inostranca kazni raspećem, a Pavla kao rimskog građanina, koga je nemoguće bilo predati sramnoj smrti, kazni posečenjem mačem, i to ako ne jedne iste godine, ono u jedan isti dan. Kada česna glava Pavlova bi odsečena, iz rane isteče krv sa mlekom. A verni uzeše sveto telo njegovo i položiše u jednom mestu sa svetim Petrom.

Tako skonča izabrani sasud Hristov, učitelj naroda, vaseljenski propovednik, očevidac nebeskih visina i rajskih milina, gledanje i udivljenje anđela i ljudi, veliki podvižnik i stradalnik, koji rane Gospoda svog na telu svom pretrpe, – sveti vrhovni apostol Pavle; i bi po drugi put, sada bez tela, uznesen do trećega neba i predstade Trojičnoj Svetlosti, zajedno sa svojim prijateljem i satrudnikom svetim vrhovnim apostolom Petrom, i slave Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga u Trojici Boga, kome i od nas grešnih neka je čast, slava, poklonjenje i blagodarnost, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

BESEDA O SVETOM APOSTOLU PAVLU SVETOG JOVANA ZLATOUSTA [71]

Šta je čovek, i kakvog je plemenitog roda naša priroda, i za kakve je dobrodetelji sposobno ovo biće, pokazao je bolje od svih ljudi apostol Pavle. Otkako je postao apostol, pa sve do sada, on gromkim glasom pravda Gospoda pred svima koji Ga okrivljuju zbog ovakvog ustrojstva ljudskog bića; potstiče na vrlinu, zatvara usta bestidnim huliteljima i pokazuje da između anđela i ljudi ne postoji veliko rastojanje, ako zaželimo da obratimo na sebe veliku pažnju. Apostol Pavle nije dobio drugačiju prirodu (φύσιν), niti je imao drugačiju dušu, niti je živeo u nekom drugom svetu, već je, odgajen na istoj zemlji i na istom prostoru i po istim zakonima i običajima, prevazišao sve ljude koji su postojali otkako postoji svet. Gde su dakle oni što govore da je vrlina teška a porok lak? Pavle im neda za pravo, govoreći: Naša laka sadašnja nevolja donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu (2 Kor. 4, 17). A kada su nevolje lake, onda su to utoliko više – unutrašnja zadovoljstva.

I nije samo to kod apostola Pavla dostojno divljenja što od mnoge revnosti nije ni osećao napore koje je uzimao na sebe radi vrline, nego što je i vrlini bio odan ne radi nagrade. Mi i pri očiglednosti nagrade ne podnosimo napore radi vrline, a on ju je i bez nagrade voleo i ljubio i vrlo lako savlađivao prepreke k njoj, ne žaleći se ni na nemoć tela, ni na mnoštvo poslova, ni na silovitost prirode, niti na išta drugo. Iako je bio opterećen većim brigama nego sve vojskovođe i carevi na zemlji, on je ipak svakim danom napredovao, i sa uvećavanjem opasnosti on je sticao novu revnost, što i izražava govoreći: Što je za mnom zaboravljam, a za onim što je preda mnom sežem se (Flb. 3, 13). I kada je očekivao smrt, on je prizivao na učestvovanje u toj radosti, govoreći: Radujte se, i radujte se sa mnom (Flb. 2, 18). I kada ga saletaše opasnosti i uvrede i svakovrsne pogrde, on je i tada likovao, i pišući Korinćanima govorio: Zato uživam u slabostima, u ruženjima, u gonjenjima (2 Kor. 12, 10). Sve to on je nazivao oružjem pravde, pokazujući da je i iz toga izvlačio najveću korist, i neprijatelji ga ni s koje strane nisu mogli uhvatiti. Sa svih strana udaran, vređan, opadan, on se, kao vršeći triumfalni pohod i podižući pobedničke spomenike po celoj zemlji, time kitio, i uznosio zahvalnost Bogu, govoreći: Hvala Bogu koji nam svagda daje pobedu (2 Kor. 2, 14).

Za pogrdama i uvredama radi propovedanja Evanđelja on je jurio više nego mi za počastima; za smrću više negoli za životom; za siromaštvom više negoli za bogatstvom; za naporima više nego drugi za odmorom, i ne samo više nego daleko više; za tugom više nego drugi za radošću; za molitvom za neprijatelje više nego drugi za molitvom protiv neprijatelja. Tako je on prebrinuo poredak stvari, ili, bolje rečeno, mi smo ga preobrnuli, a on ga je sačuvao onakvim kakvim ga je Bog ustanovio. Jer je sve prvobitno – prirodno (χατά φύσιν), a potonje je – naprotiv. Ko je dokaz toga? Pavle koji je, budući čovek, više iskao ono što je prvobitno negoli potonje.

Za njega je bilo strašno i opasno samo jedno: uvrediti Boga, i ništa drugo. Isto tako, više nego išta drugo on je želeo: ugoditi Bogu. Ne velim da je to više voleo nego išta u ovom svetu, već više nego išta i u onome svetu. Nemoj mi govoriti o gradovima, narodima, carevima, vojskama, oružju, bogatstvu, sili, vlasti, jer sve to on nije smatrao ni za paučinu, nego zamisli ono što je na nebesima i tada ćeš sagledati jačinu ljubavi njegove prema Hristu. Opijen ovom ljubavlju, on se nije divio dostojanstvu ni anđela, ni arhanđela, niti ičega sličnog, jer je u sebi imao nešto veće od svega toga: ljubav Hristovu, i sa njom je smatrao sebe blaženijim od svih, a bez nje nije želeo da bude ni sa gospodstvima, ni sa poglavarstvima, ni sa vlastima. Sa ovom ljubavlju on je više želeo da bude među poslednjima i kažnjavanima, nego bez nje među najvišima i slavljenima. Za njega je jedina kazna: lišiti se ove ljubavi. To je za njega pakao, to – mučenje, to – vrhunac zala; kao što je za njega opet naslada: steći tu ljubav. To je za njega život, to – vrhunac dobara. Sve ostalo što se ne odnosi na ovo, on nije smatrao ni žalosnim ni prijatnim, već je sve vidljivo prezirao kao trulu travu.

Vladari i narodi koji su disali gnevom, ličili su mu na komarce, a smrt, kazne i bezbrojne muke na – dečje igračke, kada ih je podnosio radi Hrista. Tada se njima i ushićavao, i dičio se okovima tako kako se Neron nije dičio sa svojom krunom na glavi. U tamnici je živeo kao na samom nebu, a rane i udarce primao je radosnije nego drugi nagrade. On je voleo napore ne manje nego nagrade, smatrajući same napore i trudove kao nagradu, zbog čega ih je i nazivao blagodaću (χάρις). Pogledaj: za njega je bilo nagrada – osloboditi se tela i biti sa Hristom, a podvig – ostati u telu. Pa ipak, on izabira ovo drugo radije nego ono prvo, i veli da je to za njega neophodnije. Biti odlučen za Hrista, za njega je bio napor i muka, ili bolje rečeno, više i od napora i od muke, a biti sa Hristom – nagrada. Pa ipak, radi Hrista on radije bira ono prvo nego ovo drugo. No, možda će neko reći da je njemu to prijatno zbog Hrista. To i ja velim, da je njemu veliku prijatnost pričinjavalo ono što nama pričinjava tugu.

Ali, zašto govorim o opasnostima i o drugim nevoljama? On je neprestano tugovao, zbog toga je govorio: Ko oslabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da ne gorim? (2 Kor. 11, 29). Neko će reći da i u tuzi ima prijatnosti. Mnogi, na primer, izgubivši decu i imajući slobodu da plaču, u tome nalaze utehu; spreče li ih u tome, oni pate. Tako je i Pavle, prolivajući suze dan i noć, nalazio utehu u njima, jer niko nije tako jadikovao zbog svojih nedaća koliko je on zbog tuđih. Šta misliš, kako se osećao on kada je, videći Jevreje gde se ne spasavaju, molio da sam bude lišen višnje slave, da bi se oni spasli? Otuda je očigledno da je njihovo nespasavanje za njega bilo daleko teže, jer da nije bilo teže on se ne bi molio o tome. On je izabrao da bude lišen nebeske slave kao nešto lakše i utešnije; i ne samo da je to želeo, nego je i vapio govoreći: Vrlo mi je žao i srce me boli (Rm. 9, 2). Onoga dakle, koji je takoreći plakao za sve koji žive u vaseljeni, i za sve uopšte narode i gradove, i za svakog pojedinca, sa čim možemo uporediti, sa kakvim železom, sa kakvim dijamantom? Kakvom možemo nazvati takvu dušu ? Zlatnom ili dijamantskom? Ona je bila tvrđa od svakog dijamanta, skupocenija od zlata i dragog kamenja. Dijamant je prevazilazila svojom čvrstinom, a zlato – svojom skupocenošću. Sa čim je, dakle, možemo sravniti? Ni sa čim od postojećih stvari.

Kada bi dijamant postao zlato i zlato dijamant, onda bi se dobilo nešto što bi ličilo na Pavlovu dušu. Ali čemu je upoređivati sa dijamantom i zlatom? Sav svet stavi nasuprot njoj, i tada ćeš videti da je Pavlova duša važnija od njega. Jer kada on veli za one koji su se u kožusima i kozjim kožama potucali po pećinama i rupama zemaljskim, da ih nije bio dostojan svet (Jevr. 11, 37- 38), onda utoliko pre mi možemo reći za njega da je on vredeo koliko svi oni.

Ali, ako svet ne vredi koliko on, ko onda vredi? Možda nebo? Ne, i ono je malo, jer kada je on sam nebu i onome što je na nebu pretpostavio ljubav Gospodnju, onda će utoliko više Gospod, koji je toliko bolji od Pavla koliko dobrota od poročnosti, pretpostaviti Pavla mnoštvu nebesa. Gospod nas ljubi ne onako kako mi Njega, već toliko više da se to nikakvim rečima izraziti ne može. Pogledaj samo čega je On udostojio Pavla još pre budućeg vaskrsenja: uzneo ga je u raj, uzdigao ga na treće nebo, otkrio mu takve tajne koje nije slobodno govoriti nikome od onih koji imaju ljudsku prirodu. I sasvim razumljivo, jer je on, još po zemlji hodeći, sve radio tako da je živeo sa anđelima; sputan smrtnim telom, on je pokazivao anđelsku čistotu; podvrgnut tolikim nevoljama, on se starao da nimalo ne bude niži od viših Sila. Kao ptica on je leteo po vaseljeni, i kao bestelesan prezirao napore i opasnosti, i kao onaj koji je već dostigao nebo prezirao je sve zemaljsko, i kao onaj koji opšti sa bestelesnim Silama bio je neprestano bodar.

Mada su i anđelima često puta bili poveravani različni narodi, ali nijedan od njih nije tako uredio povereni mu narod kao Pavle celu vaseljenu. Nemoj mi govoriti da Pavle nije bio njen ustrojitelj, jer i ja sam to priznajem. Jer ako nije sam izvršio sve to, ipak ga je i u tom slučaju nemoguće lišiti pohvale za to, pošto je sebe učinio dostojnim takve blagodati. Arhanđelu Mihailu je bio poveren narod judejski, a Pavlu – zemlja i more, naseljeni krajevi i nenaseljeni. Govorim ovo ne da vređam anđele (daleko od toga!), nego da pokažem da čovek, budući čovek, može biti zajedno sa njima i stajati uporedo s njima. I zašto to nije bilo povereno anđelima? Zato da ti ne bi imao nikakvog izgovora za ovaj nehat i da se za opravdanje svoga nerada ne bi pozivao na razliku prirode. Međutim, desilo se nešto još čudesnije. U samoj stvari, zar nije čudesno i neobično da reč, izgovorena zemljanim jezikom, odgoni smrt, otpušta grehe, ispravlja povređenu prirodu i prerađuje zemlju u nebo? Radi toga se divim sili Božjoj, radi toga hvalim revnost Pavlovu, što je primio takvu blagodat, što je tako pripremio sebe. I vas molim, ne da se samo divite, nego i da podražavate ovaj obrazac vrline, jer ćemo tako moći postati sa njim zajedničari istih venaca.

Ako se ti čudiš čujući da, učinivši to isto, dobićeš i ti iste nagrade, onda čuj šta sam Pavle kaže: Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah; sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj dan dati Gospod, pravedni sudija; ali ne samo meni, nego i svima koji se raduju Njegovom dolasku (2 Tim. 4, 7 – 8). Vidiš li kako on sve poziva da zajedničare u tome? Pošto dakle pred svima stoji to isto, postarajmo se svi da postanemo dostojni obećanih dobara; gledajmo ne samo na veličinu i prevashodnost njegovih dela, nego i na silu njegove revnosti kojom je on stekao takvu blagodat, i na srodnost prirode, po kojoj je on imao isto što i mi. Na taj način će se i ono teško izvršivo – pokazati za nas lako i zgodno i pomučivši se za ovo kratko vreme, mi ćemo se udostojiti da dobijemo neprolazni i besmrtni venac, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, kome slava i vlast sada i uvek, i kroza sve vekove. Amin.

Članak je prenesen sa sajta Svetosavlje, sa sledećeg linka ovde

NAPOMENE:

Kifa je sirijska reč i znači kamen; tako i grčka reč Petar (πετρα) znači kamen.
Galilejsko More poznato je još pod imenom Tiverijadskog Mora ili Genisaretskog Jezera.
Lida – grad u Palestini, blizu sadašnje Ramle, nekadašnje Arimateje.
Jopa – jedan od najstarijih gradova Palestine, na severoistočnoj obali Sredozemnog Mora između Kesarije i Gaze.
Kesarija Stratonijska je isto što i Kesarija Palestinska.
Sidon – grad finikijski na obali Sredozmenog Mora.
Virit ili Berit – finikijski grad, u starini čuven kao središte prosvete i obrazovanosti: danas – Bejrut, važan trgovački centar.
Vivlos, Tripol – gradovi u Finikiji.
Laodikija – glavni grad maloazijske oblasti Frigije.
Antiohija – glavni grad oblasti Sirije, na istočnoj obali Sredozemnog Mora.
Klaudije carovao od 41. do 54. godine.
Sicilija – veliko ostrvo u Sredozemnom Moru, sastavni deo Italije.
Tavromenija – važan grad na istočnoj obali Sicilije.
Kapadokija – maloazijska oblast na granici Jermenije i Kilikije.
Galatija, pokrajina u Maloj Aziji, graničila se sa zapada Frigijom, sa juga Likaonijom i Kapadokijom, sa istoka Pontom, sa severa Vitinijom i Paflagonijom.
Pont – severoistočna oblast Male Azije.
Paflagonija – divlja planinska oblast u severnom delu Male Azije.
Vitinija – oblast u Maloj Aziji, graniči sa severa Mramornim Morem.
Nikeja – grad u Vitiniji; jedno vreme napredan trgovački grad, pa čak i rezidencija careva; u istoriji Crkve čuven, što su u njemu održani: Prvi (325. god.) i Sedmi Vaseljenski Sabor (787. god.).
Frigija – oblast Male Azije; prosvećena svetim Pavlom.
Nikomidija – grad u Vitiniji.
Sveti mučenik Justin Filosof praznuje se 1. juna.
Sveti Irinej Lionski praznuje se 23. avgusta.
Tars – grad u maloazijskoj oblasti Kilikiji.
Sveti Polikarp – episkop Smirnski, praznuje se 23. februara.
Smirna – grad maloazijski u Lidiji, na rečici Melesi.
Grad Filiba – u Makedoniji, pored reke Strimone, nedaleko od Jegejskog Mora; bio jedan od najznačajnijih gradova Makedonije, zbog čega ga pisac Dela Apostolskih naziva prvim (πρωτη: gl. 16, st. 12); Crkvu u Filibama osnovao sveti apostol Pavle za vreme drugog putovanja svog; uputio i naročitu Poslanicu Filibljanima.
Egezip je napisao delo: Spomenice (= Υπομνηματα), u pet knjiga, koje nije došlo do nas. Podatke o njegovom životu i spisu, vrlo nepotpune, daje otac crkvene istorije Evsevije, episkop kesarijski. On saopštava da je Egezip bio hrišćanin od Jevreja, da je živeo u drugom veku, da je putovao u Korint i Rim, i vrlo dugo živeo tamo, sastajući se sa mnogam episkopima i razgovarajući sa njima o dogmatskim pitanjima. Egezip je umro za carovanja Komoda (180-192. god.).
Neron carovao od 54. do 68. godine.
Tarakina ili Tarakon – drevno iberijsko naselje na istočnom primorju Španije.
Pod imenom Britanije prvobitno su se razumevala sva ostrva na severu od Galije između Nemačkog Mora i Atlantskog Okeana. Britanijom se prvenstveno nazivalo najveće od tih ostrva, koje su domorodci nazivali Albion.
Sveti apostol Petar postrada 67. god. posle Roždestva Hristova u isto vreme sa sv. ap. Pavlom. Sveti Petar bi pogreben na Vatikanskom brežuljku, a sveti Pavle blizu Ostijskog puta nedaleko od Rima. Po predanju Rimske crkve, glave obojice apostola čuvahu se u Lateranskom hramu u Rimu; telo pak svetog Petra počiva u Vatikanskom hramu, a svetog Pavla u crkvi njegovog imena na Ostijskom putu izvan grada.
Savle – jevrejsko ime, znači: željeni, izmoljeni. Pavle je rimsko ime, i znači: mali. Po mišljenju svetih otaca: Zlatousta, Amvrosija, Dimitrija Rostovskog i drugih, Savlu je pri krštenju promenjeno ime u Pavle.
Tars – nekada veliki i mnogoljudni grad u maloazijskoj oblasti Kilikiji, na reci Kidni. I sada je važan i trgovački grad sa četrdeset hiljada stanovnika.
Damask – jedan od najstarijih gradova sveta. Pre Hristova Rođenja potpao pod vlast Rimljana. Veru Hristovu u Damasku utvrdiše učenici Gospodnji, rasejani posle ubistva svetoga arhiđakona Stefana. Zbornice (= sinagoge) Damaske bile su pod vlašću Jerusalimskog prvosveštenika; u verske stvari Jevreja građanske se vlasti nisu mešale. Godine 1516. Damask je prisajedinjen Turskoj carevini. I danas je to veliki trgovački grad i veoma bogat, sa preko dvesta hiljada stanovnika. Nalazi se u Siriji, na podnožju Antilivana; od Jerusalima udaljen preko 200 km.
Tiberije – car rimski, od 14. do 37. godine posle Hrista. Pod njime bio raspet Gospod Hristos.
Ananija bio hrišćanin od Jevreja; potom postavljen za episkopa u Damasku, i skončao mučenički – zasut kamenjem u Elevteropolju (između Jerusalima i Gaze). Spomen njegov 1. oktobra.
U prvo vreme svetima su se nazivali hrišćani, zbog svog osvećenja Hristom i zbog svog čistog i neporočnog života.
Podrazumeva se Kesarija Palestinska, podignuta Stratonom u čast ćesara Oktavija Avgusta, pored Sredozemnog Mora, na stotinu kilometara severozapadno od Jerusalima; bila je sedište rimskih upravitelja Judeje; Irod je utvrdio i ukrasio; nekada je imala izvanredno pristanište; danas je Kesarija – takođe lep grad. U Palestini je postojala i druga Kesarija, na podnožju gore Livana, podignuta galilejskim četverovlasnikom Filipom u čast ćesara Tiberija, i zvala se Kesarija Filipova.
Klaudije ćesar, naslednik Kaligule, bio na rimskom prestolu od 41. do 54. godine.
Selevkija – neveliki primorski grad na reci Oronti, kod njenog uvora u Sredozemno more.
Salamina – primorski grad, gde su se apostoli iskrcali.
Paf – glavni grad ostrva Kipra, sedište prokonzula.
Grad u maloazijskoj oblasti Pisidiji, rimska kolonija; tu apostoli Pavle i Varnava najpre propovedaše Evanđelje neznabošcima.
Ikonija – na jugoistoku od Antiohije Pisidijske, u Maloj Aziji; nekada glavni grad u Likaonskoj oblasti.
Spomen svete Tekle praznuje se 24. septembra.
Zevs i Hermes (= Jupiter i Merkurije) – imena neznabožačkih bogova; Zevs – glavni bog, Hermes – njegov glasnik, ponekad i pratilac, pokrovitelj trgovine, posrednik između ljudi i bogova.
Sada Adalija, primorski grad u Pamfiliji, jugoistočno od Perge.
Timotej je bio sin Jevrejke koja je primila hrišćanstvo i oca neznabošca; i sam beše hrišćanin, cenjen od braće po veri; sa njegovim pristankom sveti Pavle ga obreza „Jevreja radi“, pošto oni nisu nipošto hteli slušati reč Božju od neobrezanog.
Frigija i Galatija – unutrašnje oblasti Male Azije; Misija i Vitinija – severozapadne oblasti u njoj.
Troada – primorski grad, odakle je bilo nedaleko prebaciti se morem u Evropu.
Neapolj – primorski grad Trakije; sada Kavala.
Amfipolj – glavni grad u jednom okrugu Makedonije, jugozapadno od Filibe; Apolonija – (sada varošica Jeriso) na jugozapadu od Amfipolja, u severnom delu Atonskog poluostrva; Solun – glavni grad u drugom okrugu Makedonije, pored zaliva Jegejskog Mora, važno trgovačko središte.
Verija – Berija, grad na jugozapadu od Soluna.
Atina – glavni grad Grčke, središte ondašnje grčke nauke, umetnosti i trgovine. Po predanju, osnovan oko 1550. godine pre Hrista.
Spomen svetog Dionisija Areopagita praznuje se 3. oktobra.
Korint – grad na zapadu od Atine, na zemljouzu, vrlo poznat u starini po svojoj razvijenoj trgovini; tada sedište rimskog upravljača.
Efes – primorski trgovački i glavni grad maloazijske pokrajine Jonije; potom bio središte evanđelske delatnosti svetog Jovana Bogoslova; u njemu održan Treći Vaseljenski Sabor; sada Efes – jedno tursko mesto zvano Ajasaluk.
Milit – primorski grad, južno od Efesa, nekada veoma napredan, sada prosto selo.
Ptolemaida – drevni primorski grad, na jugu Finikije.
Asija – tako se nazivale zapadne pokrajine Male Azije: Misija, Lidija, Karija, tojest svo zapadno primorje Sredozemnog Mora, koje je stajalo pod upravom prokonzula.
Car Agripa – sin Iroda Agripe I, poslednji car iz familije Iroda, vladar nad nekim oblastima Sirije.
Melit – sadašnja Malta, ostrvo na jugu od Sicilije; na Malti danas postoji predanje o tamošnjem boravku apostola Pavla.
Sirakuza – primorski grad na jugoistočnoj obali Sicilije.
Rigija – sada Redžio, u južnoj Italiji, na severoistočnoj obali Sicilije.
Puteole – sada Pucolo, primorski grad blizu Neapolja.
Apijev trg – mali gradić, oko 60 km. od Rima; Tri Krčme – mestašce na 15 km. od Rima.
Jevsevije Pamfil živeo od 268 – 340. godine; bio očevidac mnogih velikih događaja svoga vremena.
Skupljač i sastavljač žitija svetih; bio sekretar cara Konstantina VII; skončao oko 940. godine.
Grčki crkveni istoričar; naročito je važna njegova „Crkvena Istorija“ u 23 knjige, od kojih su do danas došle prvih 18, a od ostalih samo odlomci; skončao 1350. godine.
Beseda 2. (P. G. 50, 478-482).