Sa­lih Ba­zdulj

 

Po­vra­tak u dje­tinj­stvo

.

Uli­ce i ku­će sta­re i mi­je­nja­ju se kao i lju­di. Tog ni­smo svje­sni ako ih sva­ko­dnev­no vi­đa­mo, kao što če­sto ni­smo svje­sni mi­je­na nas sa­mih. Da bih za­dr­žao sje­ća­nje i pred­u­pri­je­dio za­bo­rav, uli­cu u ko­joj sam pro­ži­vio ra­no dje­tinj­stvo go­di­na­ma sam fo­to­gra­fi­rao isto­ga da­na, če­ti­ri pu­ta go­di­šnje. Mi­slio sam da ću ta­ko sa­ču­va­ti od za­bo­ra­va i lju­de ko­ji su obi­lje­ži­li taj pe­ri­od mo­ga ži­vo­ta. No ni­sam. Da vam se u sje­ća­nje vra­te ne­ka li­ca, če­sto je po­treb­no osje­ti­ti od­re­đen mi­ris, ču­ti spe­ci­fi­čan zvuk, pre­po­zna­ti ime. Upra­vo se to de­si­lo. Uz ko­men­tar na fo­to­gra­fi­ju uli­ce ob­ja­vlje­nu na fa­ce­bo­ok-u, pre­po­znao sam pre­zi­me i po­slao po­ru­ku:

„Dav­no, dav­no, kad sam imao ma­nje od se­dam go­di­na u su­sjed­stvu ku­će u ko­joj su sta­no­va­li mo­ji ro­di­te­lji bi­la je ku­ća u ko­joj je ži­vio ne­ki „či­ka Be­re­nek“. Ime­na mu se ne sje­ćam. Go­vo­ri­lo se da je Čeh. Bio je me­te­o­ro­log i još ga vi­dim ka­ko u ra­no ju­tro, u kuć­nom ha­ljet­ku, iz­la­zi iz ku­će u vrt, i u ma­loj me­teo-sta­ni­ci od bi­je­lo obo­je­nog dr­ve­ta, oči­ta­va in­stru­men­te i pra­zni po­su­du s ki­šni­com. Osim pri ju­tar­njim iz­la­sci­ma u vrt, ni­sam ga vi­đao. Ne pam­tim dru­ge čla­no­ve nje­go­ve obi­te­lji… Bi­lo je to u Trav­ni­ku ne­gdje oko 1953–55. i sve do ju­čer, dok ni­sam pro­či­tao Va­še ime, ni­sam ga se sje­tio ni­ti mi­slio o to­me. Hva­la što ste me vra­ti­li u dje­tinj­stvo.“

Usli­je­dio je od­go­vor:

„Da, moj djed po ocu je Čeh; Alo­is Be­ra­nek; ba­vio se ko­je-či­me, ali, meteorologijom, ko­li­ko znam, ni­je; ba­ka (Po­lja­ki­nja) i djed, pre­se­li­li su u Ze­ni­cu 1936. g. iz Sa­ra­je­va; i ta­ko je u tom gra­du če­li­ka, ro­đe­na i mo­ja ma­len­kost; a Trav­nik…. S Trav­ni­kom ste vi me­ne vra­ti­li u dje­tinj­stvo; uvi­jek sam vo­lje­la po­ći u taj gra­dić; is­pu­nja­vao je sve mo­je baj­ko­vi­te, ma­što­vi­te dječ­je sa­nje; sto­ga, hva­la i va­ma!“

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.