Veselinka Stojković

 

Altina

Iz riznice dijalekatskog govora sela Rataja kod Vranja (Prizrensko-timočki dijalekat)

 

АЛТЬ́НА

 

Веђе црне, тьнко извијене. Очи црне, уцакљене, и у дьн и у ноћ. Стоји и гледа те. Не скида очију с тебе. Па ‘ајд, ти јој кажи да си погрешио. Да си се несрећно загледáо у другу. Да си два кола одиграо са њом. Том другом. Лебдећи. Кажи јој ако можеш, кажи. Ако имаш срце, кажи јој… Ма све ћу за њу, само да ме гледа црним очима. И да играмо на забавама. Као зимус што смо. Еј, пуста снаго! Куда ме тој понесе!… Беше. И све прођé. Сурунтија све носи. Само по мене нешто не доóди. А године се намножиле, нанизáле…

Е, моја Алтьно. Као ичéр да беше наше игрáње и наше гледáње. Твоје црне очи, Алтьно мори, моме убаво! Држимо се за руке, мајке нас погледýју, а коло се ниже. Ниже… Кад крене друго, ми опет за руке. Еј, пуста убавињо!

Синоћ сам се извукао из куће и пошао до школе. Моја Алтьно, од онда кад ти прођé овим путем, и оде, оде! не могах овáмо. А сад, ето. И као да сам видéо и учионицу, и забаву, и тебе. И тебе и себе, нâс. Држимо се за руке, очи нам се поткрадýју, поглеткýју, а коло – сипти!… Сипти, моја Алтьно… Као маркизéт бела шамија на твоју главу, а коса црна, рекла на цвећке, фута вајкарéна сьс широк гајтáн, чарáпе везене, опьнци нови. А и моји нови. Чешире на брич, бела кошýља, убав и ја…

Једвá се вьрнá. Кьд се расвести, школа нова, по пут идев неки деца, викав ми: „Добровече!“ „Добра ви срећа, деца!“ викам ги ја, па погледá накудé Цркву, накудé тебе, Алтьно моја… Постојá, постојá, па польк, польк, дођó дом, моја Алтьно. Дођó дом.

. . .

Tekst iz knjige „Draga moja Antonina“, Vranje 2011.