Velibor Mihić
Datumi – belezi srpske istorije …
Karađorđeva tragična godišnjica smrti
.
Ubistvo vođe Prvog srpskog ustanka i rodonačelnika dinastije Karađorđevića!… Pobednika bitaka kao što su Boj na Ivankovicu 1805, Boj na Mišaru i Boj na Deligradu 1806… kao i završne borbe za oslobođenje Beograda 1807!…
I veliki Njegoš, poglavar,vladika i nenadmašan pesnik, divio mu se nazivajući ga „Ocem Srbije“ u svom „Gorskom vijencu“…
Posle mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. pobegne u Austriju, ali se 1810. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka.
Sledeće godine je došao, tajno, u Srbiju kako bi se s Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po nalogu turskog vezira i Miloševoj naredbi ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817… Odsečena mu je glava i poslata turskom sultanu kao dokaz Miloševe vernosti…
Francuski car Napoleon, rekao je o njemu:
„Na pitanje ko je najveći vojskovođa, francuski imperator Napoleon je odgovorio: „Lako je meni biti velik s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko, na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog Osmanlijskog Carstva i da tako oslobodi svoj porobljen narod. To je CRNI ÐORÐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!”…
Evo linka o Prvom srpskom ustanku, kliknite i pogledajte:
http://www.youtube.com/watch?v=tvSPEpFzh4s
oOo
Da malo dopunimo gornji tekst.
Slava Đorđu Petroviću za jedan od mnogih srpskih ustanaka kako pre njega tako i posle njega. Nije Đorđe podigao prvi srpski ustanak, možda prvi po zapaženijem učinku, ali i to držim sa sumnjom sa obzirom da srbima i do dana današnjega stranci i poklonici stranaca u srbiji pišu istoriju. Držimo se stiha od Filipa Višnjica koji je davno pre Đorđa odpevao Srbija se umiriti ne može.
Neosporna je veličina Đorđa Petrovića, ali ga je jedan od najvećih srpskih velikana, Njegoš, pomenuo u predgovoru jednog od najboljih srpskih dela svih vremena Gorskom Vijencu, zato što sa M. Obrenovićem nije došao do zajedničkog jezika. Miloš je najme trebao novčano da pomogne štampanje G. Vijenca, ali na kraju nije, što je Njegoša ražestilo.
Ne mogu ni da zamislim kako mu je bilo teško kad se odlučio da beži iz Srbije, kako mu se duša cepala. Hoće da kolje turke a nema više u narodu zanosa, oslonio se na strance, na austrougare, uz pomoć kojih je i digao bunu, dali pare za dzabanu i ranu, a kad su videli kako srbi rastu, prestali da sponzorišu da ne bi izgubili kontrolu. Posle su Karađorđa i rusi neslavno primili, zamajavali. Već od Karađorđa je srbima trebalo da bude jasno, Njegoševo, nade nema ni ukoga no u Boga i u svoje ruke.
Slava ti Petroviću Đorđe.