Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Grb Srbije – šta znači dvoglavi beli orao i kako je nastao novi srpski grb

 

ŠTA ZNAČI GRB SRBIJE

GRB SRBIJE I DVOGLAVI BELI ORAO – SIMBOL MOĆI

.

Dvoglavi beli orao – simbol kontemplacije

.

Grb Srbije srpski grb beli dvoglavi beli orao i srpska zastava
Grb Srbije i srpska zastava

Orao (Aquila) spada u klasu ptica (Aves). Orlovi su najkrupniji od ptica iz reda dnevnih ptica grabljivica (Falconidae, Falconiformes). Njima su srodne porodice strvinara, orlušina ili supova (Vulturidae), kao i noćne ptice grabljivice (Strigiformes). Pored orlova, porodicu dnevnih ptica grabljivica čine još sokolovi i jastrebovi. Orla karakteriše telo predviđeno za grabljiv život: jak, kukasto povijen gornji kljun, snažne, kukasto povijene kandže, oštro čulo vida i veoma osetljiv sluh.

U Bibliji su česta poređenja sa brzinom, snagom i drugim osobinama orla. U Starom zavetu, orao se spominje i u pravilima o ishrani. Meso orla zabranjeno je u ishrani i kod Jevreja i kod muslimana, odnosno nije ni košer ni halal.

Orao ima pozitivan predznak u hrišćanstvu. Smatra se simbolom Svetog Jevanđeliste Jovana i simbolom kontemplacije.

Najstariji simbolički prikaz orla potiče iz Mesopotamije, još iz 5. milenijuma pre Hrista. Orao je bio čest i popularan simbol na celom Istoku: kod Sumeraca, Asiraca, Egipćana, Hetita, Haldejaca, Persijanaca, Indijaca i drugih istočnih naroda. Bio je popularan i kod prekookeanskih naroda: Inka, Maja, Asteka, novozelandskih Maora, severnoameričkih i aljaskih Indijanaca. Sa Istoka se simbolika orla prenela kod starih Grka, Etruraca, Rimljana, Kelta, Germana i drugih evropskih naroda. Orao je uvek predstavljao pozitivan, solarni simbol, vezan za vladare, vrhovna božanstva i ratničku tradiciju. Stari Sloveni takođe su bili poštovaoci orla. Kod njih je orao bio vezan za boga Striboga, gospodara vetrova i vazduha, bure i nevremena, zime i mraza. U slovenskoj mitologiji orao je božija ptica, car neba i zaštitnik od grada.

Motiv orla u evropskoj heraldici javlja se u prvoj polovini 12. veka. Kao pseudoheraldički motiv javlja se već u 10. veku, a neki njegovu upotrebu vezuju još za Karla Velikog (768-814). Na grbovima se orao pojavljuje i kao pseudoheraldički motiv – u slobodnom prostoru, i kao pravi heraldički motiv – na štitu. Orao se javlja i kao čuvar (ili nosilac) grba, samostalan ili u paru, i kao čelenka – ukras na kacigi.

Kao privilegija samo pojedinih vladara i malog broja plemića, orao je stigao i do nivoa savremene državne heraldike. Danas samo devet evropskih država ima orla u grbu: Albanija, Austrija, Nemačka, Poljska, Rumunija, Rusija, Srbija, Crna Gora i Češka. U svetu svega tridesetak država ima orla u grbu.

Postavlja se pitanje simboličkog izvora i smisla dvoglavog orla u heraldici. Po nekim autorima, dvoglavi orao je «koncepcijska slika simfonije i jedinstva, sakralnog i sekularnog, nebeskog i zemaljskog, istoka i zapada». Po drugima, dvoglavi orao simboliše gradaciju, dupliranje. Dvoglavi orao svakako simboliše «načelo vladavine koje prevazilazi državne ili nacionalne granice». Sa izvesnim istorijskim odstupanjima dvoglavi orao predstavlja privilegiju transnacionalnog carstva, a jednoglavi privilegiju nacionalne monarhije. Dvoglavi orao pripada obrascu carskog nasleđa (Austrija, Vizantija, Rusija, Sveto Rimsko Carstvo, Srpsko Carstvo), a jednoglavi obrascu nacionalnih kraljevstava (Nemačka, Poljska, Rumunija, Španija). Postoji samo nekoliko prikaza troglavog orla. Neki od njih iz 15. veka simbolizovali su Sveto Rimsko Carstvo, a jedan se neobjašnjivo našao na prikazu Stefana Dečanskog, na fresci u manastiru Svetog Nikole, kod Bijelog Polja.

Vekovima se ustanovila i jedna vrsta kolorističke standardizacije dvoglavog orla. Tako se zlatni (žuti) dvoglavi orao na crvenom polju smatrao grbom Vizantije, odakle ga preuzimaju Rusko Carstvo i današnja Ruska Federacija. Srebrni (beli) na crvenom polju, smatran je grbom Srpskog Carstva, odakle ga preuzimaju Srbija, Crna Gora, Republika Srpska i Republika Srpska Krajina. Crni orao na zlatnom (žutom) polju smatrao se opštim carskim simbolom i kao takvog ga koriste Sveto Rimsko Carstvo i romejski baštinici – Rusija i Vaseljenska Patrijaršija. Crni dvoglavi orao na crvenom polju oduvek se smatrao grbom dinastije Kastriota, odakle su ga preuzeli Šiptari.

.

Ptica vladara

«Nedostatak» heraldike u Vizantiji nadoknađivao se razvijenom amblematikom. Motivi dvoglavog orla i tetravasiliona (krsta sa ocilima) imali su heraldičku funkciju, ali ne i heraldičku formu. Jednoglavi orao nasleđen u Vizantiji od Rima, kao simbol carske vlasti, postepeno iščezava između 4. i 15. veka i biva zamenjen dvoglavim orlom između 10. i 15. veka. Dvoglavi orao u Vizantiji nasleđen je od istočnih civilizacija kojima je bio simbol vrhovne moći. Kod ranih Komnina (kraj 11. veka), dvoglavi orao je dekorativni element, dok kod poznih Komnina (kraj 12. veka) već predstavlja znamenje carskog doma Komnina. U doba Paleologa (13-15. vek) dvoglavi orao je jedno od znamenja vasilevsa, ali pre amblem najviših dvorskih činovnika, tj. najviših dostojanstvenika, nego amblem samog cara. Pseudo-Kodin (sredina 14.veka), u svom delu O činovima, opisuje obuću, konjsku opremu i šatore različitih dostojanstvenika, koji na sebi imaju znak dvoglavog orla u različitim bojama i na različitoj podlozi. Tako vasilevsu (caru) pripada polihromni orao od dragog kamenja i bisera, na crvenoj podlozi, despotu beli (biserni) orao na crvenoj podlozi, kao i crveni na beloj podlozi, a sevastokratoru zlatan orao na crvenoj i crveni na plavoj podlozi. Ove oznake nosile su se u zvaničnoj – službenoj upotrebi. Dvoglavi orao u Vizantiji nalazio se i na odorama vladara, pečatima, a možda i na carskim zastavama (divelionima).

Pojava dvoglavog orla kao vizantijskog grba u zapadnoj literaturi 15-18. veka u pravoj heraldičkoj formi – na štitu, bila posledica zapadnjačkog prilagođavanja vizantijske amblematike zapadnim heraldičkim normama. Koristili su ga i srodnici i potomci vizantijskih careva na Zapadu.

.

Dvoglavi orao – Znamenje Nemanjića i Srpskog Carstva

Prema domaćim izvorima nema sumnje da je motiv dvoglavog orla u Srbiji preuzet iz vizantijske amblematske tradicije, kao i motiv krsta sa ocilima između krakova i to na tri različita načina:

1. Dobijanjem titula od Vizantijskog carstva (još je Stefan Prvovenčani od vizantijskog cara dobio titulu sevastokratora, a i Stefana Nemanju je na mesto velikog župana postavio vizantijski car)

2. Brakovima srpskih vladara sa vizantijskim princezama (verovatno je i velika županica Ana, žena Stefana Nemanje bila grčkog, carskog porekla, a i Stefan Prvovenčani bio je oženjen Jevdokijom, ćerkom vizantijskog cara Aleksija III Anđela)

3. Proglašenjem carstva (Srbija je, za razliku od Rusije, to učinila samoinicijativno još za života Vizantije, krunisanjem Stefana Dušana za cara Grka i Srba 1346.)

Prema rečima profesora Sime Ćirkovića, u Srbiji do Dušanovog carstva, simbolika orlova na vladarskoj odeždi primenjivana je manje strogo i formalno nego u Vizantiji i ostala je ograničena na vladare i njihove najbliže srodnike.

Najstarijim prikazom dvoglavih orlova u srednjovekovnoj Srbiji mogao bi se smatrati onaj na odeždi kneza Miroslava, na njegovom ktitorskom portretu u crkvi Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju. Ova freska potiče iz 14. veka, ali se veruje da je verna kopija originalne, s kraja 12. veka. Dvoglavi orlovi javljaju se, pre svega, kao motiv na odeći vladara prikazanoj na srednjovekovnim freskama. Javljaju se i na supedionima (jastucima na kojima, prikazani na freskama, stoje srednjovekovni pravoslavni vladari), u dekorativnom fresko slikarstvu i u spoljašnjoj plastici manastira, od 13. do 15. veka. Motiv dvoglavog orla na pečatima i novcu javlja se tek u drugoj polovini 14. veka.

Kolaste azdije

Odežda srednjovekovnih vladara – azdija (grč. hasdion) bila je često ukrašena krugovima (kolima) u koje su mogli biti upisani različiti motivi. Otuda i njen naziv kolasta azdija. Kako su u kola na vladarskim azdijama najčešće bili upisani dvoglavi orlovi, vremenom je termin kolasta azdija počeo da označava sam motiv dvoglavog orla u krugu, pa je taj motiv zabeležen pod tim nazivom i u savremenom heraldičkom rečniku Srpskog heraldičkog društva «Beli orao».

Posle Nemanjića, motiv dvoglavog orla koristile su i druge srpske srednjovekovne dinastije: Kotromanići, Lazarevići, Brankovići i Crnojevići. Oni su, pored drugih simbola i svojih porodičnih grbova, koristili Nemanjićkog orla, ističući time svoje pretenzije na državno-pravno nasleđe dinastije Nemanjić. Zato, nema sumnje da je još u srednjem veku dvoglavi orao bio osvedočeni simbol dinastije Nemanjić (i drugih srpskih dinastija) i istovremeno simbol srpske državnosti. To potvrđuju i zapadni pisani izvori 14. i 15. veka.

.

Osobenosti srpskog srednjovekovnog orla

Prema mišljenju Dragomira Acovića u 13. i prvoj polovini 14. veka u Srbiji preovladava upotreba sevastokratorskog orla – zlatnog na crvenoj podlozi i jedne od despotskih oznaka – crvenog orla na beloj podlozi. U vreme carstva (1346-1371) počinje da preovlađuje upotreba belog orla na crvenom polju. Na velikom broju prikaza orao oko vrata ima neku vrstu ogrlice (kolira). Prema nekim autorima, to ukazuje da je kao uzor za heraldički prikaz srpskog srednjovekovnog orla poslužio beloglavi sup. To je jedna od najmoćnijih ptica na Balkanu, impozantnih dimenzija i leta, uz to i veoma koristan čistač prirode, a time i zaštitnik ljudi. Na srednjovekovnim prikazima između glava orla često se javljaju različite figure poput zvezdice, krina, palmete ili krsta.

Nebeski kralj

Beloglavi sup (Gyps Fulvus) je pripadnik reda strvinara – ptica koje se hrane pretežno leševima uginulih životinja. Oni su srodni orlovima, odnosno redu dnevnih ptica grabljivica, ali ipak predstavljaju zaseban red ptica. Beloglavi sup, kod nas poznat i kao kraguj, spada u najznačajnije čistače prirode u Srbiji. Ovaj strvinar čiji raspon krila dostiže i do 2,7m, a visina i preko 1m, bio je veoma brojna vrsta u srednjem veku. Vekovima je, usled civilizacijskog „napretka“ i ljudske nebrige, njihov broj opadao. Stradali su najviše od zatrovane hrane i krivolova. U drugoj polovini 20. veka, beloglavi sup doveden je na ivicu istrebljenja. Na prostoru njegovih najbrojnijih naseobina, u klisurama reka Uvac, Trešnjica i Mileševka, početkom 90-ih godina 20. veka, živelo je svega dvadesetak jedinki. Zahvaljujući Fondu za zaštitu ptica grabljivica iz Beograda i naporima mnogih drugih pojedinaca i grupa za zaštitu prirode, broj beloglavih supova se do 1999. godine povećao na 250. Usled NATO bombardovanja broj beloglavih supova ponovo je bio desetkovan, ali je naporima entuzijasta njihov broj u Srbiji opet dostigao cifru od oko 300 jedinki. Kolonija beloglavih supova u klisuri Uvca predstavlja najveću koloniju na Balkanu i jednu od većih u Evropi.

Ovaj fantastični letač čija visina leta dostiže i do 2,5km, koji šestari bez zamaha krila, ploveći kao jedrilica, ima pri osnovi vrata kod odraslih primeraka belu, a kod mladunaca smeđu, paperjastu kragnu koja štiti perje od prljanja krvlju. Moguće je da je upravo ova ptica bila uzor za srpske srednjovekovne prikaze heraldičkog orla sa kolirom.

Dvoglavi beli orao na crvenom polju, kao grb Nemanjića, javlja se u Ilirskim grbovnicima od 16. do sredine 19. veka i u literaturi 17. i 18. veka. U to vreme na prikazima se, uz dvoglavog orla, javlja i motiv stilizovanog ljiljanovog cveta, čestog heraldičkog simbola Nemanjića, Lazarevića i Kotromanića. Neki autori poput Pavla Vitezovića Ritera u svojoj Stematografiji (1701), motiv krina povezivali su sa srodstvom Nemanjića «sa kraljevskom krvlju Francuske». Stilizovani ljiljanov cvet (krin) osvedočeni je motiv srpske srednjovekovne heraldike i deo srpskih srednjovekovnih vladarskih regalija (kruna, skiptar, i sl.) nasleđenih sa zapada. Nije poznato odakle potiče njihovo pojavljivanje uz dvoglavog orla na sroskom grbu s kraja 16. veka. Ovaj detalj i danas postoji na grbu Srbije.

Ustanička heraldika (1804-1815) «zaobišla» je upotrebu grba Nemanjića, tj. dvoglavog orla. On se javlja na velikom Karađorđevom pečatu iz 1806. i ponovo tek na ktitorskoj ploči vojvode Jakova Nenadovića na kuli barutane u Kličevcu kod Valjeva, 1813.

.

Dvoglavi orao u srpskoj državnoj heraldici

Grb Srbije srpski grb beli dvoglavi orao
Kraljevski grb Srbije

Dvoglavi orao kao baština Nemanjića i Crnojevića korišćen je kao grb Crne Gore još u vreme vladavine vladika. Kasnije će, uz motiv lava, postati jedan od dva osnovna heraldička motiva grba Kneževine i Kraljevine Crne Gore (1851-1918). U Kneževini Srbiji (1817-1882) krst sa ocilima se brzo ustalio kao glavni i omiljeni heraldički motiv, pa je tako postao i osnova državnog grba.

Tek 1882. zahvaljujući heraldičkom znanju i istraživanjima Stojana Novakovića, dvoglavi beli orao postaje nosilac heraldičke slike na novom grbu Kraljevine Srbije, a potom i deo grbova kraljevskih domova Obrenovića, Karađorđevića i Petrovića-Njegoša. Takav status zadržao je i na grbu Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije.

U državnoj amblematici socijalističke Jugoslavije nije bilo dvoglavog belog orla. On će se ponovo javiti na grbovima Republike Srpske Krajine (1991-1995), Republike Srpske (1992) i na grbu Savezne Republike Jugoslavije (1993) i Republike Crne Gore (1993).

Grb Republike Srbije promenjen je tek 2004. godine, kada je u upotrebu, sa izvesnim izmenama, vraćen grb Srbije iz 1882. Ove godine standardizovan je konačan izgled ovog grba. Tako je na novom grbu dvoglavi beli orao ponovo postao glavni heraldički motiv i nosilac heraldičke slike. Posle toga, on počinje da se uključuje u amblematiku i heraldiku državnih institucija i organa. Tako je postao nosilac heraldičke slike i na velikom grbu grada Beograda i na grbu Vojske Srbije.

Reč o orlu, caru ptica

U Fiziologu, srednjovekovnom bestijarijumu (lat. bestiarium – knjiga o životinjama), punoj fantazija, simboličnosti, bajkovitosti i religiozno-etičkih pouka, u tekstu Reč o orlu, caru ptica, kaže se: „Orao je car stvorova koji lete, dobar je, sto godina živi bez brige, i ostarev, oboli, i zalivaju mu se oči, i ne može loviti. I vine se u nebesnu visinu, i dođe na rajsko jezero na istoku, i opet padne na prost kamen, i stoji osam dana na kamenu. I opet se kupa u rajskom jezeru tri puta na dan, i stoji na suncu, i, kad se razgreje od sunca, tada mu se očiste oči, i bude kao i mlad. (Tako i ti, bezumni čoveče, kada ti se umnože gresi tvoji, priteci crkvi, pošto je kamen crkva, a sunce molitva crkvena, rajsko jezero je zapoved duhovnog oca, a visina je post, a starost gresi tvoji).

Ptica slobodna od zakona

Orao je otelotvorena slika moći, paradigma prirodnih vrlina, slobodnih od zakona, svojstvenih, a ne stečenih, onih kojima se čovek može približiti ali ih nikada ne može dostići. Otuda je orao idealna veza između carstva visina i zemaljskih vladalaca (D.Acović).

Orao je ptica vladara i nebeski ekvivalent lavu na zemlji (Ševalje i Girbrant).

Orao je, pored lava, najčešća heraldička životinja (G.Osvald).

Miloš i orlovi

Milan Đ. Milićević u knjizi Knez Miloš u pričama, donosi priču Knez Miloš i plemići s grbovima, po kojoj su Milošu pojedini komandanti, među kojima je bio i njegov brat Jevrem, slali pisma pečaćena pečatima na kojima nije bilo krsta sa ocilima, već drugih heraldičkih motiva, poput veprove glave probodene strelom i dvoglavog orla. Na to im je Miloš navodno odgovorio da će „svinjsku glavu po njušci, a orlu slomiti oba krila, pa da se svi okupe oko krsta, ako ne žele da opet vodaju turske konje.“ Aleksandar Solovjev navodi ovu priču kao primer Miloševog protivljenja stvaranju novog plemstva, ali i kao primer njegovog odnosa prema grbovima i heraldici. Zanimljivo je da je upravo u vreme dinastije Obrenović dvoglavi orao postao deo državnog i njihovog dinastičkog grba.

 

Nikola Giljen, Jelena Mandić i Sonja Jovićević Jov

. . .

Ovaj članak je separat iz knjige „Srpski srednjovekovni grbovi“ koju priprema Fond „Princeza Olivera“ www.princezaoliverafond.org.rs

19 komentara

  • Srbin sam pravoslavne vere, iako mislim da vera nije važna kad je u pitanju nacionalno opredelenje.Zbog čega ne bi mogao biti dobar Srbin, pripadnik neke druge veroispovesti (musliman, katolik i t. d) ili ateista? Ako mi srpsku naciju preterano vezujemo za pravoslavlje,onda ne možemo očekivati da se pripadnici drugih religija nacionalno osećaju kao Srbi.
    Što se tiče zastave ja se sećam da na državnoj zastavi Kraljevine Jugoslavije nije bilo nikakvog grba. A ako je danas Srbija republika, onda je meni nerazumljivo zbog čega je na zastavi monarhistički grb? Rusija je velika i jaka zemlja, pa ima jednostavnu trobojku bez ikakvog dodatka.
    Druga je stvar sa Hrvatskom, pošto,koliko znam (dozvoljavam da nisam u pravu) ima na zastavi iste boje u istom redosledu kao i Holandija, i zbog toga su morali staviti na zastavu hrvatski grb (ne znam da je korektno taj grb nazvati „šahovnica“).Toliko za sada.

  • U grbu Republike Srbije stoje TRI problema :
    Potvrda da se naša NACIONALNA(DRŽAVNA) obeležja odnose SAMO NA SRPSKI NAROD jeste i GRB. U njegovoj sredini su napisana četiri „S“ (ćirilicom „C“),što znači :“ SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA“.Zašto samo SRBINA,ako grb treba da bude obeležje DRŽAVE(NACIJE)? DAKLE,SVIH NARODA JEDNAKO. Možda će neko da me „ispravi“ i da kaže :“SAMO SLOGA SRBIJU SPASAVA“,što jeste prihvatljivo,ali je svima poznata prva verzija. Da bismo izbegli nagađanja o značenju,dobro bi bilo da piše ćirilicom „CCHC“,što bi značilo „SAMO SLOGA NACIJU SPASAVA“, jer je GRB simbol DRŽAVE(NACIJE).
    Drugi problem u GRBU jeste KRALJEVSKA(CARSKA)KRUNA.Insistiralo se u javnosti i u Narodnoj skupštini da se iz ranije himne „Bože pravde“izbaci kralj i sve što se odnosi na njega,jer je besmisleno da REPUBLIKA ima himnu o kralju.To je uspelo,bez uplitanja tradicije,pa je sadašnja himna bez kralja,njegovog „spasa“ ii veličanja.Ali je u grbu ostala kraljevska kruna. Himnom se težilo da se naznači sadašnjost i budućnost,a krunom se vraćamo u prošlost,koja nema nikakvu vezu sa sadašnjom republikom.Ako to nije primereno u himni,zašto je „primereno“ u grbu?Himna je obeležje republike,a kruna je obeležje monarhije,što znači da imamo jedinstvenu „REPUBLIČKU MONARHIJU“ ili „MONARHISTIČKU REPUBLIKU“.
    DVOGLAV ORAO jeste „posebna priča“.Tumači se da potiče s početka Vizantije,kada se želelo da se tako simbolizuje veza dva Rimska carstva,veza Istoka i Zapada.Nameće se zaključak da su ljudi u ranijim razdobljima uživali da neke stvari obeležavaju i simbolizuju putem NEPRIRODNIH(NENORMALNIH)pojavai simbola.To je danas stihijski i nekritički prihvaćeno,i „ponosimo“ se IZVITOPERENOM gledanju na stvari.Taj simbol je bio ustaljen kod naših plemića i monarha. Da li je iko od njih,a i današnje pristalice dvoglavog orla,poželeo da mu se rodi dvoglavo dete kao „simbol porodice“?
    Danas buduće majke idu na prenatalnu negu(dijagnostika,testovi,saveti,uputstva)da se ne bi pojavio slučaj AKSIJALNE BIFORKACIJE(deformacija u kojoj embrion počinje da se deli na dva odvojena organizma ili blizance,ali se proces ne završava do kraja,nego ostaje na granici do polovine“posla“, pa se rađaju DEGENERICI,MUTANTI – dvoglava deca,ribe,ptice,životinje).
    NORMALAN(JEDNOGLAV)ORAO SIMBOLIZUJE SNAGU,MUDROST I IZDRŽLJIVOST, a degenerisan dvoglav orao simbolizuje neprirodno,nezdravo,bolesno i degenerisano.Dokle god budemo imali takvog orla kao „SIMBOL NACIJE“, i NACIJA će nam biti takva; bićemo stalno na udaru neprirodnog i zlog,jer nam takav orao to priziva i donosi.
    U molitvi „OČE NAŠ“ PIŠE I TO IZGOVARAMO : „… NO IZBAVI NAS OD ZLOGA …“. Tu smo neizmerno licemerni i cinični prema BOGU,jer ga molimo da nas izbavi od zloga,a s druge strane prizivamo zlo putem DVOGLAVOG DEGENERISANOG ORLA.

  • Samurajko,
    rec je o simbolu! Dakle,ne treba ga banalizovati. Jeste sa pocetka Vizantije,a akcenat je stavljen na njegovu predstavu svetovne i duhovne vlasti istovremeno u jednoj drzavi.Zao mi je samo sto ova duhovna samo formalno egzistira,jer se patrijarh danas ni za sta vise ne pita, ili je to neka puka formalnost kada se i desi.A da nam je pameti,slusali bismo vise ovu drugu glavu, to vam kaze neko ko ume crkvu i kriticki da posmatra.

  • Petkana, imate izraženu mekoću u gledanju na činjenice,pa je vaš komentar pogodan za konvencionalno sporazumevanje,što vodi ka značajnim ustupcima.Uvažavam i takav stav,ali tako ne možemo da utrdimo činjenice.One su jasne,istinite i „oštre“,da li se to svidelo nekom ili ne. Simboli države moraju da budu postavljeni tako da ne izazivaju polemiku i nezadovoljstvo(moje).Moraju da imaju jasno značenje i poruku.Naš grb niti ima jasno značenje,niti neku poruku.I ne radi se ni o kakvom banalizovanju upućenom kritikom,nego o pokušaju da se prave stvari postave na pravo mesto i na pravi način. SIMBOL(grčki) jeste znak koji označava neki pojam ili na njega podseća,ali mora da ima smisao i poruku.On je znak,ZNAMENJE,materijalna ili misaona slika koja IMA ZNAČENJE,po kojem se može poznati ono što se želi predstaviti. NADAHNJUJE I IZAZIVA ODREĐENA OSEĆANJA. Kao svetinja je,koja gledanjem izaziva divljenje, ushićenje,uzvišenost i verovanje u to što se vidi.Postoje simboli prošlosti,sadašnjosti i budućnosti.Gledanjem samo u simbole prošlosti,razvijaju se osećanja“PROHUJALO S VIHOROM“.Navodim neke misli znamenitih ljudi : „Važno je teret prošlosti ostaviti iza sebe“;“Misliti samo na juče,na prošlo,jeste tiranija uma i razuma i prelazi u lošu mentalnu naviku“;“Ne treba biti rob prošlosti“;“Ne treba živeti u svetu uspomena,nego sadašnjosti“;“Ako usmeravamo um da misli u prošlosti – trujemo ga i umaramo“;“Ako usmeravamo um da živi u sadašnjosti,uvek će biti pun energije“;“Nemojmo da dozvolimo da nam um zaraste u korov,misleći samo u prošlosti“;“Prošlost se ne vraća,ona je izgubljena“;“Prošlost je kao proliveno mleko“.“Prošlost poštujemo,ali živimo sada“. Gledanjem u simbole sadašnjosti vidimo to što želimo da vidimo,što nas povezuje sa sadašnjim trenucima,snovima,željama,mogućnostima,nadahnjuje,razvija želje da uspemo i da to bude sad.Gledanjem u simbole budućnosti razvijamo i negujemo maštu,dobijamo nadahnuće,razvijamo želje,želimo da nam se ostvari to što je simbolizovano.Dakle,okrenimo se sadašnjosti i budućnosti. Simbolizujmo TO. Simboli su potrebni i neophodni čoveku kao podstrek,izvor moralne i duhovne snage,i volje.Simbol države treba da motiviše,podrži,usmeri,da označava ZDRAV DUH,nadahnjuje ljubavlju prema NACIJI(DRŽAVI),da izaziva divljenje i neizmerno poštovanje.Treba da bude nadahnuće za sadašnjost i budućnost,da nam budi veru,nadu i ljubav,da ga svi državljani(CELA NACIJA)VOLE I POŠTUJU,da bude izvor snage za sve,bez favorizovanja bilo koga ili bilo čega.I,na kraju,simbol nije samo“simbol“,nego je suština simbolizovanja.Zadovoljavanjem tih kriterijuma simbol države treba da bude SVETINJA za sve.

  • Oko tumačenja grba Srbije treba napomenuti par stvari, koje možda zagolicaju maštu ljudi koji vole da razmišljaju o simbolima.

    Prvo, otkud na srpskoj zastavi zajedno crvena, bela i plava boja, kad to nikad nije bilo na srpskim zastavama?

    Drugo, otkud toliko zastava u svetu koje su trobojke, baš sa te tri boje, crvena, plava i bela. Podsetimo se nekih čudnih zemalja koje imaju to obeležje, tu simboliku: Francuska, Amerika, Holandija, Sfrj, Hrvatska, Srbija, Rusija, Slovenija, Češka, itd.

    Zajednička istorija i tradicija tih naroda? Ne bih rekao. Isti simbol, i ista poruka? Da, rekao bih.

    Istraživačima ostavljam da pronadju koja ideologija i simbolika stoji iza trobojke na zastavama tih zemalja.

    Mala pomoć može biti da se trobojka pojavljuje od Francuske revolucije, kao i spoznaja ko su bili ti ljudi koji su odlučivali o boji zastave, u šta su verovali, kakve ideje su promovisali, kakvu su nam budućnost dizajnirali kroz simbole.

    Tu je i odgovor u kakvu nas zapravo budućnost vode.

  • Ljubav prema naciji dragi Samurajko,neguje se na mnogo nacina,ali sam sasvim sigurna da je ona nedovoljna ukoliko se istinski nije u veri,u ovom slucaju nasoj pravoslavnoj.Sve drugo je nacionalizam.
    Nisam nikada bila u prilici da ozbilnije branim obelezja nase drzave, ali kad ih vi ovako napadoste,nesto me je izazvalo da izrazim svoje misljenje..proslost,sadasnjost,buducnost…simbol bi trebao da bude vanvremenski,a samim tim sto je iz vremena Vizantije,zasluzuje poseban tretman i ophodjenje.
    Srbija je multinacionalna,ali je pre svega zemlja Srba,pa ne znam sto bi se ustrucavali da to u grbu i istaknemo.
    Jedno je sigurno> trebali bismo mnogo vise voleti ovu nasu zemlju i nas narod! Mnogo vise!Jer Srbija jeste majka.U mladosti sam se zaludjivala odlaskom na Zapad,oh Boze dragi kakva bi to greska bila.Sve svetlucave zamke Zapada samo su opsene za neizgradjene mlade ljude,koji nisu imali tu srecu da odrastaju u patrijahalnim verujucim porodicama.
    Tuzno je samo sto nam se na celu nacije uvek nekako nadju prodane duse,pa se covek lako razocara a jos lakse sudi i donosi zakljucke.

  • Vizantija nije VANVREMENSKA,jer se zna tačan period njenog postojanja(395 – 1453,a neke naznake su bile u vreme vladanja Dioklecijana i Konstantina Velikog).
    Simboli ne mogu da budu vanvramenski,jer su ih stvorili ljudi u određenom vremenu,za određeno vreme.Možemo da kažemo „svevremenski“,“za sva vremena“,“prošlovremenski“,“ovovremenski“…
    Srbi NISU NACIJA NEGO NAROD,JEDNAKOPRAVAN S DRUGIM NARODIMA U DRŽAVI(NACIJI)SRBIJI.Republika Srbija ima 27 NARODA,A JEDNU NACIJU,KOJA OBJEDINJUJE SVE NARODE.(preporučujem svoj komentar na sajtu BUKA magazin,Džordž Orvel: Crtice o nacionalizmu).NACIJA objedinjuje sve religije i vere u državi;zato NACIJA SRBIJE NIJE PRAVOSLAVNA. PRAVOSLAVNI SU SRBI ( NAROD) I NEKE NARODNE(ETNIČKE) MANJINE.Ostali NARODI imaju svoju RELIGIJU I VERU,I IMAJU JEDNAKO PRAVO NA NIH, BEZ PRAVA DA IM NEKO NAMEĆE PTAVOSLAVLJE.Ja sam Srbin pravoslavne vere,ali nikada ne bih sebi dao za pravo da tvdim da je u NACIJI SRBIJE SAMO PRAVOSLAVLJE,jer bih se tada ogrešio i povredio mnoge.

  • Samurajko,
    sta bih vam rekla a da se ne ponavljam ovde..Narodi su od Boga,nacije ljudska tvorevina..Ja nekako ovu srpsku umem i da nagrdim, ali izgleda ne podnosim kada je neko napadne, pa makar i dobronamerno.Svevremenski, vanvremenski…da..
    Jednakost i tolerancija oduvek su bili obelezja ove nacije,a ponekad se u tome odlazilo i predaleko,pa se tako desava da u ovoj nasoj zemlji ljudi drugih nacionalnosti prozive zivot, a da ne znaju da progovore na srpskom jeziku!
    Zivela sam nekoliko godina na krajnjem severu i tamo upoznala ljude sa kojima se nisam mogla sporazumeti…Skolstvo na maternjem jeziku, kao i sva prava nacionalnim manjinama mogu Samurajko vremenom rezultirati u tome da se zaboravi GDE se zivi,u kojoj to drzavi, pa se pocne raditi na separatizmu po vec vidjenim scenarijima.

  • Sva prava nacionalnim manjinama??? Ili prava nacionalnim manjinama? Molim koji je to dio, imenujte.

    To jednostavno nije istina. A što se tiče prava ja najbolje mogu reći da prava i pravde nema u zemlji Srbiji.

    Mogu shvatiti što Samurajko priča, sve mi se čini normalnim kako govori.

  • Martina,
    ja vam od sveg srca zelim da nadjete smirenje i oprostite onima koji su vam naneli nepravdu ako mozete.Jako je puno gneva u onome sto pisete.Verujem da vam nije lako,ali takvo emotivno stanje vam nista dobro nece doneti.
    Vrlo dobro znam o cemu govorim,i necu sa vama ulaziti ni u kakvu diskusiju po tom pitanju.

  • Petkana,
    hvala na željama, nema problema, ma oprostila sam ja i srpskim sudovima i „den hagovima“ i nije to gnjev, nego bol. Ta bol mi je ubila oca i mene boli jer njega više nema. A nema ni novčane naknade koju smo očekivali što bi nam jako pomoglo u ovoj bijedi od života, mislim materijalnoj, vi ste možda na selu pa eto na selu nekako uvijek više ima, a mi? Mi smo u betonu. Što da Vam kažem, na krumpirima smo i eto imam masti pa malo paprike, i na to se spremamo, to smo nekad jeli na selu kad nam je baka dala, znam da se Vi grozite od svinjske masti ali mi više i ne biramo što jedemo, jeli nezdravo, nikada nisam jela mesne nareske, jer su nezdravi a bome su dobro došli kad je frižider prazan, izmolim molitvu blagoslova prije jela pa ne razmišljam jeli nezdravo.

    Ovo je moj način Petkana da i ja kažem istinu, jedini način. Sve što želim jest da prestane taj mit o Srbiji kao bezgrešnoj i uzvišenoj zemlji. Ljudska prava,prava manjiina, da…mislim da je danas najvažnije biti čovjek, stoga se čovjek Srbin ili čovjek Hrvat može i u drugog domovini dobro osjećati ako poštuje tu zemlju u kojoj živi i ako ta zemlja (bilo koja) voli sve državljane kao svoje.Tu nije bitno pravoslavlje, niti je u Hrvatskoj bitno da Hrvata čini katolička vjeroispovijest. Srbin se može osjećati kao Hrvat i Hrvat se može osjećati kao Srbin kao državljanin dotične zemlje.
    Što se tiče ljudskih prava pa nema pravde ni u Hrvatskoj zar ne, nije uopće važno što si i tko si. Jedino čovjek pomogne čovjek ako želi. I to onaj mali.

    Nije to gnjev Petkana što sam pisala, to je bilo moje plakanje ovdje dok je rana svježa. Nažalost, možeš samo Isusu plakati na ramenu. Jedno „žao mi je “ bi me utješilo i smirilo ali to nitko nije rekao. 🙁

    U čemu je problem ako je školstvo na materinjem jeziku? Mislim da nacionalne manjine imaju temeljno pravo na to,kao što imaju i Srbi u Slavoniji, imaju na svom jeziku školu. Čime to mene ugrožava? Ama baš ničim. Moja majka je išla u mađarsku školu ali je imala i srpski jezik.

    Ne trebamo nastavljati diskusiju, ne da mi se. O jednakost i i toleranciji bi Vam moj pokojni otac mogao nešto reći a jako je dobro znao srpski da je zato imao problema poslije u Hrvatskoj. 🙂 Isto tako moja majka koja nije mogla u Novom Sadu (čini mi se) upisati medicinu jer je Mađarica što joj je otvoreno bilo rečeno. No dobro, u zdravlje i svako dobro.

    Smatram da svaka nacionalna manjina ima pravo na svoja obilježja i baštinu ali isto tako je dužna poštivati i voljeti državu u kojoj živi.

  • Pa dobro ste rekli,imati pravo na svoju bastinu i obelezja ali postovati drzavu u kojoj zivis.To nazalost,nije bio slucaj sa nacionalnom majninom sa Kosova,a kako se spremaju i organizuju na Severu Madjari…hm,daleko je to od postovanja.Madjari u ovoj lepoj nasoj imaju sva prava kao i oni tamo,u Madjarskoj, pa cak i da pored osnovnog i srednjeg obrazovanja mogu da studiraju na maternjem jeziku.Divno bi bilo kada bi neko iz Srbije mogao, recimo u Austriji, da studira na maternjem,divno ali nemoguce! A Srbi su u toj Austriji nacionalna manjina bas kao i Madjari kod nas…
    Ma ne vredi pricati..Ja sam u Subotici zivela dovoljno dugo da shvatim da su Srbi tamo nacionalna manjina,a tako sam se sve vreme i osecala.Hrvati su takodje u svakom momentu spremni da dignu svoj glas,i to je sasvim normalno…zato u prodavnici ili pekari moras da budes strpljiv i sacekas ono izvolite na maternjem jeziku…srpskom.

  • Da, poštovati državu u kojoj živiš. To znači voljeti tu zemlju. Da ja živim u Vojvodini koju volim, i sada je volim jer je u srcu, zašto se ja kao Hrvatica ne bi osjećala sasvim ispravno državljnkom Srbije i na taj način voljela i „srpsko“ razumijete? Isto tako očekujem da „srpsko“ voli i ono što ja jesam „hrvatsko“.
    Petkana, ja samo znam, da moji Mađari, nisu u Subotici nego recimo u Rumi nemaju prava o kojima vi govorite. Moj bratić je izvrstan kipar, imao je najbolje radove, nikada nije pobijedio, nikada nije dobio posao i otišao je u Mađarsku, nije htio nego je morao jer nije imao posla. U Mađarskoj ne radi to što voli ali radi a znate kako je kod vas isto kao i kod nas, naći posao, pa svi idu van zemlje. To je relanost.

    To što u Austriji nitko ne studira na srpskom, to je do vas. Nemate stručnjake, ili one koji bi bili zainteresirani za neko srpsko sveučilište. Tako i Mađari, ne predaju Srbi na mađarskom vjerojatno.Mene nikada ne bi smetalo kada bi neka manjina imala svoj studij. I onaj koji studira na mađarskom, taj vjerojatno misli ići u Mađarsku, pretpostavljam. Ne znam o čemu pričate, nije mi to poznato. Moji koji su Mađari, svi govore srpski tečno, i žive kao da su Srbi.E sad jedino da se komšije počnu ponašati kao ljudi Srbi i ne rasturaju im smeće ispred kapije. Moji su mirni ljudi, povučeni, u nikakvom ratu nisu bili, nikome se zamjerili nisu, jedino su pomalo Mađari. I idu u katoličku crkvu. Eto to. Zašto moj ujak ne može smeće držati kao i svaki normalni Srbin ispred kapije svoje smeće jer sve uredno plaća državi koju poštuje.No on je miran čovjek i zato u vrijeme kada dolazi odvoz smeća tada iznese van sam. Jeli to normalno? Ja vam to ne lažem.
    Vidite, vi ste se osjećali kao nacionalna manjina, ne sporim za osjećaj, ali dali je možda stvar bila u Vama da ste si sami radili taj osjećaj, pa znaju valjda i ti Mađari srpski jezik kao i svi moji Mađari.

    Hrvati su katkad nepismeni ili se tako prave. U Slavoniji Hrvat rasteže kao da je iz Subotice pa je Hrvat a kad dođe Hrvat iz Subotice onda je Srbin, kolega koji je studirao samnom se jako loše osjećao zbog toga. Ne možeš odjednom naučiti govoriti, treba vremena. Pogledajte Zagorce kako govore, kažu mleko i duboko otegnu (jeste li čuli kako oni pričaju,meni ne sjeda, mogu li se i oni potruditi pričati hrvatski a neće?) Ima jedna zgoda, moram ispričati, stojim u redu u menzi, gleda me neki dečko, zgodan, student, ali čim mi je prišao i otegnuo na zagorskom koji nisam ni „razmela“(razumijela) tri puta sam ga pitala „molim“ splasnulo mi raspoloženje 🙂

    Petkana, čini se da niste razmišljali pa ste napisali „mađari u ovoj LEPOJ NAŠOJ“, mogli bi Vam braća Srbi zamjeriti da koristite naziv za Hrvatsku znate ono jer je uvriježen naziv zbog himne „Lijepa naša domovino“….lapsus. Naravno, lijepa je i vaša zemlja, malo se šalim.

    Nemojte me krivo shvatiti, ne znam vaše iskustvo, ali osobno ja nekako mislim, da se mnoge stvari događaju u našoj nutrini dok ne prihvatimo po Božjem onoga drugoga. kada to uspijemo, onda možemo biti kao moj dobri ujak, iznijeti svoje smeće da ne bude smeća po ulici, razbucanog i probušenog. Kakva sam ja, ja bi ih prijavila,a moj ujak se ne zamjera i blagoslovi ih.

    Pozdrav

  • Самурајко да свака будала може да одлучује какав ће бити грб изгледао би као онај од Босне или Меркатора, Српски грб је један од најстаријих у свету и има традицију скоро 1000 година и користили су га Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи, Балшићи, Обреновићи, Карађорђевићи и можда још неко. Највише волим да прочитам када о њему пишу Монтенегријанци, Муслимани и Хрвати. Други народи и земље су грбове преузеле или почеле да носе, а Срби су свој грб украли, саставили од симбола који у ствари и не постоје него само српски националисти маштају о њима, а мртво ладно измисле језик 1996 или 2006 који је идентичан Српском али који нема везе са њим и од којег је Српски по могућности настао а да подкрепе своје тврдње убацују Турцизме, речи из дијалекта и вулгаризме.

  • Мартина не дају све земље права као Србија у Словенији имају право на свој језик осим Словенаца само још Мађари и Италијани јер су тобоже дуго ту, а Срби су у Словенији од 15. века Хрвати вероватно још дуже о Циганима и Немцима да и не говоримо.

Ostavite komentar