Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Maratonac trči poslednji pobednički krug – rešenost i volja za pobedom i uspehom

Zlatko Šćepanović

 

 

O maratonu, maratoncima, željama, nadama i pobedama

 

Priča koju hoću da ispričam se odnosi na kraj takmičenja na Olimpijskim igrama u Londonu.

Završno takmičenje na Olimpijskim igrama je trka zvana maraton. Legendarna disciplina od koje je sve krenulo sa i oko Olimpijade, i sa kojom se sve i završava na Olimpijskim igrama. Maraton. Naziv za bojno polje velike grčke pobede u antičko doba i ime najduže atletske trke. Trka koje iznosi 42,195 kilometra ili 26,385 milje. Tako maraton ima simboličko značenje za Olimpijadu ali i za naše male živote, jer svako od nas ima svoj životni maraton koji istrči sa više ili manje uspeha.

Kako god, volim da gledam maraton na Olimpijadi. Ne zbog trkača i trčanja već zbog grada kroz koji trče i atmosfere na ulicama. Tim pre što nisam posetio London, pa sam hteo da steknem neki utisak o gradu preko tv ekrana dok kamere snimaju trku. Ali ta trka mi je nešto bila čudna od početka, odnosno od samog kraja, jer sam se uključio u prenos u zadnjih 5 kilometara, na samom kraju. Ah, ti krajevi i počeci, više čovek ne zna šta je šta.

Gledam maraton i vidim kamera prati trojicu crnih momaka na čelu trke. Trče sami za sebe, odnosno bez konkurencije, koju su ostavili daleko iza sebe. Crnoputi atletičari, onako vitki i ispošćeni, klasični su maratonci. Dvojica imaju isti dres i na ekranu stoji da su dvojica sa istim prezimenom: Stephen Kiprotich iz Ugande, Wilson Kipsang Kiprotich iz Kenije i Abel Kirui iz Kenije.

Shvatim da se ova dvojica što se isto prezivaju takmiče za dve različite zemlje i da ne nose isti dres, i da nisu rodjaci. Čudno ali se dešavaju takve stvari. Kao kada se neki Petrović nadje i kod Srba, Crnogoraca, Hrvata i Slovenaca. Dešavaju se te stvari.

Pratim njihovovo nadmetanje, i u jednom momentu, 3 – 4 kilometra pre kraja, najmladji i najmanje poznat od njih, Stefan Kiprotič odjednom ubrzava korak i ostavlja dvojicu pratilaca iza sebe. Pokušali su da ga stignu ali bez uspeha. Nema se jednostavno snage nakon 40 km trčanja i za jurnjavu na kraju. Drugoplasirani Kirui iz Kenije je dao sve od sebe i krenuo da juri mladog momka iz Ugande, koji se nervozno osvrtao proveravajući udaljenost izmedju njih dvojice. Medjutim, nije dozvolio Kiruiu da mu se približi, održavao je ritam trčanja i udaljenost izmedju njega i pratioca iz Kenije. I tako je naš mladi maratonac iz Ugande pobedio i osvojio prvu zlatnu medalju na Olimpijskim igrama za Ugandu. To je za svako poštovanje i divljenje, tim pre što naš junak maratonac nije bio favorit i nema puno iskustva i godina. Ipak, on je pobedio a autor teksta je hteo na nešto drugo da skrene pažnju.

Onoga trenutka kada je mladi maratonac Stefan Kiprotič krenuo da vodi trku i da trči ka zlatnoj medalji, njegovo lice je pokazivalo takvu odlučnost i rešenost, da je to bilo nesumnjivo i svima jasno. Kao da su se čitav njegov život i sve godine treninga i odricanja sabile u tu posvećenost i volju da se pobedi. Čak je i TV komentator primetio njegovu odlučnost da uspe, izraz njegovog lica, držanje ramena i tela. Totalnu rešenost, uspeti ili propasti, na štitu ili pod njim. Jer maraton je nepredvidljiva disciplina koja ide do krajnjih granica izdržljivosti ljudskog tela, nikada ne znaš kada će telo da ti jednostavno otkaže i stane. Ogroman je to napor i često se dešava da maratonci jednostavno prekinu trčanje, padnu ili legnu i ne mogu dalje, svi sistemi su im otkazali. Tako je bilo i sa prvim maratoncem, grčkim kurirom Fidipidisom (ili Filipidisom u nekom izgovoru) koji je doneo vest o pobedi Grka nad Persijancima na Maratonskom polju 490 godine pre nove ere. Kada je grčki vojnik nakon 42 km trčanja stigao pred starešine Atine, samo je pružio poruku o pobedi grčke vojske i rekao „Pobedili smo““ i izdahnuo. Volja do zadnjeg atoma snage, to je izazov maratona.

Medjutim, našem junaku Stefanu Kiprotiču je misao bila tako jaka i fokusirana, volja toliko snažna, da je telo moralo da sluša i odvede ga u pobedu. Um je vladao i nosio telo. Um je dominirao nad telom. Um se izdigao iznad teškoća tela, razdvojili su se negde u biću i svesti maratonca, i um više nije osećao teškoće tela, telo bez uma više nije osećalo samo sebe. Ta njegova rešenost, ta volja da uspe, to mi je ostalo zauvek u memoriji. To je stav pobednika, onoga za koga je poraz sve osim davanja sopstvenog maksimuma, sada i ovde kada je sve protiv tebe. I to čini razliku izmedju pobednika i gubitnika. Gubitnik uvek lako odustaje, čim ga nešto malo zaboli, zasvrbi, opeče, oseti umor ili teškoću. Pobednik ide napred, ne odustaje, on ima fokus na cilj i rešenost. On gubi sebe da bi dobio pobedu.

Kada bi mi imali tu rešenost i fokusiranost u životu, gde bi nam bio kraj.

Kraj bi nam bio na postolju za pobednike.

P.S. Ovakvi tekstovi i ideje su popularne kod publike koja prati teorije uspeha i motivacije. Takozvana popularna psihologija forsira ovakve epske priče o ličnim dostignućima nadahnjujući publiku na bavljenje konceptom volje i fokusiranosti. Jedino što propuste da kažu je da se u ovakvim postignućima mora imati fizičko telo koje to može da izdrži, treba imati sreću pa biti selektovan za takmičenje, i na kraju krajeva treba se naći na Olimpijadi. Mnogima lične nemogućnosti, odnosno spoljne okolnosti ne dozvoljavaju ni da pored najbolje volje i kosmičke rešenosti uspeju. Jednostavno limitirani su mogućnostima za uspeh. A većina nas je u tim nemogućnostima. To treba pravilno razumeti.

. . .

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter