Velibor Mihić Srpski
.
Ovo je Balkan…
Kolumna Velibora Mihića Srpskog:
Lik i njegov štap… ili: Tako prolazi bahatost
Sećam ga se iz onih naših „teških vremena“, kad je kilo hleba koštalo… a litar mleka, ko bi uspeo da ga pronađe… bilo-ne-povratilo se!
Bio je neki vajni funkcioner u Mesnoj zajednici, kažem „vajni“ jer nije radio po savesti kao što bi trebalo, kao što se očekuje od „službenika naroda“… Pod njegovom „komandom“, izvesna gospođa je uzela 14 bundi, sandala, cipela… „kako“ i „zašto“, ne znam… Iz kontingenta pomoći za najsiromašnije!… Ja sam, tad, „znajući za jadac“, nosio stvari na Sajam, i predao Srpskoj pravoslavnoj crkvi kako je pisalo u obaveštenju: nisam hteo da nosim tom „liku“, zainatio sam se …
A čuo sam da je nešto „mutio“ i s brašnom, zejtinom i pirinčem, pričao mi čovek koji je, u to vreme, nepravedno zaobiđen na spisku; pristao je, ipak, da ispravi grešku, dao mu je što mu sleduje…
Godine su prolazile… I prošle…
U prolazu, čujem da je taj „lik“ – prosto neverovatno! – već 23 godine predsednik Kućnog saveta u svojoj zgradi u kojoj je stanovao jedan moj poznanik! Saznajem detalje: „lik“ je vredan „kao mrav“, preduzimljiv, hoće da se prihvati i metle i lopate, sam je bojio gelendere u celom ulazu… ali, ume da bude bahat! Pola stanara mu se javljaju, pola ga „preskaču“ kad se s njim susretnu na hodniku ili u ulazu…
A ima, nešto, gore i od bahatosti: bezdušnost!
Ne voli životinje!
„Sve ove pse lutalice, trebalo bi pobiti!“ – ove reči sam čuo (sopstvenim ušima!). Jednog je, zaista, na smrt prebio. Slučajno sam saznao. Bilo je, to, u vreme kad je nosio štap zbog gipsa na nozi. Gospođica-očevidac, lično mi je ispričala. Taj „lik-ne-lik“, prolazio je poštapajući se štapom pored malog psa koji je stajao kraj živice, dakle, našao mu se „na putu“. On je zamahnuo onim svojim štapom, udario ga, iz sve snage, po leđima i prelomio mu kičmu! To je videla gospođica-očevidac. Psa je odnela veterinatru koji ga je uspavao da se životinja ne muči… Kakav „lik“!…
Bahat, bahat… bezobrazan, bezobrazan… sto-na-sto!!!…
Godine su prolazile… I prošle…
Nedavno, pre dva-tri meseca, išao sam kod onog svog poznanika koji stanuje u „njegovoj“ zgradi. I, šta vidim?…
Onaj „lik“ – ni nalik na sebe!
Oronuo, jedva se vuče pomažući se štapom!
Kao da mu je 100 godina!…
Ne, nema, više, u tom „liku“, one bahatosti u njegovom liku, verujem da mu se i glas utanjio, starost i bolest „čine, svoje“, a, možda, i savest, nije nemoguće, tako je, to, svud, pa i u Beogradu, na Balkanu…
Jođ, samo ovo…
Saznajem da ga je supruga ostavila, da ga kćer, jedinica, retko poseti, živi, tako, „kao panj“, sam kuva, sam se pere, „devera“… bolestan… (A kad je „delio“ bunde, bio je zdrav!)…
Prođe nekoliko dana… I poslednji dan…
Juče, na ulaznim vratima – posmrtna lista.
Umro „lik“… U-m-r-o!!!…
Unutra, ispod poštanskih sandučića, u kartonskoj kutiji koja služi za otpad, stoji, odbačen, onaj njegov štap! Gledao sam i nisam mogao da verujem – sve se izravnalo…
oOo
Zanimljiv tekst , jako zanimljiv…Pozdravljam…
Ne razumem sta je poenta, da i oni koji cine zlo umiru? U to valjda niko nije sumnjao.
Ili da oni koji cine zlo to ne raqde po 24 sata na dan? pa to smo znali, Goehring je voleo svoju decu (mada ih je njegova zena na kraju otrovala kad je videla da ej rat izgubljen, pa se i sama ubila).
A zasto ne o tome kako je moguce da ovakav cini sve ove prekrsaje i da niko ne odreaguje (i na bunde i na pirinac i na lomljenje kicme kucicima)?