Aleksandar Parezanović

 

Ko ima tapiju na „Robinzonsku plažu“ pored Kalamitsija ?

 

 

Kada prođe nekoliko dana kupanja na predivnoj Kalamitsi plaži na Sitoniji, čovek poželi da se prebaci preko stena koje se nalaze i sa leve i sa desne strane. Više obećavaju one sa leve (iliti, istočne) strane, pošto vidite da tamo još nešto ima, pa još nešto, da verovatno uvale smenjuju jedna drugu i da se, izvesno, sa tih mesta, vidi i predivni, mistični Atos.

Nemojte ostati pri tome da samo razmišljate šta se krije iza stena, jer tamo možete krenuti i u papučama, nije neka strmina, a baš vas čeka prijatno iznenađenje.

Naime, iza Kalamitsija se „sakrila“ još uvučenija plaža, koju su naši turisti prozvali „Robinzonova“. Na njoj bitiše čudna zajednica, reklo bi se – nudisti, mada, bar polovina kupača na plaži nisu bez odeće, a ovi „neodeveni“ ih zbog toga ne gledaju prekorno.

Šatori su im postavljeni na samoj plaži, nema struje ni frižidera,a bar polovina šatora je prazna, ili su unutra sakriveni turisti koji su prethodne noći bančili do zore, pa sada izbacuju maligane iz sebe, spavajući. Ko će ga znati ? Možda su to vikend nudisti, koji po Solunu „internetišu“ i bore se protiv mogućeg grčkog bankrota tokom radne nedelje, a vikendom beže na svoju plažu, da bi potvrdili sebi – da im tu ni bankrot ne može ništa.

Po plaži su pobodene brojne zastave, neke su ekološke, neke gusarske, a neke sa grbovima koji verovatno predstavljaju simbole društva. Tu su velika i malo manja fotelja na centru plaže, verovatno postavljene za dežurnog kralja i kraljicu družine. Tu je i roštilj, ležaljke, sve što je potrebno za ovo carstvo njihovog internog mira.

Neće vas gledati neprijateljski kada uđete na njihovu plažu, ali ćete sami sebi praviti nekakvu samocenzuru, samokočnicu, prosto će vam biti žao da im remetite carstvo.

Neki članovi društva su baš zavisni od ove atmosfere. U povratku smo se skoro očešali ramenima sa čovekom poduže kose i razbarušene brade, koji je panično odlazio iz Kalamitsija, noseći u kesi svećice, hleb i još neke „bazne“ hrane. Izgledalo je kao da se plaši da ga ne uhvati neka klica civilizacije, pa je žurio da što pre pobegne iz ovog bučnog i ode u ono tiho, gnezdo mira i raskoši.

Godišta kupačica na „Robinzonovoj plaži“ su različita, uvek ima i lepih cura, koje su tu negde oko tridesete, zbog kojih su na vrhu stene iznad plaže načičkane pubertetlije, koji ćute i gledaju šta se ima videti. Nije da ih je mnogo sramota, ali, kada prođete pored njih, ne gledaju vas baš u oči, ne smeju se među sobom, već pomno posmatraju, kao likovi-klinci iz nekog Felinijevog filma.

Nemojte da vas mrzi, popenjite se potom i na stene iza i iznad ove plaže, Atos će vam sa tog mesta biti mnogo lepši i jasniji, a nove i nove plaže i uvale će se pojaviti pred vama.

Pa, odlučite gde ćete stići.

. . .