Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Pravoslavni post – zašto se posti, koji su efekti hrane i kakva je svrha pravoslavnog posta

Sveti Ignatius Brjančaninov

 

ŠTA JE SVRHA POSTA

Koja je svrha posta i šta je pravoslavni post. Pravoslavni post – svrha posta, smisao, izbor hrane i razlozi za pridržavanje pravila posta

 

Pravoslavni post i svrha posta.

Pravoslavni post zašto se posti kakva je svrha pravoslavnog postaSveti Vasilije Veliki i, saglasno s njim, drugi sveti tvrde, da ako bi nam bilo neophodno da imamo raslabljena tela, Bog bi ih stvorio takvima; zato oni zapovedaju meru posta upravo onu koja je neophodna za obuzdavanje telesnih strasti, a koja ujedno ne bi slabila telo, nego bi ga čuvala sposobnim za ispunjavanje zapovesti Hristovih ili, jednostavnije rečeno, za poslušanja i podvige bdenja, molitve i preklanjanja kolena, za šta raslabljena tela svakako nisu sposobna.

Sveti Jovan Lestvičnik je jeo sve što je za monaški čin dozvoljeno, sa ciljem da izbegne strasti sujete, umišljenosti, čoveko ugađanja, tajnojedenja, licemerja, lukavstva i laži, koje se često javljaju kod podvižnika po telu, čineći im duhovni napredak potpuno nemogućim. Bog se javlja prostoti i smirenju, i ne može se sjediniti služenje Njemu sa služenjem ljudskoj slavi.

Milosrdni Gospod je posredstvom Svojih svetih Apostola i Svetih Otaca, svetitelja i učitelja crkvenih, ustanovio različite podvige spasonosne za dušu, između ostalih i sveti pravoslavni post, kojima se svezuje i obuzdava naše telo. U vezi sa svim tim podvizima treba znati da su oni radi čoveka, a ne čovek radi njih, kao što je i Gospod rekao: „Subota je čoveka radi, a ne čovek radi subote.“

Ovoga se treba držati i kada je post u pitanju. Kada smo sasvim slabi nema potrebe da mučimo telo, nego naprotiv, treba da ga jačamo, zato se nikako nemojte ustručavati da jedete riblju čorbu tokom ove svete Četrdesetnice, jer ta će čorba vašem iscrpljenom telu dati manje snage nego što bi nekom zdravom dali hleb i voda. Srceznalac Gospod, koji vidi vašu slabost, neće vas isključiti iz broja onih koji poste. Tako su postupali mnogi veliki ugodnici Božiji, između ostalih i sveti Epifanije Kiparski. Sveti Isak Sirijski u 10-oj besedi kaže: ʺNemoj da se pometeš i da presečeš život svoj, kao kakva duhovna danguba, pa da zbog želje da pridodaš još malo napora izgubiš sve što si do sada postigao. Jedi umereno i ne pružaj nogu više no što možeš, da posle sasvim ne klonešʺ.

Ovaj premudri savet velikog nastavnika monaha u potpunosti može da se primeni na vas; jer uzdržanjem koje ne odgovara vašim silama možete sebe toliko da iscrpite, da budete lišeni crkvene službe i da vašim bližnjima, kojima ste sada od neke koristi, postanete breme.

Što se pak tiče tvoje telesne hrane, o njoj ne treba toliko da brineš: jer takva briga može da te odvuče od Boga. Ali ujedno treba da vodiš računa o svojoj telesnoj slabosti. Prepodobi Kasijan Rimljanin u besedi ʺO rasuđivanjuʺ kaže: ʺKrajnosti obe strane jednako su štetne; i preterani post i sitost stomaka, i prekomerno bdenje i zasićenost snom, isto tako i druga preterivanja. Jer smo videli neke, koje nije pobedio bes stomaka, kako su pali zbog prekomernog postaʺ … i tako dalje.

Shodno takvom rasuđivanju svetih otaca savetujem ti da se postaraš o izvesnom popravljanju svoga želuca upotrebom čorbe od grgeča, kuvanog mleka i tome slične hrane, smatrajući je za lek, a ne za ugađanje. ʺNaučimo se da budemo strastoubice, a ne teloubiceʺ – rekao je Pimen Veliki jednom bratu koji je video kako ovaj ugodnik vodom poliva svoje noge.

Detaljno izučavanje hrišćanske vere i svega što vodi tačnom poznanju Hristovog učenja sadrži u sebi i razrešenje mnoštva nedoumica koje se rađaju od neverovanja i sujeverja. Crkvena istorija nam je sačuvala priču o sledećem događaju iz prvih vremena hrišćanstva. Na ostrvu Kipru je krajem trećeg i početkom četvrtog veka živeo episkop Spiridon Trimifuntski, muž velike svetosti koji je savršavao mnoga znamenja i bio učesnik Prvog Nikejskog Sabora. U petak prve nedelje Velikog posta njemu je došao jedan hrišćanin bogotražitelj. Uz episkopa je živela njegova kći. Episkop veli ćerki: ʺZar nemamo čime putnika da ugostimo?ʺ Ćerka odgovori: ʺOče moj! Ti tokom ove nedelje ništa ne jedeš, a ja se trudim da se ugledam na tebe, zato nemamo pripremljenu nikakvu hranu; ima samo malo svinjskog mesa što je ostalo od pre postaʺ. Episkop reče: ʺPostavi to meso na sto i pripremi nam trpezuʺ. Ćerka je ispunila očev zahtev; ugodnik Božiji pozva gosta za sto i sam sede s njim da bi jeo. Putnik reče: ʺJa sam hrišćanin i ne jedem meso tokom Velikog postaʺ. Episkop mu odgovori: ʺZato što si hrišćanin, a ne jevrejin, i treba da jedeš: mi se od mesa uzdržavamo ne zato što je ono nečisto ili zato što to uzdržanje predstavlja nekakvu dobrodetelj, kao što se od mesa uzdržavaju Jevreji, nego da naša tela ne otežaju od prejedanja i pijanstvaʺ. Ta priča je iz jedne od mojih najdragocenijih knjiga, u kojima je opisano mnogo veoma interesantnih događaja i predanja iz doba rane Crkve Hristove.

Korisno je objašnjavati ljudima takve slučajeve, bez straha da će biti povređeno njihovo sujeverje (treba nositi nemoći bližnjih, ali ne povlađivati njihovim predrasudama). Videći pravu nameru, Bog će delovati na njihova srca u korist dobra. Ja sam bio u prilici da vidim primere za to.

Kako su drevni hrišćani Jevanđelsku zapovest stavljali iznad svega, poštujući prema njoj i Crkveno predanje! Prepodobni Kasijan, otac iz četvrtog veka, putujući po Egiptu došao je u posni dan nekom svetom pustinjaku. Pustinjak ga je pozvao za trpezu na kojoj je bilo nekih odstupanja od strogih pravila posta. Odlazeći od starca sveti Kasijan ga je upitao: ʺZašto egipatski monasi razrešuju post za posetioce, dok sirijski monasi to ne čine?ʺ (Egipatski monasi, među njima naročito oni iz Skita, opravdano se, po svojoj svetosti i duhovnom razumu, poštuju kao najuzvišeniji u čitavom svetu.) Pustinjak je odgovorio: ʺPost je ono što je moje; kad poželim, mogu da ga imam; a kada primam braću i oce, primam Hrista, Koji je rekao: Ko vas prima, Mene prima, i Ne mogu svatovi da poste dok je Ženik sa njima. A kada Ženik ode, onda poste.”

To je istinsko shvatanje Hristovog učenja!

Raspeće Isusa Hrista - Vizantijska pravoslavna hrišćanska ikona
Raspeće Isusa Hrista – Vizantijska pravoslavna hrišćanska ikona

Glava dobrodetelji je ‐ molitva; njihov temelj ‐ pravoslavni post.

Pravoslavni post je stalna umerenost u hrani sa razboritom strogošću.

Gordi čoveče! Ti u svome umu tako mnogo i visoko maštaš, a on je u potpunoj i neprekidnoj zavisnosti od želuca.

Zakon pravoslavnog posta, budući da je spoljašnji zakon za stomak, u suštini je zakon za um.

Um, taj car u čoveku, ako želi da preuzme svoje pravo vlasti i da ga sačuva, dužan je pre svega da se potčini zakonu posta. Tek tada će stalno biti bodar i svetao; tek onda će moći da gospodari nad željama srca i tela; tek tada će uz stalnu trezvenost moći da izučava jevanđelske zapovesti i da ih sledi. Temelj dobrodetelji je ‐ pravoslavni post.

Tek stvorenom čoveku, uvedenom u raj, data je samo jedna zapovest ‐ zapovest o pravoslavnom postu. Jedna zapovest je data zato što je bila dovoljna da se prvostvoreni čovek sačuva u njegovoj neporočnosti. Ta zapovest nije govorila o količini hrane, nego je zabranjivala samo vrstu. Neka ućute oni koji priznaju post samo po pitanju količine hrane, a ne i vrste. Udubljujući se u opitno izučavanje pravoslavnog posta, oni će uvideti značaj vrste hrane.

Zapovest o postu, koju je u raju Bog objavio čoveku, toliko je važna da je zajedno sa zapovešću izrečena i pretnja kaznom u slučaju njenog narušavanja. Kazna se sastojala u večnoj smrti za čoveka.

I danas grehovna smrt nastavlja da pogađa one koji naruše svetu zapovest posta. Onaj ko ne sačuva umerenost i potrebnu razboritost u vezi sa hranom, ne može da obuzda gnev, predaje se lenjosti, uniniju i tugovanju, postaje sluga sujete i obitavalište gordosti koju u čoveka uvodi njegovo plotsko stanje, koje se ponajviše javlja usled raskoši i obilne trpeze.

Zapovest posta je obnovilo i potvrdilo Jevanđelje. Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom (Lk. 21,34) zaveštao je Gospod. Prejedanje i pijanstvo donose otežalost ne samo telu, nego i umu i srcu, to jest uvode čoveka dušom i telom u plotsko stanje.

Naprotiv, pravoslavni post hrišćanina uvodi u duhovno stanje. Onaj ko je očišćen postom smiren je duhom, celomudren, skroman, ćutljiv, osećajan, sa finim osećanjima srca i mislima, lakog tela, sposoban za duhovne podvige i umno posmatranje, sposoban za primanje blagodati Božije.

Telesni čovek je u potpunosti pogružen u grehovne naslade. On je sladostrasan i po telu i po srcu i po umu, i nije sposoban ne samo za duhovne naslade i primanje Božanske blagodati, nego ni za pokajanje. On je sasvim nesposoban za duhovna dela: prikovan je za zemlju, utonuo u materijalnost, za života je ‐ mrtav dušom.

Teško vama koji ste siti sada jer ćete ogladneti (Lk. 6,25). To Reč Božija saopštava onima koji narušavaju zapovesti svetog posta. Čime ćete se hraniti u večnosti, kada ste ovde naučili samo da se prejedate i naslađujete materijalnim, čega na nebu nema? Čime ćete se hraniti u večnosti kada niste okusili ni jedno nebesko dobro? Kako možete da se hranite i naslađujete nebeskim dobrima, kada ih niste zavoleli, nego su vam mrska?

Nasušni hleb hrišćana je ‐ Hristos. Neprestano jedenje tog hleba ‐ to je spasonosna naslada na koju su pozvani svi hrišćani.

Neprestano se hrani Rečju Božijom; neprestano se hrani ispunjavanjem zapovesti Hristovih; neprestano se hrani za trpezom pripremljenom nasuprot tlačitelja tvojih i čaše najjače (Ps. 22,5).

ʺOdakle da počnemo ‐ pita sveti Makarije Veliki ‐ mi koji se nikada nismo bavili istraživanjem svojih srca? Stojeći napolju kucajmo molitvom i postom, kao što je i Gospod zapovedio: kucajte, i otvoriće vam se (Mt. 7,7).ʺ

Ovaj podvig, koji nam predlaže jedan od najvećih nastavnika monaštva, bio je podvig svetih apostola. Iz tog podviga oni su se udostojili da čuju objave Duha. Pisac njihovih dela saopštava: A dok oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na delo na koje sam ih pozvao. Tada oni, postivši i pomolivši se Bogu i položivši ruke na njih otpustiše ih (Dap.13,2‐3). Iz podviga u kome su bili sjedinjeni post i molitva, začula se zapovest Duha o prizivanju neznabožaca u hrišćanstvo.

Kakvo čudesno sjedinjenje pravoslavnog posta i molitve! Molitva je nemoćna ako nije utemeljena na postu, a pravoslavni post besplodan ako na njemu ne počiva molitva.

Pravoslavni post oslobađa čoveka od telesnih strasti, a molitva se bori sa duševnim strastima i kada ih pobedi prožima čitav sastav čovekov i očišćuje ga; u očišćeni slovesni hram ona uvodi Boga.

Onaj ko ne obradi zemlju a zaseje je, taj će izgubiti zrnevlje i umesto pšenice požnjeće trnje. Tako i mi, ako budemo sejali seme molitve a da ne istanjimo telo, umesto pravde kao plod donećemo greh. Molitva će biti uništena i razvejana različitim sujetnim i drugim pomislima i maštanjima, uprljaće se sladostrasnim osećanjima. Naše telo proizašlo je iz zemlje i, ako ne bude obrađeno poput zemlje, nikada neće moći da donese plod pravde.

Naprotiv, ako neko sa velikom brigom i izdacima obrađuje zemlju, ali je ostavi nezasejanu, nju će korov gusto da pokrije. Tako, kada telo bude istanjeno postom, a duša ne bude obrađena molitvom, čitanjem i smirenomudrenošću, post će postati roditelj najrazličitijeg korova duševnih strasti: umišljenosti, sujete, prezira.

Šta je to strast prejedanja i pijanstva? Izgubivši svoju pravilnost, prirodna želja za hranom i pićem zahteva mnogo veću količinu i raznolikost svojstava hrane nego što je to potrebno za održavanje života i telesne snage, na koje preterano uzimanje hrane utiče štetno, suprotno svome prirodnom naznačenju, slabeći ih i uništavajući.

Želja za hranom ispravlja se jednostavnom trpezom i uzdržanjem od prejedanja i naslađivanja hranom. Najpre treba ostaviti prejedanje i naslađivanje: time se želja za hranom ispravlja i postaje pravilna. Kada pak želja postane pravilna zadovoljava se jednostavnom hranom.

Naprotiv, želja za hranom, koja se zadovoljava prejedanjem i naslađivanjem, postepeno otupljuje. Da bismo je podstakli mi pribegavamo različitim ukusnim jelima i pićima. Želja isprva deluje zadovoljena, potom postaje zahtevnija, i konačno pretvara se u bolesnu strast, koja traži neprestanu nasladu i prejedanje, stalno ostajući nezadovoljena.

Nameravajući da se posvetimo služenju Bogu, u temelj našeg podviga položimo post. Glavna osobina svakog temelja treba da bude nepokolebiva čvrstina, inače je nemoguće da zdanje opstane na njemu, ma koliko da je ono samo čvrsto. I mi nikako, nikada i ni pod kakvim izgovorom ne dozvolimo sebi da narušavamo post prejedanjem, a naročito ne opijanjem.

Za najbolji post Sveti Oci su smatrali upotrebu hrane jednom dnevno, ali ne do sitosti. Takav post ne raslabljuje telo dugotrajnim nejedenjem i ne otežava ga preteranom hranom, a pri tome ga čuva sposobnim za dušespasonosno delanje. Takav post ne predstavlja ništa naročito i stoga onaj ko posti nema razloga za gordost kojoj je čovek tako sklon povodom dobrodetelji, naročito kada se ona jako ističe.

Ko se bavi fizičkim poslovima ili je telesno tako slab da ne može da se zadovolji upotrebom hrane jednom dnevno, taj treba da jede dva puta. Pravoslavni post je radi čoveka, a ne čovek radi posta.

Ali uz svaku upotrebu hrane, i retku i čestu, strogo je zabranjeno prejedanje: ono čoveka čini nesposobnim za duhovne podvige i otvara vrata drugim telesnim strastima.

Sveti Oci ne odobravaju neumereni post, to jest dugotrajno nepotrebno uzdržavanje od hrane: od prekomernog uzdržanja i iscrpljenosti do koje usled njega dolazi, čovek postaje nesposoban za duhovne podvige, često se okreće prejedanju, često pada u strast samouznošenja i gordosti.

Veoma je važan kvalitet hrane. Zabranjeni rajski plod, mada je bio naizgled lep i ukusan, pogubno je delovao na dušu: saopštavao joj je poznanje dobra i zla, i time uništio neporočnost u kojoj su naši praoci bili stvoreni.

I danas hrana nastavlja da silno deluje na dušu, što je naročito primetno prilikom upotrebe vina. Takvo delovanje hrane zasnovano je na njenom različitom delovanju na telo i krv i na to što se njena isparenja i gasovi iz želuca podižu u mozak i utiču na um.

Iz tog razloga svi opojni napici, naročito od žitarica, podvižniku su zabranjeni, jer um lišavaju trezvenosti a time i pobede u duhovnoj borbi. Um koji je pobeđen, naročito sladostrasnim pomislima, nasladivši se njima lišava se duhovne blagodati; ono što je stečeno mnogim i dugotrajnim naporima gubi se za nekoliko časova, za nekoliko minuta.

ʺMonah nikako ne treba da upotrebljava vinoʺ rekao je prepo dobni Pimen Veliki. Ovog pravila treba da se drži i svaki blagočestivi hrišćanin ako želi da sačuva svoju devstvenost i celomudrenost. Sveti Oci su se držali toga pravila, a ako su vino i upotrebljavali, činili su to veoma retko i uz najveću umerenost.

Jaka hrana treba da bude uklonjena sa podvižnikove trpeze jer podstiče telesne strasti. To je slučaj sa biberom, đumbirom i drugim začinima.

Najprirodnija hrana je ona koju je Tvorac namenio ljudima odmah po stvaranju ‐ hrana iz biljnog carstva. Bog je našim praocima rekao: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme po svo jzemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu (Post. 1,29). Tek posle potopa dopuštena je upotreba mesa (Post. 9,3).

Biljna hrana je najbolja za podvižnika. Ona najmanje raspaljuje krv, najmanje goji telo; para i gasovi koji se izdvajaju iz nje i odlaze u mozak najmanje deluju na njega; konačno ona je najzdravija, jer u želucu proizvodi najmanje sluzi. Iz tih razloga prilikom upotrebe ove hrane naročito se lako čuva čistota i bodrost uma, a sa njom i vlast uma nad čitavim čovekom; kod upotrebe ovakve hrane strasti deluju slabije i čovek je sposobniji da se bavi podvizima pobožnosti.

Riblja jela, naročito ona pripremljena od krupnih morskih riba, imaju već sasvim drugu osobinu: ona osetnije deluju na mozak, telo se goji, krv raspaljuje, želudac puni štetnim sluzima, naročito prilikom česte i stalne upotrebe.

Ovi efekti neuporedivo su jači kada se upotrebljava mesna hrana: ona do krajnosti goji telo čineći ga naročito debelim, a osim toga i raspaljuje krv; para i gasovi od te hrane veoma opterećuju mozak. Iz tog razloga monasi ovu hranu uopšte ne upotrebljavaju; ona pripada ljudima koji žive u svetu i stalno se bave teškim telesnim poslovima. Ali i za njih je postojana upotreba ove hrane štetna.

ʺKako! uzviknuće ovde tobožnji mudraci Bog je ljudima dozvolio upotrebu mesne hrane, a vi je zabranjujete?ʺ Na to ćemo odgovori ti rečima Apostola: “Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje” (1. Kor. 10,23). Mi se klonimo upotrebe mesa ne zato što ga smatramo nečistim, nego zato što ono posebno opterećuje čitav naš organizam, sprečavajući duhovni napredak.

U svojim mudrim ustanovama i odredbama sveta Crkva je hrišćanima koji žive u svetu dopustila upotrebu mesa, ali ne stalno, nego je odredila vreme kada se meso jede i vreme uzdržavanja od mesa, kada se hrišćanin čisti od njegove upotrebe. Takav plod postova svako ko ih drži može da uvidi na sopstvenom opitu.

Monasima je zabranjena upotreba mesa; u vreme kada se ne posti njima je dozvoljeno da upotrebljavaju mlečnu hranu i jaja. U određeno vreme i dane dopušta im se upotreba ribe. Ali najduže vreme oni mogu da upotrebljavaju samo biljnu hranu.

Najrevnosniji podvižnici pobožnosti, oni koji su u sebi posebno osetili sjedinjenje sa Duhom Božijim, upotrebljavaju gotovo isključivo biljnu hranu zbog njene gore opisane pogodnosti i jednostavnosti. Za piće oni upotrebljavaju jedino vodu, izbegavajući ne samo jaka i opojna pića, nego i hranljive napitke, kakvi su svi kvasni.

Pravila pravoslavnog posta Crkve je ustanovila sa ciljem da pomogne svojim čedima, i kao rukovodstvo čitavom hrišćanskom društvu. Pri tome svakome je preporučeno da uz pomoć opitnog i mudrog duhovnog oca ispita sebe i da ne uzima post koji prevazilazi njegove snage: jer, ponavljam, post je radi čoveka, a ne čovek radi posta; hrana je data kao potpora telu, a ne da ga razara.

ʺAko uzdržiš stomak rekao je sveti Vasilije Veliki ‐ ući ćeš u raj; ako ga ne uzdržiš, postaćeš žrtva smrti.ʺ Pod rajem ovde treba podrazumevati blagodatno molitveno stanje, a pod smrću strasno stanje. Blagodatno čovekovo stanje tokom njegovog boravka na zemlji služi kao zalog njegovog večnog blaženstva u nebeskom Edemu; pad pod vlast greha i u stanje duhovne umrtvljenosti služi kao zalog pada u adski ponor radi večnih muka.

Strasti se kod početnika umanjuju ne usled pojačanog posta, nego usled ispovedanja grehovnih pomisli, rada i udaljavanja od slobodnog opštenja sa bližnjima.

Hristov podvižnik, ozaren sviše i naučen svojim blagočestivim opitom, okrećući se razmatranju sopstvenog podviga posta, nalazi za krajnje neophodno ne samo da se uzdržava od prejedanja i stalne sitosti, nego i da strogo bira hranu. Takvo biranje hrane čini se suvišnim samo pri površnom pogledu na sebe; ali u suštini vrsta hrane je veoma važna. U raju je bila zabranjena jedino vrsta. U našoj dolini plača, na zemlji, nalazimo da odsustvo izbora vrste hrane donosi mnogo više duševnih nevolja nego preterivanje u količini. Ne treba misliti da je samo grožđu (tj. vinu) svojstveno da deluje na našu dušu; svaka vrsta hrane ima sebi svojstveno delovanje na krv, na mozak i na čitavo telo, a posredstvom tela i na duh. Ko pazi na sebe i bavi se podvigom posta, taj će svakako naći za neophodno da očisti telo i dušu od dugotrajne upotrebe mesa, pa i ribe, sa ljubavlju će prigrliti pravila svete Crkve o pravoslavnom postu i potčiniti im se.

. . .

Odlomak iz knjige: Sveti Ignjatije Brjančaninov, „ENCIKLOPEDIJA pravoslavnog duhovnog života“, prvo izdanje Beograd 2005, preveo i priredio Mladen Stanković. Više o knjizi pogledajte na: http://predanje-ms.blogspot.com/search/label/%D0%98%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5%20%D0%91%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2).

3 komentara

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter