Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Konstantin

 

Slika i neprilika srpskog fudbala i vodećih klubova Crvene Zvezde i Partizana

 

FK Crvena Zvezda – pad posut trnjem

Robert Prosinečki je sa suzama u očima napustio Crvenu Zvezdu nakon godinu i po dana zamazivanja očiju aktuelne uprave svima nama. Na kraju, kola su se slomila na nejakom treneru, koji od starta nije imao šansu da uspe. Da se ne lažemo, Robert Prosinečki nije uspešan a ni dobar trener, on je samo bio dobar PR (public relatins) i „pričam ti priču“ za ostanak i opstanak zvezdine aktuelne uprave na čelu sa Vladanom Lukićem.

Bilo je samo pitanje vremena kada će se Zvezda i bivša Zvezdina zvezda rastati. Ovako ili onako, sporazumno ili nadobudno, sa suzama ili sa kiselim osmehom. A kao što su se i sastali, kada je Vladanu Lukiću i njegovoj ekipi u upravi kluba gorelo pod nogama, tako se i sada rastaju, kada Upravi Zvezde još više gori pod nogama. Jer, i vrapcima sa Marakane je jasno da Zvezda nema ni igrače, ni tim, ni igru. A ako ćemo pošteno nema ni trenera koji bi napravio makar pristojan tim a ni upravu da sve to organizuje. Svima je očigledno da francuski Bordo ne mogu da prodju, i da nemaju kvalitet ni za drugu evropsku ligu, pa su rešili iz uprave da sebe spasu odlaska, i da još godinu dana muljaju po klubu gde kafe kuvarica i baštovan ne dobijaju platu mesecima, a da malog žutog puste niz vodu. I pustiše Roberta.

Tako će Robi ostati upamćen kao zvezdina ex zvezda i trenerska zvezda padalica i krivac za to što Zvezda ima još jednu očajnu sezonu. U tom smislu se Vladanu Lukiću, predsedniku Crvene Zvezde mora priznati da i pored očiglednog ruralnog nastupa i bahatosti koje su odlika njegovog karaktera, ipak ima talenta za PR aktivnosti sa medijima i navijačima. Jer, navijači su čudna bića, i njegova svest izgleda ima koherenciju sa njihovom, pa sve što im on ponudi, bila to i najveća glupost, oni progutaju. A progutali su priču kako je Prosinečki fantastičan i talentovan trener, iako je na terenu bilo očigledno da ne može da sastavi ni igrače, ni igru a ni neku fudbalsku ideju. Navijači valjda znaju zašto to rade.

Pošto FK Crvena Zvezda ima diletante u Upravi kluba i diletantski vodi klub godnama unazad, niko od ozbiljnih trenera neće da se uhvati u kolo sa unapred pripremljenim promašajem i neuspehom i da vodi Zvezdu. Odnosno hoće oni, ali za velike pare i još ozbiljnije garancije da će te pare i da dobiju, jer znaju da je Zvezda godinama u dugovima i da ne plaće ni redovni ni kako je dogovoreno. Zato su i svojevremeno doveli Roberta Prosinečkog za trenera, jer je bio jeftin i jer je probudio emocije kod navijača kao bivša zvezdina zvezda, što je sve bio način da produže famu oko nekada velikog kluba. A Crvena zvezda odavno nije veliki klub, osim imena. Više liči na mali provincijski klub koji vodi predsednik južnosrbijanske opštine, koji u majici dolazi na koktele da obrsti koje jagnješce onako sa nogu i da masne ruke obriše o pantalone. Jer, gospodin Lukić i njegova ekipa saradnika stvarno nameju stila i ne znaju da vode ozbiljan fudbalski klub. Znaju i oni to, da ne znaju da vode klub, ali ih baš briga. Njima je jedini cilj da što duže traju tu gde jesu i da izvlače ličnu korist. I možda da nauče nešto o vodjenju srpskog trećeligaša.

Zato ih nije ni sramota sve što se dešava sa klubom i zato će uvek i u svakoj prilici nekoga drugoga optužiti za neuspeh i pustiti niz reku. Kao sada Robija. A navijači znaju zašto je to tako.

.

FK Partizan – crno bele boje crvenih navijača

Topčiderske komšije, FK Partizan, klub je možda crno bele boje ali mu je duša crvena. Zna se da dugi niz godina njim vladaju najokoreliji sps kadrovi i da je pod patronatom te političke partije. Sa te strane partizonovci su imali više mogućnosti da rade stabilnije i da budu mirniji, pa i da iz toga i stvore neki kvalitet, koji nije ništa značajno u evropskim merilima, ali im daje pravo da se šepure u Beogradu.

U Partizanu se kvalitetnije radi nego u Zvezdi, ali ne dovoljno kvalitetno, jer su se u njemu svi navukli na pare od transfera igrača, pa se masovno mešetari. Ranije, dok je Bjeković sa Zečevićem vodio klub, stvar je bila jasna i nedvosmilena, znalo se ko su glavni likovi, ko senke, a ko izvršioci. Od kako je Djurić oterao svog kuma Bjekovića u ilegalu, od tada u tom klubu besni sukob izmedju dve frakcije, Djurića i Babovića i ekipe iz senke koju oni predstavljaju, i Bjekovića i njegovih jarana sa druge strane. Posledica tog sukoba je potpuna neizvesnost unutar kluba, loši medjuljudski odnosi i lupanje o glavom na svakom mestu i u svakom pogledu.

Dragan Djurić kao predsednik kluba je imao tu sreću da je nalik svom kolegi iz Zvezde stalno svima zamazivao oči sa velikim preokretima i izvlačenju džokera iz rukava. Zadnji džoker za navijače i javnost je bio izbor Vladimira Vermezovića za trenera, koji ima kvalitet, ali ne i podršku unutar kluba da taj kvalitet pokaže. Dobio je posao i platu, spisak zahteva koji igrači moraju da igraju i koliko, pa sad ti igraj i pobedjuj sa levacima. Ne ide to tako, tim pre što igrači osećaju da u kući nešto ne valja, pa samo gledaju da se udome u nekom inostranom klubu.

Predsednik Djurić je inače fenomenalan materijal za pisanje knjige o ljudskom karakteru i tezi da „sve što je ljudsko nije mi strano“, s obzirom sa koliko trpeljivosti trpi sve udarce, podnosi pritisak i ničega se ne stidi, a ponajmanje sebe. Nekada stvarno pomislim da je čovek potpuni zombi, koliko je neosetljiva na bilo šta i bilo koga, posebno na neki moralni princip, ako on zna šta je to. Doduše, ima on i pozitivnih stvari, služi kao kazna i onim drugima, opoziciji, ništa boljoj od njega.

Zato neće biti kvalitetnih rezultata i zato je Vladimir Vermezović spreman da posluži kao još jedno žrtveno jagnje aktuelnoj upravi Partizana, kojoj se inače radi uporno o glavi. Ali kao da Dragan Djurić pripada DSS-a a ne SPS-u, pa je neobavešten da treba da ode. Medjutim, napetosti i ključanje u Partizanu je toliko, da je samo pitanje vremena kada će aktuelni predssednik FK Partizana gospodin Dragan Djurić i njegovi najbliži saradnici morati da ode. Jer, počeo je da svima kvari posao, loši rezultati loše prodaju igrače, stvara se napetost, mnogi pucaju. Jedino ga još navijači, makar pola njih podržava. A navijači znaju zašto. Oni sve znaju, ali više vole da navijaju nego da pričaju.

Srpski fudbal iliti zaključak priče

Bili treneri hrvati, izraelci, italijani ili česi u vodećim srpskim klubovima, to ništa ne menja. Srpski klubovi rade na srpski način, to će reći ne baš kvalitetno. Jer srpski klubovi nemaju kvalitetan sistem rada, a neće ga dugo vremena ni imati, jer su društvena prćija za lične interese. Mali je ovo prostor da bi se napisalo i analiziralo zašto je to tako, kakav je uticaj političkih struktura i tajkuna na rad kluba, zašto se klubovi namerno ne privatizuju, kakva je sprega izmedju uprava i navijača, šta u svemu tome rade menadžeri, sudije i Fudbalski Savez Srbije, i koliko je sve to devijantno.

Naravno, ne treba se zavaravati, devijacija ima svuda u svetu, posebno u fudbalu, koji je magnet i mamac za svakakve likove i frizure, ali negde postoji mera i namera da se stvari urade bolje i kvalitetnije, da se stvori sistem koji valja. I da bude rezultata, jer kada ima uspeha ima i interesovanja, ima i para. Kod nas je sistem nakaradan i ne valja, jer je baziran na ličnoj moći i sitnom koristljublju. To svi koji rade u fudbalu vide i znaju i saginju glavu. Ćute, gledaju svoja posla ili laju na zvezde. Oni koji ćute to rade iz straha i iz želje da bi ostali u ekipi, da ostanu u poslu i sa malim povlasticama koje imaju, oni koji laju na zvezde kao što su Djurić, Karadžić, imaju jasnu nameru da sa svojom ekipom zasednu na presto. Slučaj Save Miloševića kada se kandidovao za mesto predsednika FK Partizan je to jasno odslikao. Bio je ubedjene da će pobediti, jer su svi kao bili nezadovoljni i obećali su da će glasati za njega. Čak i navijači. A onda, na samom glasnaju, niko nije glasao za njega. Navijači znaju zašto.

Sličan primer pritvoričkog mentaliteta i strahovlade je izbor Vladana Lukića za predsednika FK Crvena Zvezda, kada niko nije smeo da se prijavi kao protivkandidat. Niko jednostano nije smeo i svi su glasali za padre Lukića. Slično je i sa Tomislavom Karadžićem, predsednikom Fudbalskog Saveza Srbije, koji na isti način zamazuje oči ljudima i javnosti kao i Lukić i Djurić. Tomislav Tole Karadžić i njegovo bajanje nad srpskim fudbalom, posebno vratolomije sa izborom selektora reprezentacije su posebno zanimljivo štivo za analizu, ali o tome i o aktuelnom selektoru Mihajloviću drugom prilikom. Mi imamo 3 maga fudbalskih nesupaha koji opstaju uprkos svemu. Verovatno navijači znaju zašto je to tako.

Fudbal posrće i ima loše rezultate, ali je makar sa njim uvek zanimljivo, vrlo je tabloidan. Stalno se nešto dešava, stalno su nove parole u vazduhu, navijanje je na sve strane, poneka i tuča verbalna ili fizička plaen, prosto se onako mazohistički uživa u svemu tome. Prava parada kiča, strasti, para i podvala. A navijači znaju zašto je sve to tako.

Sve je to radi njih. I navijanja. Ni zbog čega drugog.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: