Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Masanobu Fukuoka

 

 

POGLEDAJ OVO ŽITO

 

Vjerujem da revolucija može početi iz ovog stručka slame.

Površno gledana, ova slamka riže može izgledati lagana i beznačajna. Teško da bi iko mogao poverovati da bi ona mogla započeti revoluciju. Ali ja sam shvatio težinu i moć te slamke. Za mene je ta revolucija vrlo stvarna.

Pogledajte ova polja raži i ječma. Žito koje dozreva daće prinos od oko 2400 kg po jutru. Vjerujem da je to ravno najvišem prinosu u oblasti Ehime (oblast u Japanu). A ako je ravno najboljem rezultatu oblasti Ehime, lako se može izjednačiti s najboljom žetvom u celoj zemlji, jer je to jedno od primarnih agrikulturnih područja u Japanu. A ova polja nisu bila taknuta plugom punih 25 godina.

Da bih uzgojio raž i ječam, naprosto razbacujem seme po razdvojenim poljima u jesen, dok riža još stoji. Nekoliko nedelja nakon toga žanjem rižu i rasprostirem njenu slamu po poljima.

Jednako tako sejem i pirinač. Ovo ozimo žito biće požnjeveno oko 20. maja. Otprilike dve nedelje pre nego što će usevi sasvim sazreti, bacam prinčano seme preko raži i ječma.

Po završetku žetve i mlaćenja ozimog žita sterem po polju raženu i ječmenu slamu.

Pretpostavljam da je upotreba iste metode za uzgoj pirinča i ozimog žita jedinstvena za ovaj način poljoprivrede. Ali postoji i lakši način. Dok hodamo prema sledećem polju, dopustite mi da upozorim da se pirinač tamo sejao prošle jeseni istovremeno s ozimim žitom. Celogodišnji uzgoj u tom polju bio je dovršen oko Nove godine.

Takođe možete primetiti da na tim poljima raste korov i bela detelina. Seme deteline bilo je posejano medju pirinčom početkom oktobra, malo pre raži i ječma. Nisam se osobito brinuo oko sejanja korova – oni se sasvim dobro snalaze i sami.

Redosled uzgoja u tom polju jest dakle, ovakav: početkom oktobra detelina se seje medju rižom; zatim, sredinom meseca, sledi ozimo žito. Početkom Novembra žanje se pirinač a zatim se seje pirinčano seme za iduću godinu i sleže slama po polju. Raž i ječam koje vidite ispred sebe uzgojeni su na taj način. Brinući se za polje površine 1000 m2, jedan ili dva čoveka mogu obaviti celokupni posao oko uzgoja pirinča i ozimog žita za nekoliko dana. Ne čini mi se verovatnim da bi mogao postojati jednostavniji način uzgoja žitarica.

Ova je metoda sušta suprotnost modernim tehnikama agrikulture. Ona savremenu nauku i „znamo-kako“ tradicionalne poljoprivrede baca ravno kroz prozor. Ovim načinom poljoprivrede, koja ne koristi mašine, ni veštačka djubriva, ni hemijska sredstva, moguće je postići žetvu ravnu onoj ili veću od one koju ubire prosečna japanska farma. Dokaz dozreva pred vašim očima.

. . .

PREMA „NE-DELATNOj“ POLJOPRIVREDI

.

Trideset godina živeo sam na svome posedu i vrlo se malo susretao s ljudima izvan svoje zajednice. Sve te godine uložio sam u razvijanje „ne-delatne“ metode agrikulture.

Uobičajeno pitanje koje se postavlja kad se razvija neka metoda jeste: „Kako bi bilo da pokušamo raditi ovako ili onako?“

Zatim se nabrajaju različite tehnike. To je način moderne agrikulture, a rezultat je da je farmer sve zaposleniji. Moj je put bio suprotan. Nastojao sam stvoriti ugodan i prirodan način poljoprivrede koji će rad učiniti lakšim umesto da ga otežava. Moj je način razmišljanja bio: „Kako bi bilo da ne radimo ovo ili ono?“

Napokon sam došao do zaključka da je oranje nepotrebno, da ne treba dodavati djubrivo, praviti kompost, koristiti insekticide. Kad se stvar dobro prouči, ispada da postoji svega nekoliko agrikulturnih praksi koje su uistinu neophodne.

Razlog zbog kojeg se usavršene ljudske tehnike čine neophodnima leži u tome što je prirodna ravnoteža tako narušena tim istim tehnikama da je zemlja postala ovisna o njima.

Isto vredi i za druge aspekte ljudskog društva. Doktori medicine postaju neophodni kada ljudi stvore bolesnu okolinu. Formalno obrazovanje nema nikakvu unutrašnju vrednost, ali postaje neophodno kada društvo stvori uslove u kojima neko mora biti „edukovan“ da bi se mogao probiti.

Kada sam pre završetka rata otišao u voćnjak citrusa da bih praktikovao ono što sam tada smatrao prirodnom poljoprivedom, nisam obrezivao voćke, nego sam ih pustio da se same brinu o sebi. Grane su se zamrsile, stabla su napali insekti i skoro je dva jutra mandarina uginulo. Od tada mi je stalno bilo u pameti pitanje: „Što je prirodni uzorak?“

U procesu traženja odgovora uništio sam još četiri stotine stabala. Napokon sam osetio da mogu sa sigurnošću reći: „Ovo je prirodni uzorak.“

Posledica gubljenja prirodnog oblika stabla jest nužnost obrezivanja i istrebljivanja insekata. Nužnost obrazovanja posledica je toga što je ljudsko društvo napustilo život u skladu s prirodom. U prirodi formalno obrazovanje nema nikakvu funkciju.

. . .

Odlomci iz knjige „Revolucija jedne slamke – uvod u prirodnu poljoprivredu“ autor Masanobu Fukuoka

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: