MORALNI EKONOMSKI BANKROT SRBIJE

Par osvrta na temu očekivanog bankrota Srbije i koliko se brzo možemo oporaviti. Da li je bankrot zemlje samo ekonomska kategorija

 

Osmeh i suze radosnice bankrot Srbije - photo by Zlatko Šćepanović

Smejem se a plakao bih – moralni bankrot Srbije

U toku su debate u medijima da li ćemo ili nećemo bankrotirati. I ako hoćemo, kako i kad ćemo, i šta to uopšte znači. Moram priznati da sam ispratio samo par javnih rasprava i shvatio da i dalje većina Srbije ništa dublje ne shvata, odnosno da smo mi odavno moralno bankrotirali a da je pitanje ekonomskog bankrota samo posledica svega toga. Odnosno, svi znaju ko je kriv, prošla vlada, oni, tamo neki ministri i guverneri, a nikako mi. Oni a ne mi. A mi smo krivi. Svi mi.

Najbolji opis cele situacije je dao jedan moj pošteni prijatelj, nekada visoko kotiran u državnoj upravi, što mu daje za pravo da može da kaže nešto pametno o društvu u kome živimo. Njegove reči su doslovno bile sledeće:

„U Srbiji je pitanje društvene svesti i prestiža ne ko nije ili ko jeste lopov, nego ko je veći lopov, ko će više da ukrade i tako se pokaže“.

Mislim da je ovim rečima sve objasnio. To je priča o moralnom bankrotu ove zemlje, o društvenoj svesti koja vlada ljudima. Svest koja vlada nama, a ne samo njima na vlasti. Kad imamo takvo mišljenje i usvojen životni stil većine ljudi, teško da ćemo stvoriti zemlju za primer. A primera za neprimerno ponašanje imate na svakom koraku, počev od psovanja, ružnih reči i manira, laganja, prevara i navijačkih ostrašćenosti svih vrsta.

No, vratimo se temi, ekonomskom bankrotu. Jer, priča se nastavlja kroz razgovor sa jednom mojom dragom prijateljicom, vrhunskim stručnjakom u svojoj oblasti. Reći ću samo da nije u pitanju ekonomija i da ona radi u državnom sistemu, jer je to bitno za nastavak priče i zaključak. Ima odličnu ponudu da ode da radi i živi u centralnoj Evropi. Siguran posao, na mnogo višem stručnom i poslovnom nivou nego što to ima ovde, daleko veća plata, komforan i siguran život u vrlo prijatnom okruženju. Ipak, dvoumi se. Pitam je zašto. Odgovara:

„Znaš, pitam se šta ako ja odem tamo a ovde postane bolje, poprave se uslovi za rad. Bilo bi mi žao.“

Morao sam joj oprostiti na naivnosti i nevinosti, ekonomskoj nepismenosti i utopijskim idejama, jer mi je jako draga i objasniti joj nekoliko logičnih i realnih stvari. Tamo gde ona radi, situacija se sigurno neće popraviti u sledećih 5 do 7 godina, tek da od danas počnu da ulažu milione eura u tu struku i u tu oblast. A sve je prilika da će proći jedno dve decenije, pola njene poslovne karijere dok se ne vidi pomak u javnim poslovima i u njenoj oblasti rada.

Jer, sve je stvar proste matematike. I ova priča se odnosi na sve vas koji sanjate o povećanju društvenog standarda ove zemlje. Posao moje poznanice zavisi od državnog budžeta, kao što su to poslovi nastavnika, policije, vojske, lekara, komunalnih službi, raznih instituta, nauke. Koliko para toliko muzike. Njen posao je samo trošak za državu koja nema dovoljno za sve. Sva je prilika da neće imati za njenu oblast, kao ni za ostale godinama unapred. Jer, za njenu oblast nije imala para ni u proteklih dve decenije i vrlo malo je ulagano u njenu delatnost. Resurse koje su imali nekada su potrošili, novi nisu došli. Znači da sada treba duplo više da se uloži da se samo regeneriše nekadašnji nivo standarda koji je postojao u nekadašnjoj Jugoslaviji.

A budžet države se puni od prihoda privrede, odnosno od plata svih zaposlenih i ekonomije koja radi. Većina zaposlenih u Srbiji radi u državnim firmama, ništa ne prihoduju i ništa ne stvaraju osim birokratije, nervoze na šalterima i papira, a zauzvrat samo troše resurse. Oni su trošak. Sve njih izdržavaju one retke firme i oni malobrojni radnici koji stvaraju neku vrednost, neki proizvod. Mesecima unazad državni rashodi za plate službenicima, činovnicima i penzionerima su veće od prihoda za budžet koji se skupe od plata, poreza i taksi. To je istinski bankrot ove zemlje, samo niko još neće da nam to otvoreno kaže. Projekcije eksperata govore o tome da će u Srbiji 2020-e godine biti odnos zaposleni: nezaposleni – 1:3 to jest da će na jednog zaposlenog doći 3 nezaposlena, misleći tu na stvarno nezaposlene i penzionere, ne računaju se deca.

Jedini način da se sve to promeni je da se odnekud dobije neki novac, bespovratno ili kao medjunarodni kredit, što je vlast zadnjih 12 godina i radila, stalno se pozajmljivala i ulazila u kredite koji su podsticali samo puku domaću potrošnju na potrošne stvari. To je dovelo do bogaćenja trgovaca, uvoznika i banaka, ali ne i pojave većeg broja proizvodjača, jer je unutrašnjim trgovinskim monopolima nad kanalima prodaje to bilo onemogućeno. Time smo samo dodatnim zadužživanjem stavljali sve veći teret generacijama koje dolaze, veće opterećenje i veće potrebe.

Drugi pak način dolaženje do novca je da se novac stvori od rada i izvoza roba i usluga. Naš izvoz je jadan, i prevashodno se odnosi na izvoz hrane i čelika. Čelik je potpuno stao, US Stil je kolapsirao i bez mnogo nade da će se brzo revitalizovati, FIAT nikako da krene da prihoduje i jedino još hrana funkcioniše. Ali koliko to još puta više hrane treba da proizvedemo i prodamo u inostranstvo da bi servisirali našu državnu potrošnju? Mnogo. Mnogo puta više. Da li je to moguće? Nije.

Gde još možemo da stvorimo novac ili investicije u ekonomiju koje nam trebaju za održivi život države?

Možemo da stvorimo novac od prodaje roba i usluga, turizma, tranzita ili od prodaje zemlje, koncesija i državnih dobara. Prvo navedene stvari zahtevaju da budemo ekonomski konkurentni, mudri i da znamo šta pravimo i kome prodajemo, i za to nam treba vremena. Da se odjednom probudimo, da postanemo pošteni i vredni, da država bude pametna i napravi infrastrukturu, podršku i ambijent za razvoj preduzetništva, da se hiljade pametnih i talentovanih preduzetnika pojavi i preplavi zemlju sjajnim proizvodima i uslugama koje će čitav svet tražiti. Pa i za to nam treba nekoliko godina do nekoliko decenija da stvorimo mesto na regionalnom, evropskom ili svetskom tržištu. Ništa se ne dešava preko noći. Za države i ekonomije su potrebne decenije da bi porasle i narasle.

S druge strane, ono što je svim dosadašnjim i aktuelnim vlastima bilo omiljeno sredstvo finansiranja je prodaja državne imovine. Za prodaju strateških resursa i koncesija nam ne treba vreme, treba samo malo političkog usaglašavanje, dogovora izmedju klanova u vlasti oko njihove provizije i da imamo šta da prodamo, a toga je malo preostalo. Po svemu sudeći počećemo da prodajemo golu zemlju narodima koji žele da imaju kvalitetnu zemlju i žive u lepoj klimi i prirodi, dok ćemo mi u budućnosti biti sluge i radnici stranim vlasnicima. Jedino što strance danas sprečava da masovnije pokupuju najbolju srpsku zemlju je turbulentna društveno politička situacija koja lako može da postane eksplozivna, kao i teško premostivi bedem od srpske teške birokratije pune neuskladjenih i šupljih zakona.

Zato nam ne može biti očigledno bolje. Barem ne u narednih 5 do 10 godina. Jer u startu nemamo jaku ekonomiju, i ne možemo da je preko noći stvorimo i podignemo. Nemamo šta da revitalizujemo što je postojalo. Niti imamo sredstva za podizanje novih uspešnih fabrika, niti znamo kako se to radi, jer da znamo već bi imali srpske tajkune koji su to već uradili. Ko sprečava pametne i sposobne srpske tajkune da naprave 101 uspešnu firmu za izvoz i nastup na svetskom tržištu. Ništa i niko ih ne sprečava, ali oni to nisu uradili, skoro niko od njih. Jer u suštini ne znaju i ne umeju. Ono što znaju, da prave dilove sa državom, to i dalje uspešno rade, ono što ne znaju, da prave uspešne dilove sa svetskim kupcima, to ne rade. Zato nema uspešnih srpskih firmi van Balkana. Zato nemamo izvoz. Zato nemamo jaku ekonomiju.

Jedina mogućnost našeg čudesnog ekonomskog spasa i podizanja standarda je pojava države sponzora, odnosno da nas neka velika država i sila uzme pod svoje i da nam pruži svoje resurse. Da preseli svoje pogone u Srbiju, da nam da novac i know how kako da uspešno proizvodimo robe i usluge, i još nam obezbedi odmah i plasman i tržište za sve to. I to sve preko noći i masovno, da bi nama većini što pre bilo bolje. Dešava se to ponekada, ima takvih primera u svetu – Južna Koreja, Češka, Čile. Ali za to je potrebno da strana sila ima interes za tim, da ima pouzdane sagovornike u srpskoj političkoj eliti i da zemlja bude društveno stabilna. I potrebno je vreme, godine i decenije, ništa se ne dešava preko noći.

Sami procenite koliko mi te uslove ispunjavamo.

P.S. Ekonomski bankrot nije ništa strašno. Uvedu se neke restrikcije i ograničenja u plaćanju dugova. I život teče dalje. Moralni bankrot je nešto strašno. Jer u njemu nema ograničenja u korupciji i nemoralu.

. . .

Zlatko Šćepanović

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: