Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Tragična smrt gospodina Franca, našeg spasioca! Progon, logor i spasavanje u oluji rata.

Velibor Mihić Srpski

 

„Nije život, samo, poljem proći!“… nečija je davna bolna preispitivačka misao… Još kao dete, suočio sam se sa zlom odraslih!… Sećanje: od Stoca, na Bregavi… do Sokobanje, na Moravici… a, u međuvremenu, do starosti u Beogradu, na Sava-Dunavu…

 

Tragična smrt gospodina Franca, našeg spasioca!

Ili: Nož gospodina Franca …

 

Nek ne čitaju ovu bednu ispovest oni

kojima je dosta svoje muke!

Ne treba im još i moja!

Ovo nije tekst za site i besne!

A ni za one koji nedobronamerno komentarišu,

kojima ništa nije sveto,

one lezileboviće, mamine sinove,

 koji, samo, kradu, Bogu, dane

i iz duga vremena umaču

pero da malo i oni potroše mastila!

 

Nedavno je prošao 2. avgust, 2012, Sveti Ilija… a na taj dan, pre mnogo godina, „trebalo“ je da „odemo s ovog sveta“!…

Mama je dugo, do smrti, u fioci kreveta, u mojoj staroj košulji (kao košuljica!) čuvala, crno-na-belo, poziv, na narandžastom kartonu, ustaške komande iz Stoca: da se 2. 7. – u određen sat – moramo javiti u mesni zatvor… a, zna se, šta je, to, značilo!… A deda je, prethodno, uhapšen, nikad ga, više, nismo videli… Odveo ga je golobrad visok mršav mladić s drvenom puškom, kao dečjom, s kanapom umesto kožnog kaiša, pa, još, naopačke okrenutom, da bismo, još više, bili poniženi!… Sećam se dedinog poslednjeg pogleda pre nego što je zamakao iza ugla, prema centru, uz Bregavu, sigurno je znao šta ga čeka! Imao je 78 godina (dve godine manje nego ja, sad!). Mama se, u tom trenu, onesvestila na stepenicama, ispred kapije, i ona je znala šta čeka – nas!… znala-znala, i te kako!…

A, ubrzo, uhapšen je i tata, jednom smo ga posetili u tom istom sreskom zatvoru, sećam se, imao sam pet godina… brat dve i po… Čim smo ušli u zatvor, ugledao sam crn mitraljez na srednjem prozoru, na spratu: cev uperena prema kapiji. I stražara, kraj vrata, s fesom, s pravom izglancanom puškom. Kad su tatu izveli da se vidimo, izašao je užasno ružan, neobrijan, mršav, izmučen, s crnim prugama po licu i košulji; posle sam saznao da je, to, od ribanja patosa, na spratu, prostorije u kojoj su saslušavani srpski zatvorenici; a zašto se ribaju patosi u takvim prostorijama, jasno je… Tata je tražio vode, stražar je skinuo fes i natočio s česme, natočio u svoj fes, pa dao tati i, čim je tata prineo vodu ustima, žestoko ga je udario da ne bi popio ni jedan jedini gutljaj!… Tu mi se sećanje prekida, verovatno zbog šoka…

A onda je došla ona noć kad smo, krišom, a u velikom strahu, kroz spuštene kanate, na prozorima, gledali kako odvode, u kamionima, uhapšene Srbe, među njima i našeg dedu i oca… u nepovrat, u neku jamu, a „naš“ 2. avgust se približavao, naš sudnji dan, mama je bila izvan sebe: jedina nada joj je bio njen brat, naš ujak, u dalekom Beogradu, pod okupacijom…

Da nije bilo tog našeg ujaka, maminog rođenog brata, ovo ne biste čitali!…

Zvao se Slavko Hadžić, bio je sudija Okružnog suda u Beogradu, u današnjoj Masarikovoj ulici. Čovek, obrazovan, proputovao svet, svetski, načitan, uman, preduzimljiv, on nas je spasio sigurne smrti u Stocu, na Bregavi, u Hercegovini… i izbavio u Srbiju!… Kako od sigurne smrti da spasi svoju sestru, našu majku i njeno dvoje dece, nas?!…

I smislio plan, „lud“ ali koji „upali“!…

Imao, ujak, dobrog poznanika Slovenca, Franca. Ne znam kako su se upoznali, možda tako što je naš ujak bio na lečenju, u Sloveniji, u Mojstrani? Gospodin Franc je radio u beogradskoj Glavnoj pošti, u Takovskoj ulici. Bio je šalterski službenik. Nosio je nemačku uniformu, bio je prisilno mobilisan. I, baš, ta „prosta“ činjenica, da je gospodin Franc imao nemačku uniformu, dala je ujaku ideju (ni danas ne vidim šta bi, moglo, drugo!). Da nas Franc spasi! Da ode po nas u Stolac – i doveze nas u Beograd!… „Ludo“, možda „ludo“ za „običnog“ čoveka, ali, ne i za našeg ujaka, ne treba zaboraviti, bio je sudija Okružnog suda, u Beogradu, a ne „mačji kašalj“!…

Svoj plan, ujak izloži Francu. Nemačku uniformu, već, ima, samo da pronađe oficirske oznake i kapu. Kao i kola. Franc je predložio „kabriolet“, ne znam koje marke, ali, „kabriolet“! Ujak je ostao zadivljen! „Kabriolet“, to jest, otvoren automobil, delovaće kao „psihološka bomba“ u malom Stocu, „slepom crebu“ NDH, gde nije bilo ni jednog jedinog Nemca, samo ustaše i Italijani koji „kleče“ pred Rajhom! „Kabriolet“, idealno rešenje! Za falsifikovanu propusnicu, pobrinuće se on, ujak…

I, eto, jednog dana, krajem jula, gospodina Franca u Stocu…

Ušao je u mesto kao da je „firer“!…

Svi „pali na nos“! Nemac – iz Beograda – u „kabrioletu“ – sam – bez vozača – došao po gospođu Kseniju i njeno dvoje „malodobne“ dece – da ih „sprovede“ u Beograd – „Ni dlaka s glave im ne sme faliti!“ – zapretio im je gospodin Franc – prstom – i, to, na čistom nemačkom!… (Mogao je i na maternjem slovenačkom, ali, efekat bi bio nikakav!)…

Mama je znala i dan i sat kad će Franc doći… Radila je u Sreskom načelstvu, u Stocu, kao činovnica. Ujak joj je jednog dana telefonirao kad će Frac stići, kako i zašto, nek bude pripravna, nek ne gubi ni minut već da sluša šta joj Franc kaže!… Naš bedan život, u njegovim je rukama!…
Sećam se, samo, Franca, njegovih sjajnih kola, naše kuje Lole, svojih igračaka… Franca koji je bio veoma visok, njegovog blagog glasa… i naše majke kako se pakuje…

I sad kao da gledam – majka može da ponese, samo, dva kofera i jorgan! Ne da ne sme nego za više nema mesta! I malo hrane!… Ali…
Ali, majka, koja je izgubila muža, našeg oca, i svekra, „đuturuma“, našeg dedu… pakuje – tanke čaše za vino – šest komada – u tanku činovničku hartiju koju je prethodno izgužvala… čaše!… vinske čaše!… da joj se nađu – u izbeglištvu!!!…

– Gospođo Ksenija, ostavite te čaše! Važno je da spasite živu glavu, svoju i svoje dece!…

Tih reči se i danas sećam…

I eto nas, mimo svih kontrola, u okupiranom Beogradu. Spasio nas Slovenac, Franc, šalterski službenik u Glavnoj pošti, s pravim znanjem nemačkog jezika, s pravom oficirskom uniformom koju je od nekog pozajmio! Hvala mu, glava mu je bila u torbi!…

Ujak Slavko nas je dočekao kao da nam je tata… I drugi ujak, njegov mlađi brat, Branko… Spasena sestra i njeno dvoje dece, pet i dve i po godine!… Usred rata!…

Tako je počeo naš život, izbeglički, u Beogradu, u Ulici admirala Geprata broj 97.

„Izdajnik srpskog naroda Nedić“ (!)… primio je i nas kao tolike hiljade izbeglica u Srbiju! Mama je dobila posao u Komesarijatu poljoprivrede, današnja zgrada Ministarstva spoljnih poslova (ulazio sam, posle škole, na ulaz, na uglu Kneza Miloša i Nemanjine)… Od njene plate, živeli smo mi, nas troje, kao i naša tetka i njeno troje dece… bili smo gladni ali živi i srećni!…

Dani oslobođenja… Tad smo, već, bili u Sokobanji, u Izbegličkom domu, to jest, Invalidskom, na Banjici, iznad Moravice… Nisam dočekao oslobođenje 1944. u Beogradu  već u Sokobanji… Bio sam u drugom razredu osnovne škole…
A šta je bilo s Francom?… S „našim Francom“?!

Partizani su ga „pokupili“ s ulice kad je išao u onu istu poštu gde ga je naš ujak pronašao i zamolio da rizikuje svoj život!…
Streljan je na Sajmištu!…

Naš spasilac, gospodin Franc, streljan je kao da je Nemac! Kao da je kriv zbog nečeg! Bez suđenja! Po kratkom postupku! Radio je u „nemačkoj pošti“, imao je „nemačku uniformu“, uhapšen i… na Sajmištu… ugasio se život čoveka koji je voleo Srbe, koji je, stavljajući glavu u torbu, spasio našu porodicu od sigurne smrti „zakazane“ za 2. avgust 1941!…

A šta je s Francovim nožem?… O kakvom nožu se radi?…

Sitnica, ali koja traje decenijama…

Taj nož postoji i danas, nalazi se među mojim priborom za jelo, od detinjstva do danas, mama nam je mazala pekmez preko hleba… ja sam, to, isto, radio, praveći doručak svojoj deci…

Franca, nema, odavno, a, eto, ostao njegov nož koji nam je dao u onom automobilu kad smo spasavali živu glavu…

Franc, oprosti!…

.

Epilog: Naš mlađi ujak Branko – kad je saznao od brata Slavka da je Franc uhapšen – odjurio je na Sajmište, ali… bilo je kasno!!! Gospodin Franc, naš spasilac, tragično je završio svoj pravednički život!… Streljan je!…

Svako zlo je veliko, a zlo odraslih najveće!… Posebno zlo bezumnih, neobrazovanih, nekulturnih, onih koji sramote Čovečanstvo!… Onih koji će te zbog „krivog pogleda“, „uvredljive reči“, „pogrešnog osmeha“… UBITI kao pile!!!…

Bože, spasi me nerazumnih!…

Bože, ne dozvoli da ikad budem zao!…

Šta je naš Franc poslednje pomislio… poslednje pred streljanje?… Da li je… ili… Ne, ni reči; sve bi, to, bili literatizmi! Nigde ispod književnosti – što mi, jednom prilikom, na bini Jevrejske opštine, u Beogradu, lično, uputi gospodin dr Predrag Palavestra… kad mi je uručivao treću treću (čitaj: devetu!) Nagradu za roman „Jevrejin između ljubavi i strasti“, hvala mu… Pobedila me „pesmica“ iz inostranstva!… Ako… bila je bolja od mog romana…
Mogu, samo, da pretpostavim… Da pretpostavim šta je Franc pomislio, koja mu je bila poslednja misao… „u glavi“!… A u „srcu“ i da ne govorim!…

I da je bio u pravu…

Franc, oprosti!… Nisu znali šta rade!…

Kao što mnogi ne znaju ni danas… Dok god ima moćnih i slabih, bogatih i siromašnih, pravih i nabeđenih, sitih i gladnih, s krovom i bez krova… ispaštaće mali čovek, mali narod, mala sreća… to jest, do kraja sveta, duboko nepravednog kog su silnici takav napravili: na svoje ruglo i ruglo celokupnog napaćenog

Čovečanstva!…

Franc, oprosti!…

.

Epilog 2: Još dok je majka bila živa, bogami, davno-davno, palo nam na pamet da odemo u Stolac, da pokupimo ono malo naše sirotinje, ako je, išta, ostalo: zaboga, bili smo siromašni, u Sokobanji, nismo imali ni krevete već smo ih, na revers, pozajmili iz sokobanjske bolnice… izbeglice su i na tom bile zahvalne… „izbeglice-izelice“ – kako su nas zvali, sasvim tačno… uvek smo bili gladni… ja sam i dan-danas gladan, nikad se najesti!…

U nekom kamionu, iz Mostara, mog rodnog grada,. stignemo u Stolac. Što god je ostalo naše, potrpaćemo u kamion pa pravac Sokobanja…

U stanu u kom smo nekad živeli, druga porodica. Mama pita da li je nešto naše ostalo posle rata. Ništa, bio je odgovor, sve su razneli Italijani! Aha, biće da je tako: naše jastuke, dušeke, posuđe, ormane, krevete, ćilime… Italijani uzeli pa odneli u Rim, Napulj, Trst… biće da je tako!…

Dok su otišli da nam donesu slatko i vodu, mama mi kaže:

– Eno, onaj ćilim je naš!… Onaj jastuk!… Ona slika!… zapravo, ram, stavili su svoju sliku u naš ram!… I ovaj sto je naš!…

Suze joj nisu dale dalje da nabraja…

Poslužiše nas slatkom i „himberom“ (voda s malinovim sirupom). Još smo malo posedeli kao na iglama…

Pa mi „podvismo šipke“, pa u kamion, pa u Mostar, pa u voz, pa u Sokobanju, preko Žitkovca i Aleksinca…

Tako u Stocu…

To se zvalo oslobođenje, bila je, to, nova vlast, to se zvala sloboda, niko kriv, svi pravi!… Gleda te u oči i laže!… „Nema, ništa, sve razneli Italijani!“…

Franc, oprosti!…

Bolest, glad, beda, gubitak zavičaja, morati živeti daleko od rodnog jezika, nepravda… to su prave nesreće u jedinom čovekovom životu, sve, ostalo, samo su trice i kučine!…

Ovo je Balkan… U bašti, Balkana, ima cveća, ali, ima i kukolja!…

Franc, hvala ti…

oOo

6 komentara

  • Sami smo mi Srbi, tj tad ti Srbi, a i deca im koja su posle odrasla po Srbiji, prihvatili i komunizam i tu celu priču a nisu išli da osvete djedove, očeve, babe, majke i sestre, i došle 90, srbi komunjare, tj komunjare, izigrali narod, evo im sad deca njihova opet vode zemlju samo što je sad druga fora, eu, tržišna ekonomija, olimpijada i naravno letovanje u cro, svi ovi tekstovi stvarno nemaju smisla, čemu oni vode, da se ne zaboravi, ako je samo zbog toga, nema od toga ništa. Današnji mladi, zahvaljujući njihovim roditeljima od kojih skoro da neki i dalje kukaju za nekom jugom, ili kako pošto poto treba da se ide u evropu, ne znaju ni ko je Njegoš, a ne da pamte neke jame od pre 70 god. Nema ništa od toga, kakva sramota.

    Tako da pitanje bi bilo, čemu ovaj tekst? Da li se pisac osvetio počiniocima za dedu, da vidim koliko će opravdanja da nađe? Da li je bio na ratištu 90? A ako nije silom ništa radio, jer ima ljudi koji su za mir, poštujem, šta je u miru za srpstvo uradio, ne on, nego bilo ko drugi, i naravno ja? E, pa kad pogledamo gde i kako živimo, shvatićemo da niko ništa nije uradio, jer kako smo radili, takvi su nam i rezultati. I molio bih da niko ne piše komentare, kako su nam krivi drugi.

  • Gospodine Mihicu
    ako ovo procitate javite se .Posto pominjete Stolac najverovatnije smo u rodu. Moj pokojni deda Desimir Mihic je imao slicnih iskustava.
    Pozdrav
    Sinisa Mihic

  • Poštovani gospodine Mihiću,
    Dok Hrvati slave Dan pobede nad srpskom nejači, vašom pričom o plemenitom čoveku Francu oživeli ste sećanje na golgotu Srba u XX veku. Sličnu sudbinu doživela je i familija moje majke u Bosanskoj Krajini (Velika Kladuša). Na Svetog Iliju 1941 – pazarni dan, jedna postrojba ustaša iz Splita mobilisala je lokalno hrvatsko i muslimansko stanovništvo. Blokirali su izlaze iz Kladuše. Sve Srbe, od nerođene dece do staraca i starica vezali su i prisilno pokrstili u pravoslavnoj crkvi. Poterali su ih na popravku već iskopanih protiv-tenkovskih rovova. Na prilazu rovovima ubijali su ih maljevima, sakatili i klali. Na žalost, niko od 1120 ubijenih i bačenih u rov, od kojih je 60 najbližih rođaka moje majke, nije imao nikog u Srbiji da ih izbavi. Vi ste jedan od retkih koji ste uspeli da spasete živu glavu. U Bosni i Hrvatskoj o tome nije smelo da se priča, a u Srbiji niko nije imao pojma šta se desilo sa milion sunarodnika preko Drine. To je možda i razlog što se sve ponovilo, opet pod pokroviteljstvom Vatikana, Nemačke i Velike Britanije. Hoćemo li preteći kao narod do kraja XXI veka? Šta nam valja činiti? Za početak uništili smo svoju vojsku i privredu. Ako treba da se desi, neka se desi što pre, bez mrcvarenja.

  • Najveca greska danasnjice naroda sa bivse YU,JESTE DA OPET NASJEDAJU NA PRICE DA SE TREBAMO LJUBITI I MIRITI,SVAKO PLEME NEK ZIVI ZA SEBE MOZES SE POSTOVATI SA KOMSIJOM ALI NE MIXUJ KRV SA DRUGOM VJEROM ,JER PRAVIS U BUDUCNOSTI SAM SEBI GROB I SVOJOJ DJECI, MRZNJA NECE NIKAD PRESTAT ZADNJI PUT JE IZDRZALA 50 GODINA ALI VISE NEMA ONE RUKE DA VAS DRZI ZAJEDNO U SACI ,A DA NIJE BILO TE CVRSTE RUKE VJEROVATNO BI SE KLALI STOTINU PUTA DO SAD,bALKANCI OPAMETITE SE SVAKO NEK POSTUJE I SVOJE I TUDE ALI NEMOJTE SVOJE NAJMILIJE TJERATI NITI IM DOZVOLITI DA VAM DODE ZET ILI SNAJA DRUGE VJERE, BILO BI DIVNO KAD BI TO MOGLO BILO BI PREDIVNO ALI DOSADASNJA ISKUSTVA SU POKAZALA DA JE TO NEMOGUCE DOKLE CETE STAVLJATI ZIVOTE SVOJIH FAMILIJA NA KOCKU?PA VI UOPSTE NISTE KOCKARI I ONDA NE IGRAJTE TU IGRU .

  • Za Sinišu M.
    Sigurno smo rod, stopostotno! Ja sam rođen u Mostaru jer mi je majka Mostarka. Živeo sam, prvih pet godina, u Stocu, a onda u izbeglištvu, u Srbiji. Svi moji, po ocu, i praded, i ded i otac, rodili su se u Poplatu, kod Stoca. Dragi Siniša, znao sam ti dedu Desimira, upoznao sam ga kod Vasilija; tad je bio i Dragiša, Desimirov sin. Inače, s Dragišom (i Ladom), stanovao sam pod istim krovom, u Ulici Džona Kenedija, na Novome Beogradu. Imaš moj broj telefona u impresumu BAŠTE BALKANA; ima ga i u imeniku. Ako se ne snađeš, napisaću ti ovde. Mogli bismo otići na kafu, u „Moskvu“. Mnogo pozdarva, rođače, Velibor

Ostavite komentar