Veselinka Stojković

 

OSTROG

 

Poslednji kilometri su čudo, jer, inače, kako autobusi stižu do ispod samoga Ostroga, i ta sila ljudi, koja deo uskoga, uzvisin puta, prođe bosa! – svetome Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu bosim da stigne nogama na poklonjenje, kao što Sveti ovim putem hoda i danas.

A na toj visini – svakoga sačeka sveopšte okrepljenje na toj visini: s tobom se i pelo, u njemu se nađeš, prima te pred portama, u susretu sa svetim ljudima, u obedu je zajedničkom sa svima sa kojima si stigao: na toj visini iz dubine što se uspravila – iz koje zelenilo za pticom putuje i penje se i postoji, kao loza u kamenu koja neće odande – na toj visini ceo si čovek: i san ti je ljudski – na šljunku razastrtom mekom rukom, pod zvezdama i mesečinom i vetrom, i nad vodama i gorama, u toploti stena pred dan što se gubi za novu radost njihovu, i sunca.

Sa Ostroga silaziš kao što si došao: nisi sam; i sa svima melemima si velikoga i nedokučivoga života.

Bilo je proleće, 16. jun 2006.

. . .