Francuska Deklaracija o pravima čoveka i gradjanina – sloboda, jednakost, bratstvo (1789)

Predstavnici francuskog naroda konstituisani u Narodnoj skupštini, smatrajući da su nepoznavanje, zaborav i prezir prema pravima čoveka jedini uzrok javnih nevolja i pokvarenosti Vlada, odlučili su izložiti, u svečanoj izjavi, prirodna, neotuđiva i sveta prava čoveka kako bi ova izjava bila stalno pred očima svim pripadnicima društva i neprekidno podsećala na njihova prava i dužnosti;

kako bi time postupci zakonodavne i izvršne vlasti mogli svakog trenutka biti upoređeni s ciljem svake političke institucije što bi im omogućilo tim veće uvažavanje;

kako bi time zahtevi građana, utemeljeni ubuduće na jednostavnim i neoborivim načelima, vazda stremili ka očuvanju Ustava i sveopšte sreće.

Shodno tome, Narodna skupština priznaje i proglašava u prisustvu i pod zaštitom Vrhovnog Bića sledeća prava čoveka i građanina:

.

Član. 1.

Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i ravnopravni. Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi.

.

Član. 2.

Cilj svakog političkog udruživanja je očuvanje prirodnih i večitih prava čoveka. Ta prava su: sloboda, vlasništvo i otpor ugnjetavanju.

.

Član. 3.

Svaki suverenitet u suštini počiva na narodu. Nijedno telo, nijedan pojedinac ne mogu sprovoditi vlast koja ne potiče iz naroda.

.

Član. 4.

Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti ono što nije na štetu drugima.

Tako, izvršavanje prirodnih prava svakog čoveka ima jedinu granicu u uživanju svih prava drugih pripadnika društva; te granice mogu biti utvrđene samo zakonom.

.

Član. 5.

Zakon sme zabranjivati samo delovanja škodljiva za društvo.

 .

Član. 6.

Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju pravo lično ili po svojim predstavnicima učestvovati u njegovom stvaranju. On treba biti isti za sve, bilo da štiti ili da kažnjava. Budući da su svi građani pred zakonom jednaki, svi imaju jednaka prava na sve počasti, mesta i javne službe, prema svojim sposobnostima, i bez drugih razlika osim onih što proizilaze iz njihovih vrlina i njihove nadarenosti.

.

Član. 7.

Niko ne može biti optužen, uhapšen ili pritvoren osim u slučajevima koje određuje zakon i na zakonom predviđen način. Oni koji potiču, požuruju, izvršavaju ili čine da drugi izvršavaju samovoljne odluke, moraju biti kažnjeni; ali svaki građanin pozvan ili predan sudu na osnovi zakona treba se tome pokoriti, a pružanje otpora tome je kažnjivo.

.

Član. 8.

Zakon sme ustanoviti samo kazne tačne i očito potrebne i niko ne može biti kažnjen osim po zakonu ustanovljenom i objavljenom prije počinjenog prestupa i legalno primenjenom.

.

Član. 9.

Svaki čovek smatra se nedužnim sve dok nije proglašen krivim. Ako je pritvor nužan, zakon mora garantovati zaštitu njegove ličnosti.

.

Član. 10.

Niko ne može biti pozvan na odgovornost zbog mišljenja, pa i religioznoga, ukoliko njegovo iskazivanje ne ometa javni red utvrđen zakonom.

.

Član. 11.

Slobodno iznošenje misli i mišljenja je jedno od najdragocenijih prava čoveka; svaki građanin može govoriti, pisati i štampati slobodno osim ako te slobode ne zloupotrebljava u slučajevima utvrđenim zakonom.

.

Član. 12.

Garancija prava čoveka i građanina zahteva javnu silu: ta sila je dakle stvorena za boljitak svih, a ne za posebnu korist onih kojima je poverena.

.

Član. 13.

Za održavanje javne sile i trošak uprave potreban je javni opšti porez; on treba biti jednako raspoređen na sve građane, vodeći računa o njihovim mogućnostima.

.

Član.14.

Svi građani imaju pravo ustanoviti, sami ili preko svojih predstavnika, nužnost javnog doprinosa, slobodno nadzirati njegovu primenu, te odrediti njegovu količinu, stopu, uterivanje i trajanje.

.

Član. 15.

Društvo ima pravo od svakog javnog službenika tražiti izveštaj o njegovom poslovanju.

.

Član. 16.

Nijedno društvo u kojem obaveza prava i deobe vlasti nije određena, nije Ustavno Društvo.

.

Član. 17.

Vlasništvo je nepovredivo i sveto pravo i niko ga ne može biti lišen osim u slučaju zakonom predviđene i očite javne nužde, uz uslov pravedne i predviđene odštete.

. . .